O prvim pokušajima i drugim uspesima

Ukoliko sve posmatram iz drugog ugla – neverovatno je koliko toga se urotilo protiv mene u prethodnih 38 godina.

Gotovo ništa nije valjalo - iz prvog puta:

Prva vožnja pravog, velikog bicikla (dakle - dva točka, gume 24 cola, bez pomoćnih točkova, klasičan volan, mirne ulice Voždovca) propala je ujedom psa, koji se zatrčao ka meni iz jednog od okolnih dvorišta – i nije se zaustavio samo na jurenju točkova, već je zario zube u moju nogu.

Zbog toga, naravno, nisam prestao da vozim bicikl. 

Prvi odlazak „na more sa školom” očekivano se poklopio i sa pokušajem prvog poljupca, namenjenog devojci koja je već imala svog prvog u Beogradu, što je izazvalo i prvo ozbiljnije pijanstvo – a to je izazvalo i prvo spavanje na plaži do kasnih jutarnjih sati - što je vodilo ka prvoj kritici razrednog starešine koju sam ikada dobio, ti si Nebojša uzoran đak, a ona nije jedina devojka u kampu, videćeš kako će se to rešiti.
I bio je, naravno, u pravu.  

Prvi termin za odlazak u vojsku poklopio se sa prvim ratom koji je upravo počeo u domovini. A prva ponuda za služenje vojnog roka podrazumevala je i mogućnost produženja istog - na 18 meseci. Nisam otišao iz prvog, već 12 meseci kasnije. To odlaganje je razvrglo neka prijateljstva, ali je donela i prvo kumstvo – i to klasiću iz Temerina.

Prvi posao koji sam radio „preko omladinske” bilo je nošenje stotina kilograma papira u podrumu, od sedam ujutro do četiri popodne. Drugi je bio nošenje rasvete na snimanju, od sedam ujutro do ponoći. Treći – javljanje na telefon u radio stanici. Četvrti – prilozi za istu radio stanicu. Peti – muzički saradnik. Šesti – muzički saradnik, tonac i voditelj, na istoj frekvenciji. I onda je moj prvi pravi poslodavac, odnosno osoba koja je obezbeđivala uredan honorar za te radijske dane – ubijena, i to u vreme kada sam konačno avanzovao do već pristojnog honorara.  

Prva osoba u čijim sam novinama objavljivao tekstove - takođe je ubijena. Suvišno je reći - honorari, naravno, nisu isplaćeni. Što ne znači da sam prestao da pišem.

Prvi pokušaj upisivanja fakulteta bio je, naravno, neuspešan, dobacio sam samo do drugog kruga. Ali je zacementirao želju da ga upišem, što sam učinio - iz drugog puta, mnogo boljim radom nego prve godine.

Prvo pravo zaposlenje "za stalno" propalo je početkom bombardovanja. Nešto kasnije sam počeo da radim u drugoj agenciji, za manju platu, ali sa boljim ljudima. Sa boljim ljudima bilo je lakše zaraditi - i bolju platu.

Prvi izvedeni "dramski tekst" nikada mi nije plaćen. Štaviše, godinu dana kasnije sam slučajno saznao da je ta drama čak predstavljala ostatke moje domovine na uglednom festivalu i bila u užem izboru za najbolju. Napisao sam i sledeću. Plaćena je. Toliko dobro da sam ćaletu mogao da platim za prvu štetu na njegovom automobilu.

Prva oglasna poruka koju sam ikada snimio emitovana je samo jedan dan: u večeri u kojoj je počela da se emituje oglašivaču je obijen magacin i odneta sva roba. Od tada sam kreirao ili snimio još nekoliko hiljada.

Kada sam ostao bez prvog stalnog posla – radio sam na projektima koje niko nije tražio, ali koji su me vratili u igru.

Na prvom velikom otvaranju koje smo organizovali kao agencija, dragi kolega je zaboravio čekrke za podizanje platna spuštenog preko zgrade, površine cca. hiljadu i po kvadrata. Podigli smo platno. Pitajte četvoricu ljudi koji su stajali na krovu zgrade – kako.

Prvo gledanje stana u kojem ću konačno živeti sam, makar i kao podstanar - zamalo da me odgovori od ideje samostalnog života. Stan u kojem i danas živimo pronašao sam iz drugog pokušaja.

I kada se naređaju svi ti prvi pokušaji u niz – 
postane ti jasno da ne smeš da se predaš.

U poslu kojem sam sada posvećen često koristim jedan citat Čarlsa Hendija, mudrog čoveka: “Veliki deo onoga što znam nije mi dalo moje formalno obrazovanje, već sam to naučio u seriji nezgoda i neuspeha. Učio sam na malim katastrofama.”

I verovatno će se i danas desiti jedan promašaj, dva karambola ili poneka katastrofa - manjeg obima. Sigurno će ih biti. Možda bude i neki veći odron.

Što ne znači da neću uraditi sve što sam namerio.

Toliko toga je ostalo da se uradi.

Ovaj levi na fotografiji, iz 1981. - zahteva to od ovog desnog, iz 2011.

Ako je potrebno, može da se uspe i iz drugog puta.

Danas punim tek punim 38.

. . .

Tekst je objavljen i na 365lepih dana.rs

Jane Parđovski

Fotografija iz 1985, akcija "Dobrodošli - bolje vas našli: BG-ZG". Jane je u sredini, kraj Dejana Cukića

U nedelju je objavljeno da je poginuo, na neosiguranom pružnom prelazu kod Vrčina. Vest tvrdi da je išao u vikendicu u kojoj je sa prijateljima trebalo da proslavi rođenan.

Jane Parđovski je, zajedno sa Igorom, Čejom, Firčijem i nedavno preminulim Milošem Petrovićem učinio da mi je prvi album benda Jakarta – „Maske za dvoje“ i dalje jedan od najdražih iz čitavog tog pop-talasa. 
Janetova gitarska solaža krasi „Zov ljubavi“ Škripca. 
Svirao je na „Irini“ grupe Hajmo, kao i na Bajaginim „Jahačima“.

Nakon muzike, posvetio se pravu. Bio je sudija Višeg suda u Beogradu.

49 godina.

Neosiguran pružni prelaz.

Preslušavam ponovo sve te pesme, čitava dekada, 
poneka od njih napravi i dijagonalu poput te akcije 
"Dobrodošli - bolje vas našli",

ređam jednu na drugu, promiču i one na kojima nije svirao a koje pripadaju tom vremenu, ponelo me - sve do poslednje Delčine pesme.

Play.

"Piši kao što pejstuješ, izveštavaj kako je najavljeno" (Blic/The Cult)

Na novinarskim kursevima se godinama provlačila priča čija tačna imena aktera znaju malo stariji, ali to ne utiče na njen značaj:

Kraj osamdesetih godina prošlog veka.

Ugledna muzička kritičarka “najstarijeg lista na Balkanu” pripremila je opsežan prikaz koncerta klasične muzike koji je prethodne večeri zakazan na “Kolarcu”. Tekst je prošao urednika, objavljen je u sutrašnjem izdanju, pola strane.

Zašto je priča zanimljiva?

Koncert nije ni održan.
Otkazan je zbog bolesti soliste.

Izvinjenje zbog „tehničke greške” objavljeno je sutradan, novinarka je dobila otkaz (ili dužu suspenziju, zavisi od verzije koje se prepričava.)

Godinama je ova priča korišćena kao pokazno sredstvo da rad u javnom glasilu ne donosi samo beneficije već i odgovornost prema napisanom i prema istini. No, izgleda da je priča ili zaboravljena ili novinari više ne prolaze kurseve.

Kvantitativna eksplozija broja medija u Srbiji je odavno rezultirala dramatičnom osekom kvaliteta sadržaja. Trend je započet neverovatnom ekspanzijom TV i radio stanica u Srbiji devedesetih godina, da bi se preneo i na izdanja velikih medija. Zanimljivo je – oni manji, odnosno manje uticajni mnogo ređe prave propuste te vrste. Valjda im je više stalo do tačnosti informacije, upravo zato što su mali.

Prednost on-line izdanja jeste i u tome što se neki tekstovi mogu naknadno srediti. Tako je, na moju žalost sa stranice „Blica” nestala genijalna rečenica sa prošlogodišnjeg koncerta Eltona Džona – „da je publika sjajno reagovala i na njegov novi hit – Rocket Man” (pesma je inače iz 1972.), što se može pripisati neznanju i mladosti autora/ke teksta.

Ali sam zato prikaz >> sinoć održanog koncerta The Cult objavljen stranici „Blica” sačuvao – jer isti dokazuje da nije problem samo neznanje – već i ne prisustvovanje koncertu, odnosno bolikurcizam, da izvinete.



Deo teksta o koncertu, trenutna verzija na stranici "Blica".

Nemam razloga, ni dovoljno prostora da nabrajam šta mi sve kao posetiocu koncerta dokazuje da autor/ka juče u Arenu nije ni ušla, a imao/la je zadatak da objavi prikaz koncerta: od greške u prvom koraku (kojom pesmom je koncert započet), preko pogrešno sastavljene set-liste (dobar deo pesama navedenih u tekstu na „Blicu” jesu svirali – ali na drugim koncertima – ne i u Beogradu), do konačnog potonuća navođenjem podatka da su na bis svirane dve pesme kojih uopšte nije bilo – umesto činjenice da je koncert završen sjajnom verzijom „Break on Through” od The Doors, što jeste podatak vredan pomena. Tu su, naravno, i napamet osmišljene rečenice koje dokazuju komunikaciju s publikom i još nekoliko promašaja, te potpuno preskakanje najzabavnijeg dela koncerta – u kojem je „Wild Flower” odsviran 2 puta zaredom – jer je na pola prvog izvođenja gitaristi vrisnuo kabl. 

"Because you have to get value for your dinnars", reče Bil Dafi, gitarista. To je kuriozitet koji bi svaki novinar ovakvog medija svakako - stavio u priču. 

Nije ova priča važna zbog The Cult, niti je važan raspored pesama.
Važna je zato što sjajno ilustruje stanje u kojem je većina medija, a naročito „kulturne redakcije” (genijalna kovanica, koja implicira da postoje i „nekulturne redakcije”?), svedene na copy/paste način rada, koje bez obrade i provere informacija koje uniformisane stižu u redakcije i takve budu i objavljene, često lišene tačnih podataka, ali – najvažnije – najčešće lišene bilo čega što bi čitaoce informacije na bilo koji način inspirisalo, odnosno pozvalo da određeni događaj uopšte i posete, ili barem zažale što su ga propustili te će to učiniti prvom sledećom prilikom.

Zato je i normalno što je interesovanje za “kulturne događaje” (još jedna genijalna kovanica! Koji su to „nekulturni”? :) ravno zanimanju za vodostaj Dunava kod Smedereva u zimskom periodu i zato će, po svemu sudeći – biti sve gore, barem u klasičnim medijima. Na mreži pak, postoji već sasvim solidan broj relevantnih sajtova/autora koji, očigledno, uz mnogo više energije i pažnje najavljuju, analiziraju i odjavljuju neke događaje, ulažu vreme i energiju u analize filmova, knjiga i recenzije novih albuma – očigledno posvećeni sadržaju, valjda željni da ono što je u njima izazvalo nekakvu katarzu (ili odvratnost) podele sa drugima i tako učine da se i kvalitetni sadržaji šire dalje, odnosno đubre, koliko je to moguće, što pre baci u kantu.

Zanimljivo, ima čak i stranaca >> koji objavljuju sadržanije tekstove o stvarima iz Srbije, nego mnogi lokalni mediji.

To je genijalan paradoks: vlasnici medija plaćaju ljude da pišu gluposti i takve tekstove naplaćuju čitaocima štampanih izdanja, dok blogeri i slični besplatno isporučuju kvalitetne tekstove. Nisu, dakle, problem novci, već nešto drugo.

Nekada se znalo – nije bilo moguće pronaći copy-paste prikaz koncerta ili albuma u različitim medijima, bilo je normalno da se ne može o istom albumu, na primer Ekatarine Velike pročitati isto mišljenje u „Ritmu”, „Pop Rocku”, „Politici” ili „XZabavi”, a čitaoci su, samim tim, po afinititetima, odnosno ukusu birali koje izdanje plaćaju, odnosno znali su zašto čitaju ovaj ili onaj magazin.

Od pitanja ukusa smo trenutno dalje no ikad, jer je u opštem kopi-pejstiranju sve postalo prilično bezukusno.

B92 je, uzgred, već objavio sasvim solidan prikaz koncerta. Pročitajte ovde >>.

Ima i dobrih video snimaka.

Neko se potrudio, jer mu je stalo.

*

NOVO: tekst na stranici "Blica" je u promenjen, dva sata nakon objave ovog teksta. To je, svakako, rezultat i ne malog broja komentara na samu vest, koji ukazuju na greške.

NAJNOVIJE: Drugarica Stela javlja i dokazuje da je tekst "u onom obliku" završio i u - štampanom izdanju! >>

Prethodna verzija teksta sa "Blica" dostupna je ovde >>.

Gagarinovim očima, 108 minuta

Izvrstan četvorosatni dokumentarac BBC-a „Space Race“  otkriva da je Gagarin izabran za Prvog Čoveka U Svemiru ne samo zbog savršene fizičke spremnosti i letačkog iskustva, već i zato što potiče iz radničke porodice. Dok su mu roditelji radili na „zajedničkom imanju“, Jurij je odrastao doslovce u kući od blata. Sovjeti su želeli da iskoriste tu priliku i još jednom dokažu da je put od blata do zvezda – moguć.

Sergej Titov, prvi kandidat za pilota tog leta, postao je drugi čovek lansiran svemir zbog proburžoaske prošlosti njegovih roditelja. 
Ironijom sudbine i sticajem okolnosti, Titov je svoj buržoaski karakter pokazao i dokazao i na delu - tako što je postao prvi čovek za kojeg je zabeleženo da je u svemiru - zaspao, ali to je za drugu priču, o drugom letu.

Natrag na Gagarina.
Projekat „The First Orbit” je rekonstrukcija Gagarinovih 108 minuta provedenih u orbiti.
Sve je tu: od lansiranja Vostoka, preko komunikacije sa vođom čitavog projekta Koroljevim (proveo je šest godina u Gulagu, iz kojeg su ga vratili da bi Sovjetski Savez vinuo ka zvezdama!), preko (pre)dugih minuta tišine tokom kojih preleće usnulu Ameriku i Vernera Fon Brauna, Koroljevog takmaca koji je besno gledao u nebo, sve do sletanja na Zemlju. Sve to je snimljeno tehnologijom koja bi trebalo da nam dočara kako je Juriju bilo tamo gore.

Ignorišite suvišnu orkestraciju koja prati film. Juriju sigurno nisu svirale violine u slušalicama, već je slušao škripu metala i napinanje čelika, slušao je strune u sopstvenoj glavi kako se zatežu dok brinu da li će letelica izdržati, zagledan u kolevku, nasmejan i toliko rastrojen da je u jednom trenutku on, iz kosmosa, uputio pitanje Koroljevu:

„Ja sam sjajno. Nego, da li ste vi tamo svi dobro?”

Snimci dijaloga Gagarina i Koroljeva u filmu su autentični.

Gledati u Full screen modu:

10... 9... 8... 7... 6...

Više o projektu dostupno je ovde >>

David Sylvian: “Died in the Wool” [novi album!]

Kada je pre gotovo dve godine objavio “Manafon” >> i publici i kritici je postalo jasno da je David Sylvian pop-zvezda konačno i zauvek prepustio mesto Dejvidu eksperimentatoru - koji umesto potecijalno ugodnog života reciklatora slave bira orbitiranje među dalekim zvezdama.

I kako je „Manafon“ predstavljao njegov prvi album bez muzike - već zbirku šumova koji se ponekad grupišu u akord a odmah nakon toga ponovo rasprše u svim pravcima, prateći njegov sve prijatniji glas, tako je na „Died in the Wool“ nastavio da eksperimentiše, ovoga puta okružen još brojnijom svitom muzičara posvećenih istraživanju sazvučja tišine, šumova i sporadičnih instrumentalnih harmonija.

„Died in the Wool“ donosi i nekoliko novih komada, među kojima je i „I Should not Dare“, po poemi Emili Dikinson. "A Certain Slant of Light" posvećena je nedavno preminulom kompanjonu iz vremena Japan dana - Miku Karnu >>

Svaki put odlazi sve dalje od obale.

I svaki put se vrati još bolji.
I nije slučajno što se poslednji snimak na albumu zove "When we Return, you won't recognize us".
Album je u dostupan za preslušavanje na ovom linku >> (update - 12.06)

Udahnite duboko.

.

Mikser 2011

Na bini su juče Jarboli svirali pesme benda Boye; Zemlja Gruva repertoar Dina Dvornika; večeras su gromovi onemogućili Veliki Prezir da svira La Stradu a Darkwood Dub sopstveni materijal iz 1995; ali će zato sutra nastupiti i oni - a Vrooom će svirati Šarla, nakon čega će Svi na pod! preispitavati pesme grupe Beograd - i sve to ispred silosa u kojima se krije neverovatno blago zanimljivih čitanja ideologije naše mladosti - od kojih su možda najzabavnija ona koja su kreirali umetnici mlađi od kraja te iste ideologije. 
Zabava, naučili smo, omogućava realnije sagledavanje suštine stvari, čak i kada su one veoma ozbiljne.
Nedaleko od silosa, četiri sprata nabijena novim idejama, od poda do plafona.

Takav miks prošlosti, sadašnjosti i budućnosti jeste vredan - i gledanja i slušanja. 
Mikser traje, još danas i sutra.

Više o mikseru >>

Pokretači www.flipflipmeheidi.com u susretu sa Josipom Brozom - i Štrausom.
Ko poseti - pamtiće.
.

"Đez"... "Džes"... Jazz...

Ovo je fotografija džez orkestra osnovanog u Petrovcu na Mlavi, 1933. godine.

Obratite pažnju na umetnički detalj – naslikanu poluobnaženu igračicu na bubnju, ispod natpisa „Jazz“, a zatim bi trebalo obratiti pažnju i na opanke.

Korišćenje frule u jazz orkestru je, takođe, svetski kuriozitet.

Ova fotografija nalazi se naslovnoj strani knjige Mihaila-Miše Blama „Jazz u Srbiji 1927-1944", svojevrsnog samizdata nastalog prvenstveno na osnovu porodične arhive familije Blam i drugih raspoloživih izvora, a koja omogućava drugačiji pogled na Srbiju između dva rata, ali i odnos sovjeta, nacista, nedićevaca, komunista i ostalih prema muzici koja je u sebi sjedinila barem tri kontinenta, dva veka i jednu strast – za varijacijama na temu.

Zabludeli studenti, Jevreji, Cigani (termin koristi autor), sovjeti koji najpre ubrzano formiraju džez-orkestre a zatim ih proteruju u gulage čim gosti sa zapada napuste SSSR; „Havaji“ – valjevski džez orkestar; klub „Džokej“ u Gračaničkoj i „Aero klub“ u Uzun Mirkovoj; počeci radio-Beograda i nacisti koji sviraju džez usred Beograda za vreme boravka u Beogradu menjajući imena pesama i plasirajući ih kao „muziku za ples“, nacisti koji se slikaju sa Đangom u Parizu; „Lili Marlen“ koja počinje svoj život upravo na talasima Radio Beograda i zavađene strane u ratu koje podjednako vole istu pesmu; Nedićeva trgovina ljudima i neverovatni izveštaji iz logora u kojima su bili jugoslovenski vojnici; protivnici „đes“ ili „džes“ muzike; partizani koji ubijaju ljude zbog leptir mašne po oslobođenju Beograda 1944 - deo su priča koje se mogu pronaći u knjizi Miše Blama, krcatoj dokumentima, koja je objavljena bez podrške Ministarstva, Grada, bilo koga – a koja zaslužuje bogatije izdanje (i korekcije tehničkih grešaka) i glasnije ovacije. 

Ovakav tretman rada Miše Blama od strane naše kulture jeste, zapravo – blam, te je, istovremeno, dokaz da se u Srbiji od onda do sada nije promenilo mnogo toga. Kao što autor često povlači paralele između tog doba i sadašnjice, tako je i očekivano da su najstariji snimci (koje dobijate uz knjigu na pratećem CD-u) sačuvani zapravo zahvaljujući sekundarnim izvorima, a neki i zabeleženi zahvaljujući nemcima koji su upravljali Radio Beogradom - dok su originalu uništeni ili zagubljeni.

Ono što je sačuvano, bez obzira na šumove i oštećenja - otkriva kako se u Beogradu svirao dobar sving, zatim džez, prikladan epohi, bez obzira na sve.

I zato je ova knjiga važna, bez obzira na sitne manjkavosti, koje će, verujem, biti ispravljene u drugom izdanju knjige.

Za početak je čudesno da je objavljena.

Ladislav lepo kaže: "Ovo je materijal za srpski The Commitments."

*

Više o knjizi:
Bojan Tončić -"Muzički prilog za noviju istoriju Srbije"
Slađana Mitić o knjizi - na Jazzin.rs 

"Čakaj me" [39 pesama, #17]

Slika prva / 1988.

Najbolji prijatelj odlazi za Ameriku.

Zauvek.

Imamo petnaest godina: ne znamo da samo što nije počelo, da se sprema vreme za „sirene tulijo“ kako lepo kaže naslov albuma, vrište; ne znamo da pesma koju slušamo uskoro neće više biti „domaća muzika“; ne znamo kada ćemo se ponovo videti, što, naravno, njemu i njoj pada teže nego ostalima; ne znamo ništa, vrelo popodne je, dim cigareta visi u vazduhu, pušimo sarajevski „Bond“, sunce probija kroz roletne i iscrtava rojeve zlatnih buba na parketu, sve zriču „odlazi“.

Predin i bend pevaju sve ono što niko od nas ne izgovara. Pesmu je lako puštati iznova i iznova, prva je na B strani albuma, dok se traka premotava sve što se može čuti je pesma ptica iz dvorišta.

Patos, ne patetika.

Iako još uvek golobradi, ne znamo mnogo – ali znamo da čekanje ne zavisi samo od nas.

Mislimo da je naš neprijatelj prostor, a ne vreme, jer imamo tek po petnaest godina.

Slika druga / 2001.

Trinaest godina kasnije, ušuškan u avgustovsku noć stojim potpuno bos na betonskom doku ispred Cafea Tartini usred Pirana, pomalo smušen od previše slovenačkog vina, peti dan kampusa,  u zadnjem džepu pantalona mi je svež, pre nekoliko dana dobijen novi crveni pasoš; imam 28 godina, još 20 nemačkih maraka u džepu; novi posao koji me je doveo do obale mora i do jednog od najboljih događaja na kojem sam ikada bio, sve izgleda kao da je ta višegodišnja oseka konačno završena, kao da će se plime i oseke konačno smenjivati prirodnim ritmom.

U kafeu, preko žamora jezika koji otkrivaju čitavu planetu u tom jednom kafiću – tu punom snagom Zoran Predin i njegov bend pune naša srca i uši devetominutnom verzijom pesme, zvuči i bolje nego original, romantični aspekt uspeva u tih devet minuta da nadvlada potresni deo, stojim na doku i gledam u ništa, zvezde se ne vide; najbolji prijatelj je trenutno u Beogradu, vratio se – uskoro će se pokazati ne zauvek, u međuvremenu su odlasci i dolasci postali uobičajena stvar.

Igram, tako bos i blago pijan na obali mora, na stranoj zemlji koja je nekada bila domovina, ali prostor i vreme više ne izgledaju kao neprijatelji.

Slika treća / 2011.

Sinoć.

Ispred džinovskog tržnog centra, na par stotina metara od stana u kojem se odvijala prva slika, dvadeset i tri godine kasnije.

U okviru promocije zdravog načina života i nekakve slovenačke banjske ponude, Zoran Predin, na bini.

Na skromno, gotovo neprimetno najavljeni koncert odlazim nelagodno: taj prostor, kakav termin, kakav povod.

Ni stotinak slušalaca, svirka sjajna, stari šmeker.

Poneki kupac zastane.

Predin čak i od takve publike krade osmehe i spontane aplauze.

A iza bine, tokom čitavog koncerta - džinovska maketa kosmonauta.

Na svakih dvadeset sekundi negde iza bine poleti sveteća kineska igračka na oprugu, uzleti, zasvetli, onda padne, zatim je prodavac ponovo vine u vazduh.

Sporiji ritam i Predinov sve dublji glas daju joj šmek i težinu koju u originalu nije imala.

Svi detalji postaju nevažni – kosmonaut, leteća kineska igračka, publika - nisu važni prostor i vreme u kojem se sve to odvija. Važno je da me ta pesma neverovatno radi, čak i u takvim uslovima.
To je, valjda, dokaz njene veličine.

Slika četvrta / 20xx

Ne postoji, još uvek. 
Siguran sam da će je biti.
Za sada, tu je zvuk: kruži prostorom, mrvi vreme.

. . . 

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

“Slow Emotion Replay” (39 pesama, #16)

Ta tema odsvirana na usnoj harmonici, od prvog udarca doboša - ubrzava srce i čitavoj pesmi daje pomalo odmetički šmek i neverovatno je kako je Johnny Marr, odrastao u industrijskom, skučenom Mančesteru kasnih sedamdesetih i početkom osamdesetih uspeo da kreira takav odnos usnjaka i gitare – stvara prostor dostojan onom koji zamišljam da ću doživeti kada konačno jednom budem seo u taj "convertible", starinski i zaputim se od istočne ka zapadnoj obali ili bilo gde drugde; jer put je možda jedini način da se dođe do svih odgovora na pitanja i konstatacije koja pesma otvara; Matt Johnson na vrhuncu snage - u blistavu pop strukturu ugrađuje jedan od najgorčih tekstova koje je pop muzika devedesetih godina donela; malo je pesama sa većim brojem dilema sabijenih u svega četiri minuta i malo je tekstova koji sa se istom lakoćom obračunavaju sa sopstvenim slabostima i čitavim kosmosom; u dvadesetak redova stane sve: o manjkavostima „sveta“, boga, svemira, svega; „Everybody knows what's going wrong with the world/But I don't even know what's going on in myself.”;  i možda taj put neće pružiti sve tražene odgovore - ali će barem olakšati potragu za utehom koju neće dati “deaf, dumb & blind God who never explains.”  već će se rešenje potražiti negde drugde; možda u glavi; to je jedino mesto; inače će gorčina nastaviti da se razliva telom i glavom; usporenje će biti sve veće; i zaista ćeš završiti kao “slow emotion replay”, i neverovatno je kako ova pesma, još od one davne noći 1993. kada sam je prvi put čuo u emisiji za koju je muziku birao Neša Stanić, dakle toliko godina kasnije i dalje donosi željenu količinu i ljutnje i utehe istovremeno, bez obzira na to da li si tek ušao u dvadesete, ili si tek krenuo vozom natrag kući nakon godinu dana odsustva iz sopstvenog života; ili si prvi put seo u sopstveni automobil i počeo da istražuješ puteve, ili ti je četrdeseta sve bliža i osećaš da si sve bliži tačnim odgovorima. 

The The:
 .

Klip je deo The The filma - “From Dusk til Dawn” (Tim Pope, 1993) koji je, u fragmentima, dostupan ovde >> 
Vimeo kopija spota dostupna je ovde >>

 . . .  

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde] 

"Zaobilazne strategije" [Brian Eno]

„Ono što želim da kažem jeste da životna stvarnost nije samo surova.

Neke stvarnosti su veoma lepe i ako neko želi da im se posveti, to ne bi trebalo smatrati smrtnim grehom.

Jedna od funkcija umetnosti jeste da ponudi mogućnost neke lepše stvarnosti. Naravno, neko će reći da je to bežanje od stvarnosti i možda je zaista tako.

Ja ne mogu da se bavim tim svetom na mnogo različitih načina, želim da istražujem druge moguće svetove. Potrebno mi je da nađem ono što tražim u nekom izmišljenom svetu i da onda pokušavam da ga približim ovom našem svetu.
Jedan od načina na koji to radim jeste da stvorim, pomoću muzike, simulakrum onakvog sveta kakav želim.“

(Brian Eno, „Zaobilazne strategije“, 1981/priredili Slobodan Cicmil i Goran Vejvoda, 1986.)

"Encounters at the End of the World" [Hercog]

- „Kako se onda desilo da se srećemo ovde, na kraju sveta?“
- „Mislim da je to logično, jer ovo mesto funkcioniše skoro kao prirodna selekcija za ljude koji imaju nameru da preskoče ivicu mape. I svi se srećemo ovde, gde se sve linije na mapi ukrštaju." 

Ruski filozof koji po Antarktiku vozi autobus ogromnih točkova i tvrdi da Univerzum živi od snova.

Razočarani lingvista kojem nije dozvoljeno da spašava jedan jezik koji je upravo iščezavao i koji se našao na kontinentu koji nema jezik.

Biolozi koji svakog dana otkrivaju nove forme života, identične onima koje su postojale pre miliona godina. I koje će postojati i kad mi odemo.

Mašinski inžinjer, doživotno isprepadan životom u istočnom bloku pre podizanja zavese, uvek spakovan za novo bežanje, ako bude potrebno. 
. 

Fizičari koji na samom kraju sveta love neutrine, nedokazive čestice koje se pojavljuju u snopovima koji traju milijarditi deo sekunde.

Razočarani bankar iz Kolorada koji je shvatio da nije sve u životu povezano sa novcem. Istraživači koji zaranjanje ispod leda porede sa posetom katedrali. 
. .

Vulkanolozi navežbani da izbegavaju lavu u letu.

Dezorijentisani pingvini.

Foke čiji podvodni zov „zvuči kao Pink Floyd“

 Koliko susreta - „na kraju sveta“.

„To su profesionalni sanjari. Oni sve vreme sanjare... I mislim da se preko njih ostvaruje veliki kosmički san, jer univerzum sanja kroz naše snove.“

Remek delo.
.

"Doviđenja, kako ste?" [DŠD izdanje]

„Ja sam još jako mlad doživeo sve što se doživeti moglo, i od tad se strašno dosađujem…
A sad… Sad sam spreman da umrem za ono u šta verujem ali jebi ga, ne verujem više ni u šta…”

„Doviđenja, kako ste?” je satirična dokumetarna bajka. Tako tvrdi podnaslov filma.

Gledaocu van Srbije (film je već prikazan na mnogim festivalima u inostranstvu i osvojio je impresivan broj nagrada) takav podnaslov možda zvuči pomalo oksimoronski, ali će tokom 60-ak minuta biti suočen sa dokumentima koji će ga ubediti u postojanje tog oksimorona.
Gledaocu iz Srbije će, pak, iz minuta u minut, postajati sve jasnije da je bilo lakše smejati se i gledati prethodne Mitićeve filmove - „Pretty Diana” ili „UNMIK Titanik” – jer, u ta dva filma, junaci su drugi, odnosno negde tamo - dok smo junaci njegovog novog filma ovoga puta i mi, ovde i sada.

“Nismo mogli da se odlučimo između Istočne i Zapadne civilizacije, pa smo odabrali kompromis: da budemo necivilizovani.”

„Doviđenja, kako ste?” je nastao kombinovanjem autentičnih video materijala iz perioda 2003-2009 i aforizama prvog ešalona naših aforističara - koji dobijaju novu dimenziju naracijom Nebojše Glogovca i fenomenalnom muzikom Paskala Komeladea (čija muzika je fenomenalna uz šta god je postavili). Ovakva kombinacija se može posmatrati kao film o aforizmu (retka grani intelektualnog rada koja u Srbiji - cveta, zato što svakog dana ima sve više materijala za seciranje države koja - vene), a može se posmatrati i kao zbir dokumenata potpunog rasula u regionu (jer se ne bavi isključivo Srbijom), koji glasno govore istinu i bez naratora.

Ko želi - može ga posmatrati i kao video-izdanje čuvenog sajta „srbovanje”, do određenog minuta, u kojem se taj i takav - „šaljiv” materijal - ukršta sa snimcima naše novije istorije.

“Prolazili smo i ranije kroz teške trenutke,
ali nikad nisu trajali ovoliko godina…”

Čitav projekat „Doviđenja, kako ste?” načinom na koji je predstavljen široj javnosti može se gledati kao meta-paradigma onoga što jeste i onoga šta smo: s obzirom na to da je film nastao još 2009. godine, te da nije pronašao put do šire javnosti, autor ga je prekjuče postavio na Mrežu za besplatno preuzimanje, uz prigodnu poruku na FB stranici posvećenoj filmu.

Odatle ono „DŠD” iz naslova: Daj-šta-daš.

„Kome se dopadne, slobodan je da ponudi zauzvrat bilo šta čega ima viška u životu (slatkog, rakije, igračaka, inspiracije, zanata, vremena…) , ako baš insistira i ako ikada sretne autora.”
Film je dostupan i ovde:

Razoružavajuća snaga „Doviđenja, kako ste?” potiče iz njegove jednostavnosti: dok Glogovac sporom, ali teškom paljbom ispaljuje probrane, vrhunske karambole, Mitić slikom priča svoju priču - i kada se te dve priče stope u jednu - od njih nastane malj koji s lakoćom pretvara u komadiće sve što mislimo da živimo, komadiće koje moramo, pod hitno, odmah, drugačije da počnemo da sklapamo - inače, zaista, odosmo u kurac.

„Ne dozvolite da vam život prođe tek tako.
Ovako.”

Korisne adrese:

http://www.dribblingpictures.com/ (scenario, informacije, download)

http://www.facebook.com/home.php#!/dovidjenja.kako.ste (FB stranica)

Thomas Dolby: "Oceanea" (EP)

Oduvek je znao da su snovi ostvarivi i uvek je umeo da bude na pravom mestu pre vremena, pre ostalih.

Zvanična biografija tvrdi da je muzičku karijeru počeo u Parizu, kao ulični svirač. Ubrzo se našao u „Top of the Pops“, surfao je novim talasom, prateći Lenu Lovich, jednu od najzanimljivih pojava čitavog talasa. Započinje solo-karijeru, proglasivši početak „Zlatnog doba bežičja“ („The Golden Age of Wireless“) a vrtoglavi uspon duguje i neverovatnom broju emitovanja na MTV kanalu, koji je u to vreme vapio za pametnim pop-idolima poput njega. Zanimljivo, Amerika ga je prihvatila pre Evrope.

U međuvremenu – predstavnici Dolby Laboratories pokušavaju – i ne uspevaju da ga ubede da promeni „nadimak“. Odustaju – ne zbog spoznaje da će i sami imati više koristi ukoliko čitava Planeta posmatra Dolby tehnologiju  kroz njegov rad, već zato što je sud doneo odluku da on ima pravo da koristi reč „Dolby“, kako je i počeo.

“With the vision in my brain/and the music in my veins/and the dirty rhythm in my blood...”

Objavom „The Flat Earth“ pokazuje da hitove piše s lakoćom, („Hyperactive!“ je, uzgred, napisao za Michael Jacksona, ovaj odbio, možda zbog dela teksta „you mast... (urbate)“) ali pokazuje i da to nije ono što ga zanima – poigrava se žanrovima, dokazujući da se i od folkoidnog hita „I scare myself“ može napraviti remek delo primenjene elektronike.

Za pet godina je stigao od pločnika Pariza do saradnje sa svim životnim idolima: od Georga Clintona do Joni Mitchell, sarađuje i sa Prefab Sprout, da bi vrhunac bio Live Aid koncert na kojem su zajedno svirali David Bowie i on.
Nakon toga, svet mu je zaista postao ravan.

“The Earth can be any shape you want it/Any shape at all/Dark and cold or bright and warm/Long or thin or small/ But it's home and all I ever had
And maybe why for me the Earth is flat”

Naredni albumi mu otkrivaju da ga kritika hvali sve više ali publika sve manje razume – i odustaje od karijere pop-zvezde.  Shvata u kom pravcu se sve razvija; pakuje kofere i prelazi u silikonsku dolinu, u kojoj osniva Beatnick, kompaniju posvećenu razvoju novih tehnologija i muzičkih softvera, stvara muziku za internet, a vrhunac doživljava ugradnjom njegovog softvera za polifone melodiju u milijarde Nokia telefona, od 1999. do danas.

Ne odriče se ljubavi prema muzici - postaje muzički urednik najpametnije konferencije na svetu, TED, što je i danas. Nedavno je i na toj sceni predstavio deo novog materijala.

Hyperactive!

Nakon gotovo dvadeset godina vraća se u Englesku, kupuje mali spasilački brod, krsti ga u „The Nutmeg of Consolation“, preuređuje ga, oprema solarnim pločama i kolektorima vetra, studijskom tehnikom i posvećuje se radu na prvom EP-u posle mnogo godina. Najpre se zabavlja kriveći zvuk americane u jedan od najblesavijih projekata prethodne godine („This is the most bizarre, surreal techno/bluegrass mashup you will ever see”), da bi ovog proleća na njegovom interenet plovilu „The Flat Earth Society“  objavio i drugi, ambijentalniji EP – nazvan „Oceanea“, koji usporava svet fenomenalnom, odmerenom produkcijom, briljatnom šetnjom kroz muzičke stilove i stihovima koji dokazuju da nije izgubio ni zrno smisla za humor („Oh, Simone/God tried to fax you/but there was no dial tone“), tri snimka – remek dela.

Album „A Map of Floating City“ se očekuje ovog leta.

Thomas Dolby.

Majstor.

Stigao je do „Oceanee“,

pre nas.

“And I’m free

I’m soaring on a thermal wind

I’m learning how to shed my skin

I made it home to Oceanea.”