"Music is a Princess" (39 pesama, #15)

Moć velike pesme je, logično, rezultanta dve sile: jednu čini onaj koji je stvorio, drugu - onaj koji je sluša.

A kada se između tebe i čoveka po imenu Paddy McAl0on nađe „Music is a Princess“ – sve što znaš i osećaš, čak i sama pesma - dobija drugačiju dimenziju.

Priča kaže da je Pedi svoj bend Prefab Sprout nazvao po pogrešno shvaćenom stihu iz pesme „Jackson“ koju su davno pevali Lee Hazelwood i Nancy Sinatra. Umesto “... pepper sprout”, Pedi je čuo “prefab sprout” i izabrao tu kovanicu za ime benda koji će do svog parčeta slave doći polovinom osamdesetih godina XX veka. Na žalost, bez obzira na briljantne albume koji su više-manje redovno objavljivani sve do 1997. – to parče slave nikada nije bilo veličine koju je bend zaslužio. Surova pop-kultura pamtiće ih po svega jednoj ili dve pesme, a Pediju će doneti laskavu, ali tužnu titulu „najvećeg nepoznatog pesnika pop muzike“.

(Detalj o pogrešno shvaćenom stihu i sluhu dobija novo značenje mnogo godina kasnije - kada je Pediju dijagnostikovana Menijerova bolest: povremeni potpuni gubitak sluha, vrtoglavica - te u Pedijevom slučaju – i pogoršanje vida pokušali su da ga odvoje od muzike zauvek.

Ova bolest pogađa 0.2% svetske populacije. 

Svojevremeno je mučila i Emili Dikinson i Džonatana Svifta. Sve neke retke zveri.)

„Music is a Princess“ je čekala 16 godina na objavljivanje.

Prvi put snimljena 1993. i odbijena od strane Sonyja, deceniju i po je predstavljala deo izgubljenog albuma benda koji se u međuvremenu razišao i na kojem je Pedi nastavio da radi sam, bolešću usporavan i onemogućen za bilo kakav grupni rad – i koji je na kraju objavio pod imenom benda, posvetivši ga, ujedno – svim bivšim članovima.

Na snimku koji je 2009. konačno došao do ušiju i srca sveta ostao je vokal snimljen devedesetih, sve ostalo je Pedi naknadno, red po red, ređao – iznova.

Sam.

I to samo u danima kada je mogao da čuje sa zvučnika – ono što je čuvao u glavi i srcu.

Sve navedeno je – važno.

Jer, tek kada ukrstiš ove detalje – njegovi stihovi otkrivaju i tu drugu, tamnu stranu i čine da Pedi ne deluje kao patetična, omatorela luda u romantičnom delirujumu, već se pretvaraju u njegovu ličnu, iskrenu ispovest:

“Music is a princess/I'm just a boy, in rags

I would gladly spend my life/carrying her flags.

From the first time I heard her/the sound of her voice

and her beauty completely bewitched me,

I was lost then and there/I was given no choice

ever since, there's been no peace for me.” 

Pedi će uskoro napuniti pedeset i pet godina. 
Odnedavno je član društva posvećenog rekonstrukciji istorijskih instrumenata na osnovu sačuvanih zapisa, u okviru kojeg se on posvetio kreiranju Lituusa, instrumenta za koji se veruje da je proizvodio najdublji zvuk - ikada.

Pedi živi muziku.

Menja svet.

I moje razumevanje muzike.

Zato je ovo jedina priča iz serijala „39 pesama” koja se više bavi onom drugom silom sa početka priče – autorom pesme.

Video spot za pesmu, naravno, nikada nije napravljen.

Nije ni potreban - pesmi, Pediju, ni meni.
Svet, ionako, ne sluša.
Play.

“Legacy? We’re all just paper on the wind, Grasshopper.”(Paddy McAloon, 2011.)

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]