Sunce mu blogovo...

Otvoriću temu, novinarski tendeciozno:   
Šta povezuje Teofila Pančića, Ljubicu Arsić i Sinišu Kovačevića?

Pored (pretpostavka) ljubavi prema tvrdo barenim jajima, šetnjama  tokom sunčanih jesenjih dana i čitanju “dobre knjige”, ovo troje ljudi deli zajednički animozitet prema – blogerima, tj. ljudima koji bezobrazno i bezobzirno koriste tehnološku mogućnost i otvorenost sistema da sopstvene stavove, strahove, nadanja ili dopadanja dele sa drugima – koristeći formu bloga.

Pretpostavljam, zapravo sam siguran da se nijedno od njih troje ne oseća prijatno u društvu sa spiska – ali, nije ni meni najprijatnije kada se kategorija ljudi/platforme/medija/ kojoj pripadam optuži za „potkopavanje našeg osećanja šta je istinito a šta laž” ili općenito klasifikuje kao gomila, i to nadrndanih amatera, mediokriteta te iz trećeg izvora padne optužba da nam je jedina svrha da podržavamo antisrpske ideje.

Teofil Pančić je mišljenje o blogerima predstavio kroz prikaz knjige “Kult amatera” Endru Kina pre više od dve godine, te je stav upravo ponovio najnovijim tekstom u “Vremenu” koji podrazumeva da generalno gledano manijakalno-idiotski stavovi mogu postati dostupni javnosti isključivo putem bloga (citat: “a no đe bi?”), adresirajući ga valjda kao jedinu komunikacijsku platformu na čijoj površini govna mogu plutati.

Nedavni tekst Ljubice Arsić objavljen u “Politici”, takođe nazvan “Kult amatera” (u kojem se služi stavovima Endrua Kina a ne navodeći njegovo ime) blogere i ostale internet aktiviste pak izjednačava sa majmunima koji ljušte elitnu kulturu poput banane – i to onim majmunima iz starog vica u kojem isti dobijaju mašine za kucanje da bi, matematičkom verovatnoćom, za 200 godina neki od njih napisao “Hamleta” - ali su blogeri definisani i kao ljudi koji ne umeju da prebole činjenicu da njihov intelektualni rad nikada neće biti objavljen – što je valjda anahroni termin za pojavu nekakvog teksta na tabaku odštampanog papira povezanog klamericom ili lepkom a između korica od tristagramskog kunsdruka ili, ne daj blože u tvrdom povezu. Ujedno, tu se u tri klika, ops - tri skoka - nađemo i pred temom pedofilije na internetu, čudo jedno kakvu zbrku naprave te brze konekcije, prestane čovek da razlikuje anonimne komentatore vesti, autore low-brow video klipova i - blogere.

Zabluda druga Kovačevića je pak, najplića i samo skicirana: on blogere prosto smatra delom sile koja podržava ono što je na štetu Srbije - i to se može smatrati i komplimentom – jer pisanje blogera smatra čak delotvornim, odnosno – moćnim.

Deluje besmisleno baviti se 2010. godine raščlanjivanjem stava da se “objavljenim” smatra isključivo ono što je došlo do papira – ofsetno, roto ili digitalno odštampanog - svejedno je. Napredak tehnologije doveo je i do toga da svako od nas može za sramno mali iznos novca doći do pristojno odštampane knjige i deliti je okolo puna srca, predstavljajući se kao pisac.

Smislenije zvuči obratiti pažnju na generalizaciju čitave kategorije blogera i blog-platformi kao takvih, izjednačavanje komentatora vesti koje krase razni kreativni nadimci – a sve to imajući na umu i pred očima šta se štampa i emituje u Srbiji 2010. godine, i to u medijima “sa nacionalnom pokrivenošću”. (Ne)kvalitet onoga što se može pronaći u tim i takvim medijima daje za pravo da televiziju uopšteno proglasimo kvintesencijalnim zlom, autore tekstova u dnevnim novinama besramnim lažljivcima koji su ostali uskraćeni za elementarno kućno vaspitanje i čiji su roditelji u stranice iz “Bukvara” i “Gramatike” umotavali tegle sa turšijom već na početku školske godine te su jadni propustili nekoliko lekcija, dok bi voditelji radijskih emisija verovatno najviše stradali – jer radio, kao jedini preostali klasični real-time medij otkriva sve slabosti mnogo bolnije od drugih medija.

Ali, zašto posezati za takvim generalizacijama?

Po blog-stranama i platformama može se pronaći isti procenat mediokriteta kao i “klasičnim” medijima, pri čemu ti i takvi blogeri stvaraju mnogo manje štete od onih u medijima. O “osrednjosti” tek ne vredi govoriti,  barem ne u Srbiji 2010. godine u kojoj više nema nijednog “klasičnog” medija ili njegovog segmenta posvećenog kvalitetnoj pop-kulturi, u kojoj su se recenzije novih albuma i knjiga svele na haiku-rečenice i loše prevedene citate po magazinima poput “Elle” ili “Bazara”, u kojoj se političkim analitičarem smatra svako ko razlikuje skraćenice imena stranaka i Srbiji u kojoj se čitava izdanja svode na neskrivene ili skrivene plaćene objave; u kojoj se dnevne novine iz dana u dan razlikuju samo po datumu i kursnoj listi, a sve ostalo je svaki dan identično, zatrpano PR tekstovima čije kopije, nedirnute, neproverene i nepromenjene možete pronaći na stotinama agregatora vesti po Mreži, plutaju prazni i obesmišljeni. (Verovatno zato u proteklih nekoliko godina kupujem isključivo “National Geographic”, ostalo se pregleda on-line.)

U takvoj ligi optuživati blogere da su generatori osrednjosti, skriveni iza lažnih imena – prosto ne ide, odnosno - ovo drugo uglavnom nije ni tačno, ukoliko pričamo o onim viđenijim, odnosno - čitanijim blogovima.

Upravo ste uložili nekoliko minuta života u čitanje redova koje je nasumičnim lupanjem po tastaturi sročio mediokritetski majmun-amater anti-srpske orijentacije, uništavajući elitnu kulturu.

Zašto to činite?

Ja to činim zato što se od blogera koji pišu na našem maternjem ali i drugim jezicima može dobiti više korisnog, pametnog, neočekivanog, životnog nego od onoga što se može kupiti na kiosku, pogledati na ekranu televizora a o štandovima sa “knjigama” u tržnim centrima da ne govorim. Da sam se oslonio isključivo na “klasične medije” osetio bih se ponovo kada sam kao klinac ulazio u prodavnicu ploča PGP-RTB u Makedonskoj: prepune police – ali malo slušljivog, još manje pametnog a najmanje onoga što znam da se upravo dešava u svetu.

I zato bih za kraj podsetio da se na blogovima koje preporučujem a koji se nalaze na desnoj šlajfni ove stranice i dalje mogu čitati koncizniji, smisleniji, bogatiji i korisniji tekstovi o filmu, muzici, lokalnim i globalnim promenama, glupostima političara ili se prosto može naći nešto kvalitetne zabave – svega, dakle, ima mnogo više no što se može pronaći u klasičnim formatima. I biće ga sve više, ovo je, zapravo tek početak. Neki od blogera u Srbiji imaju veću čitanost i uticaj na širu zajednicu od mnogih nedeljnika, a i nekih dnevnih novina. I to je jedan od mogućih vidova otkrivanja kvalitetnih stvari koje će, u konačnom zbiru, našu realnost učiniti boljom.

Ko je stigao do kraja ovog amaterskog osrednjeg majmunisanja, evo linkova ka tekstovima koji su majmunisanje izazvali. Treći čitate na sopstvenu odgovornost, a blogere ionako spominje jednom rečju. On mi dođe kao jagoda na šlagu, a i objavljivan pisac je, nije amater... 

Linkovi, dakle: 

Ljubica Arsić

Teofil Pančić

Kovačević

AfroCubism!

AfroCubism je najnoviji worldcircuit projekat – koji premošćava čitav Atlantski okean. Na čelu zapadnog krila ovog projekta je Eliades Ochoa, šezdesetrogodišnjak, najmlađi član Buena Vista Social Club, dok istočno krilo predvodi Toumani Diabate, majstor kora muzike, srećnika koji je svirao i sa Ry Cooderom, Ali Farka Toureom, ali i sa Albarnom.

Iza njih - niz mačora koji znaju muziku. 
Za miks-pultom ista ekipa kao na "Buena Vista Social Club" albumu. 
(Ovaj projekat je, inače, planiran za realizaciju pre Buena Viste(!!!).

Kuba kreće u susret Maliju.

Ili Mali kreće u susret Kubi. Sastaju se tačno na sredini puta, između dva uha.

Crno “od znoja robova”.
Natopljeno mirisom nacionalizovanog ruma starog 7 godina.

Zarazno.

Ekskluzivno! FIFA odredila kaznu za Srbiju!

„Čvrsto rešena da sankcioniše ponašanje navijača (iz) Srbije kako na međunarodnim, tako i na klupskim utakmicama u Evropi i samoj Srbiji - FIFA je nakon prekida meča Italija - Srbija u Đenovi na hitno sazvanoj sednici održanoj u Briselu donela odluku da srpske klubove kao i srpsku reprezentaciju od sada na utakmicama sa tribina mogu bodriti – isključivo žene!

„Znamo da je ovakva kazna neobična, ali je neobičan i slučaj nacije koja se tako uporno trudi da bude izbačena sa svih važnijih takmičenja! Još smo u vreme izricanja kazne FK Partizan pre tri sezone razmišljali o nekoj neobičnoj sankciji, koja će dugoročno imati zapravo pozitivan uticaj na razvoj sporta i fer-pleja u Srbiji, ali smo tada odustali, namereni da proverimo da li drakonske kazne uopšte utiču na navijače i njihove vođe. Kako se tokom pripremnih mečeva srpske reprezentacije ovog leta u Austriji pokazalo, te tokom ove večeri – takve mere ne pomažu i zato ćemo posegnuti za ovom neobičnijom merom – koja je, istovremeno i poraznija po srpske navijače.“ – izjavio je veoma visoki predstavnik FIFA obraćajući se javnosti na iznenadno zakazanoj konferenciji za medije – imenujući ovu akciju „Anti-iranskim scenarijom“, aludirajući na činjenicu da je u Iranu ženama strogo zabranjeno prisustvo na utakmicama.

Upitani šta očekuju od ovakve, krajnje neobične kazne – predstavnici FIFA su otkrili deo očigledno brižljivo pripremanog plana. „Žene će kao navijači delovati mnogo stimulativnije po igrače, više će se truditi“ – izjavili su predstavnici, dodajući da – „žene, kada spoznaju srž sportskog nadmetanja umeju da budu i emotivniji i glasniji navijači od muškaraca, ali nikada ne posežu za nasiljem“. Na dugoročnom nivou, očekuje se da ovaj potez olakšati i uvođenje ženskih sudija na mečeve, što je praksa koja je uzela maha u Evropi tokom proteklih sezona.

Tehnički aspekt ovog plana sadržan je u sledećem: s obzirom da je broj ženskih navijača na utakmicama srpske Superlige ionako zanemariv, u planu je priprema i štampa materijala koji će budućim navijačicama predstaviti ne samo pravila igre, njene zanimljivosti i razloge popularnosti, već i kompletne imovinske karte svih igrača, uz napomene koji od njih imaju perspektivu u Evropi, te očekivana primanja u naredne 4 sezone. Pored toga, glavni sponzor lige biće zamoljen da svoj poznati slogan promeni u „Žene znaju kako“, te će na svakoj utakmici biti deljeno besplatno bezalkoholno pivo. Radi udobnosti gledateljki, klubovima će biti naređeno – i to će biti vrsta finansijske sankcije prema našem sportu – da u narednih 6 nedelja, ili najkasnije do početka prolećnog dela sezone stadione opreme udobnijim sedištima, koja će biti zaštićena od vetra i kiše, postoje preporuke da su na ista montiraju i klasične „haube“, čime će posećenost stadionima svakako biti povećana.

Iz prostorija FSS na Terazijama još uvek nema zvaničnog stava prema ovoj odluci, ali se nezvanično može čuti da bi ova promena mogla biti iskorišćena za pokretanje šire marketinške akcije, čiji će promoteri biti žene fudbalera, kako onih aktivnih tako i onih koji su uveliko u penziji – svakako uz isticanje onih koje su tokom proteklih dana i nedelja jasno iskazale jasan stav prema navijačkim grupama – odnosno njihovim ciljevima.“ 

Izvor: Prešlicavanje :)

UPDATE, godinu dana kasnije:
Fudbalski savez Turske je ovo stvarno uradio >>

 

Parada u tri čina: predigra, ljubavni akt, jutro posle

Predigra.

Tokom predigre, jedna strana je potezala uglavnom dva razloga (i bezbroj varijacija na temu) – objašnjavajući zašto do Parade ne bi trebalo da dođe.
 

Prvi je u domenu „morala”, sažet u bezbroj puta ponovljenu mantru „Kako da objasnim svom detetu da je to nemoralno, bla, bla...?” Ukoliko pod „moralom” prihvatamo "skup normi koji iscrpljuje naš pojam o dobrom”, to znači da su ovi zabrinuti ljudi svojoj deci već objasnili mnoga druga pitanja iz domena morala i da je još samo ovo pitanje ostalo neodgovoreno - no i te zabrinute bi verovatno valjalo razgraničiti u barem dve podgrupe, mada ih sigurno ima još.

Tu je, najpre, podgrupa Licemera – ona koja istura decu ispred sebe, poput onih baba sa 
'ladnim trajnama što ukidaju Darvina u ime Isusa po vukojebinama Srednjeg Zapada, a zapravo gradeći sopstveni ili pomažući crkveni biznis. Tu je, naravno – i  podgrupa iskreno zabrinutih ljudi koji odista ne umeju da objasne svojoj deci zašto se „dve tete ili čike ljube u usta“. 
Onu prvu podgrupu ću tako nazivati ("Licemeri", da podsetim) sve dok mi barem neko od njih ne objasni kako su deci odgovorili i na ova pitanja koja se takođe mogu svesti pod „moral“: 
„Zašto se neke tete slikaju gole za novine?“; 
„Zašto čike sa bradom obučene u crno voze bolji auto nego ti, tata?“, 
„Zašto sam kršten po rođenju, a bez da me pitate da li se slažem?“, i tako dalje.

Deca, naravno, umeju da postave i mnogo neprijatnija pitanja od ovih, ali - još uvek neiskvarena predrasudama odraslih - obično bez problema prihvataju odgovore koje im roditelji pružaju. Moja prijateljica je nedavno svom detetu odgovorila na sva moguća pitanja u vezi sa ljubljenjem svih mogućih kombinacija polova i rasa prostom rečenicom: „Zato što se vole i zato što tako vole.“ – i dete prihvatilo, valjda do faze kada će rode odmeniti jajne ćelije i spermatozoidi.

Naravno, ne mali broj ljudi je (s razlogom) očekivao da će danas ulicama Beograda prolaziti polugoli muškarci u kožnim kostimima, vezani lancima i probijenih bradavica, sa tuđim predimenzioniranim penisom u ustima ili stražnjici; žene koje iz vagine vade dvoglave zmije ili šta već ko voli - i taj deo ekipe je bio iskreno zabrinut – jer niko nije, zapravo, znao šta će ta Parada biti. Možda sam propustio, ali tokom Predigre druga strana nije bila preterano željna da ponovi nekoliko puta dovoljno glasno i jasno odgovore na dva i po prosta pitanja: za koja i kakva prava se LBGT populacija bori, te – šta će Parada biti i kako će sadržaj te Parade nešto u Srbiji promeniti? Nedavanjem konkretnog odgovora na ta dva i po pitanja danima pre održavanja Parade samo je pomagao protivniku: dozvoljavajući da čak i onaj manje militantan segment poveruje da će inscenacija Sodome i Gomore trajno pomračiti park kod Manježa i okolinu, u čijem se tlocrtu iz vazduha svašta može naslutiti – prepoznali ljudi i Pentagrame i Evropsku Uniju i svastike i Satanu i Alistera Kroulija i više ni sami ne znaju šta sve, ko je pratio vesti ovih dana i ostao normalan, neka zna da zapravo - više nije normalan.

Drugi ključni argument protivnika bio je: troškovi održavanja Parade („mi nemamo za hleb, država se raspada, a oni troše državni novac... Kosovo... “), kao da je LBGT populacija sama naručila toliko obezbeđenje i kao da će preusmeravanje tih novaca prekriti sve rupe na našem putu ka svetloj budućnosti. Ni ova tema, na žalost, nije izazvala artikulisani odgovor sa druge strane – štaviše, srpski mediji su samo nastavili da raspiriju vatru, čineći da se „običan“ heteroseksualac danima oseća zapravo silovanom stranom, sve vreme se dodatno pitajući zašto se uopšte događaj zove „Parada ponosa“? Možda bi Srbija lakše razumela „Paradu ljubavi“? Bilo bi lakše i za razumevanje i za gutanje.

Konačno, svi zajedno su zapravo radili u korist raznih našističkih organizacija i njihovih poletaraca - koje nisu bile toliko naivne da otvoreno prete nasiljem pre početka Parade, kao ni ekipa glavešina SPC koje su deklarativno „protiv nasilja“, ali koje se koriste Sodomom i Gomorom kao metaforom da bi inspirisali ljude da posegnu za kamenicama i zbrišu one koji su drugačiji.

Ljubavni akt:

Satima je trajao taj ljubavni akt.

A najviše je stradao zaštitni sloj.

Oni prvi, zabrinuti za decu - demantovani su nekolicinom činjenica: na povorci nije bilo ničeg opscenog, štaviše - protivnici su delovali mnogo „nemoralnije“ od suprotnog tabora. Sa druge strane, iako je to što je povorka uspela da obiđe tih nekoliko ulica već promenilo Srbiju (a promena je tek počela) – to što su tih 1000 ljudi uglavnom gledali u leđa ili lica isključivo policajcima je sam taj čin pomalo obesmislilo.
No, održano je.

Ovi drugi, napižđeni na temu „koliko to košta“ demantovani su istomišljenicima koji su se protiv troškova borili pravljenjem još većih troškova: kamenovan mamograf, desetine povređenih ljudi – više policajaca no civila; zapaljena garaža Demokratske stranka u Krunskoj ulici, polupani automobili (ma, kako su McDonaldsi preživeli?); pekara "Toma", Benetton i naravno, veliko finale oličeno krađom patika iz butika „Đak“ – sve to zajedno je naravno mnogo veća šteta nego dnevnice koje će biti isplaćene policajcima koji su obezbeđivali Paradu. Ta šteta će (Gradonačelnik reče – milion evra), naravno, biti nadoknađena od novca sakupljenog od poreskih obveznika (dakle i roditelja onih koji su štetu pravili, a svakako i od onog dela zaposlenih koji su danas učestvovali u rušenju) - i umesto da bude usmeren ka nekim važnijim projektima, mi ćemo plaćati zamenu stakala, popravku žardinjera, zapaljeno policijsko vozilo, plaćaćemo čak i stakla za zgradu SPS, a razni istomišljenici Dveri, Zveri i ostalih organizacija će nastaviti da budu nezadovoljni, iako je deo njih u novim patikama i pun sećanja na trenutke bacanja kamenja na sistem – jer opet neće biti para za projekte poput stimulacija nataliteta i ostalih, zaista važnih.

Jutro posle:

Ovaj deo priče je, naravno, zapravo najvažniji.

Obe strane ustaju iz kreveta, naizgled zadovoljne.

Jedna strana će valjda, onako pravo iz kreveta, još uvek u gaćama – biti prebačena u jednu novu vrstu odnosa, sa nekim drugim organima – zahvaljujući snimcima sa bezbednosnih kamera. Nastavak će valjda uslediti pred sudom i u prisustvu svedoka. Druga strana je, jednostavno, uradila ono za šta se zalagala. 

Akrobacije se već uveliko i prepričavaju.

Ljudi se već zafrkavaju porukama poput „Porodični ljudi kamenovali zli pederski mamograf“ i sličnim.

Ali, od tih urbanih mitova koji već cvetaju gradom važnije je ovo: danas se po prvi put, nakon mnogo vremena – deo ljudi našao na strani policije, tj. države – što je zaista čudan osećaj. Pogledajte komentare na vesti. Možda je to što kondom-kordon nije pukao - zapravo najvažnija promena koju ovaj dan donosi.

Pitanja nakon ovog ljubavnog čina ima previše: koga na sledećem susretu neće biti - jer će biti iza rešetaka; ko se od javnih ličnosti danas uspavao a ko eskivirao; ko nije na vreme pozvao da se nasilje okonča, već je to učinio kada se sve završilo, valjda mu se mantija sušila, nije imao drugu za pred kamere; te - ko će nakon svega prvi pozvati onog drugog i onog trećeg nakon ove današnje avanture, tj. grupnjaka - i potruditi se da sledeći put ipak bude lakše policajcima, učesnicima, kontejnerima, mamografima i žardinjerama, ljudima. Namerno ne pišem reč "svima", jer danas nisu svi dokazali da su - ljudi.

"Crv" [Angel's Breath]

Ne znam postoji li negde master traka tog poslednjeg spota, koji se može smatrati i njegovim testamentom.

Istorijski posmatrano – „Crv“ je poslednji rad Milana Mladenovića, nastao kao deo projekta sa Subom i prijateljima, a pretposlednji snimak na kojem je pevao. Poslednji snimak je „Velvet“ - tema koja zatvara fenomenalni, strašni „Angel's Breath“ album – i na kojoj je glas koristio kao instrument, više ne pevajući reči.

Priča kaže da je video spot za pesmu „Crv“ Milan radio sam, da bi ga po njegovoj smrti završi njegovi prijatelji. Na YouTube stranicama je do danas bila dostupna samo oštećena verzija originalnog spota - bez uvodnih 25 sekundi i nepristojno lošeg zvuka.

Ovaj novi video klip predstavlja pokušaj rekonstrukcije originala: do sada nedostajući uvod premonitao sam od postojećeg materijala a zatim uklopio sa boljim audio snimkom. Red je da barem taj, poslednji video bude dostupan u pristojnijem stanju, dok se pronađe originalni, dok se ne pojavi neki veštiji montažer slike i zvuka, koji bolje razume sve nivoe Milanovog rada. I kako nije slučajno što je baš ovaj spot - pun gorčine i krcat snimcima nedela i raspada u tako lošem stanju, skrajnut - tako je meni stalo do njegove bolje vidljivosti.

Ovaj klip i njegovo dosadašnje stanje je, naravno, priča i o Milanu i o Subi - i odnosu njihove domovine prema radu dvojice možda najrečitijih/najmuzikalnijih sinova koje je imala za dugo vremena i čijom se zaostavštinom uporno - ne bavi.

Ko zna koliko i kakvih snimaka je izgorelo u tom požaru u Brazilu u kojem je stradao i Suba : nikada nećemo saznati šta su sve krile te trake i hard diskovi, još manje naziremo šta je sanjao i planirao.

Ko zna šta je sa onim delom materijala koji je preživeo. Verovatno je još uvek sve to u jednoj sobi u jednom stanu u Novom Sadu, tamo i dalje leže razne trake i zapisi,

crv vremena ih polako rastače.

Crv.

*

Edit, 2020.
Croatia Records i Zadužbina Milana Mladenovića objavili su remasterovani Angel's Breath i spot za "Crv".

To je nama naša borba dala...

Najpre pomislim da bi bilo bolje sagledati svo to vreme, 3652 dana, kroz konkretne, materijalne dokaze napretka, ukoliko ga ima – jer ako uplovim u analize metafizike - završiću u depresivnom, pukom teoretisanju, što bi rekli.

Bilo nas je osmoro u grupi tog dana.

Najstariji među nama je imao tačno 30 godina.

Svi muškarci uveliko odužili dug prema otadžbini, neki i u više poziva.

Na taj dan, tih osmoro ljudi imali su, u zbiru:

• Dva automobila (na svoje ime)
• Nijednu nekretninu
• Jedan je imao stalni posao, jedan je bio samostalni preduzetnik a nas šest kako se snađemo. 
• Jedan prototip digitalnog aparata, čudo tehnike
• Nijednu člansku kartu
• Nijedan brak, dete 
• Delili smo spremnost da konačno, trčećim korakom, nadoknadimo strašan zaostatak u odnosu na želje i životne planove.

Deset godina kasnije - tih osam ljudi je u zbiru uspelo ili poseduje:

• Tri automobila na svoje ime (nijedno od dvoje od pre deset godina)
• Tri nekretnine na sopstveno ime, od kojih je jedna na kredit a dve nisu veće od 30m2
• Nekoliko digitalnih aparata, a bogami i poneku kameru (ispada da smo na ovom polju najviše napredovali? To je nama naša borba dala!)
• Nekolicini se čak i penziono uplaćuje
• I dalje - ne posedujemo nijednu člansku kartu
• Dva braka i sve zajedno dvoje dece
• Spremnost da, konačno, možda malo sporijim hodom (stariji smo) - stignemo tamo gde smo pošli pre deset godina.

Svakako nije kako smo se nadali.

Svakako nismo prosek, ali to nikada nismo ni bili.

Nije ni kako smo zapravo mogli.

Što ne znači da ne bih ponovo izašao.

Što ne znači da ću prestati da se trudim.

.

Poslednja pesma?

“Going Underground” - The Jam?

“Always look on the Bright side of life” Pajtonovaca?

“Wonderful World” u verziji Joey Ramonea?

“Ob-la-di-ob-la-da” - The Beatles?

“Smack my Bitch up” - The Prodigy?

Na sahrani?

Inspirisani činjenicom da je na sahrani Alexandra McQueena čuvenu „Gloomy Sunday“ otpevala Bjork - što je redak primer ekstravagantne depresije - redakcija magazina New Musical Express je pre nekoliko dana postavila pitanje čitaocima:
Koja pesma će se slušati na Vašoj sahrani?

Uh.

Pitanje je, zapravo, sasvim na mestu: kako nikada nećemo saznati uz koju pesmu smo nastali (ukoliko je tu muzike uopšte bilo) – sasvim je prihvatljivo da biramo onu uz koju ćemo se rastati.

Gorenavedene pesme delić su komentara čitalaca magazina NME - onih očigledno iščašenijeg poimanja teme. Izborom pesme, oni ne predstavljaju muzički ukus – već i stav prema životu (ili smrti).

Naknadno guglanje otkriva da postoje oficijelne top liste najtraženijih pesama (divna formulacija - “commissioned by co-operative Funeralcare“) koje pak dokazuju da na nekim tržištima James Blunt nije samo šampion kategorije najtraženijih pesama za venčanja („You’re Beautiful”) već i ove kategorije – jer je njegova „Goodbye My Lover” prva na listi pesama u Sjedinjenim Državama. Evo kompletne liste:

Goodbye My Lover - James Blunt
Angels - Robbie Williams
I’ve Had the Time of My Life - Jennifer Warnes and Bill Medley
Wind Beneath My Wings - Bette Midler
Pie Jesu/Requiem – W.A.Mozart
Candle in the Wind - Elton John
With or Without You - U2
Tears in Heaven - Eric Clapton
Every Breath You Take - The Police
Unchained Melody - Righteous Brothers

Evropljani su, po drugim izvorima, radikalniji:

Queen - "The Show Must Go On"
Led Zeppelin - "Stairway to Heaven"
AC/DC - "Highway to Hell"
Frank Sinatra – „My Way"
Mozart - "Requiem"
Robbie Williams - "Angels"
Queen - Who Wants to Live Forever"
The Beatles - Let It Be“
Metallica - "Nothing Else Matters"
U2 - "With or Without You"

Od ove tačke, priča bi mogla da se grana u više pravaca: mogli bismo se baviti pesmama poput “Everybreath you take” – koja je česta i na listama svadbenih pesama - jer je i dalje shvaćena kao ljubavna iako je Sting još 1983. priznao da je to “sadistička pesma o ljubomori, posesivnosti i nadziranju”.

Ali, zabavnije je listanje potencijala domaće scene.

Lako je posegnuti za standardima poput “Svilen konac” ili “Tiho, noći...”. Ili „Žute dunje” i sve to, ali - i vremena i muzika se menjaju - i, kada dođe red na nas, generaciju odraslu i na ne-narodnim, već autorskim muzičkim sklopovima - kakve li će to glavobolje zadavati organizatorima sahrana i lokalnom popu?

Tamo, jednog dana - hajde da mislimo da je to vreme toliko daleko da ga klasifikujemo kao “futur II” – na spiskovima poslednjih želja počinju da se pojavljuju stihovi poput:

„Šta bi dao da si na mom mjestu/da te mrze a da ti se dive...”...

... „Znam kad bih živeo 1000 godina/ceo bi mi život stao u jedan dan...”

... „Mora da je jeziva gnjavaža u životu doživjeti stotu...”?

Ili, još sumanutiji izbor pesama:

„Dosta dosta dosta!” (Boye)

„Svi za mnom!” (Disciplina)

„Mlad i vječan” (Buldožer)

Moj izbor? Domaća?

Za sada, ili, lepše rečeno - i dalje: Šarlo.

Tužni skup može da negoduje ili i da se raziđe, u tih minut i dvadeset osam sekundi – želim da me ispoštuju.

"Treba nam pobeda kod kuće!" 24.09.2000.

Ladislav i ja sedimo u stanu u bloku, kasni avgust 2000.

Toplo je, i ta vrućina samo pojačava stanje umora.

Obojica glava punih onoga što već nedeljama živimo i radimo: kampanje koje bi trebalo da inspirišu ljude da izađu više na te izbore u septembru mesecu i okončaju devedesete. Svi podaci su govorili: ukoliko nas bude dovoljno na biralištima – gotov(o) je.

Ostao nam je jedan koncept, nerealizovan.

A razglabali smo kako iskoristiti sport kao zamajac za kampanju: od početka devedesetih - kod kuće više gotovo nismo ni igrali, nije nam bilo dozvoljeno. 

Nastavili smo da pobeđujemo u gostima. I koliko god to bilo sjajno, sada je bilo vreme da zabeležimo jednu pobedu na domaćem terenu. Pred našim navijačima. 

Krenemo od nekih davnih pobeda, čisto da uvedemo publiku, a onda pređemo na stvar?

Scenario smo pisali 5 minuta, ostalih 10 smo tragali za tačnim godinama i gradovima.

„MANILA '78: Jugoslavija - Sovjetski Savez. Pobeda!

BARI '91: Crvena Zvezda - Olimpik, na penale: pobeda!

ISTANBUL '92: Partizan – Huventud!

ATINA'95: Jugoslavija – Litvanija!

ATINA '98: Jugoslavija-Rusija!

SRBIJA, 24. septembar 2000: Treba nam pobeda kod kuće!“

Ukoliko ga niko neće - možemo da ga napravimo sami.

Onda ćemo ga podeliti prijateljima po radio stanicama, neki od njih će imati prilike da ga emituju bez da rizikuju suspenziju ili otkaz.

Potpisaćemo se kao „Grupa zabrinutih navijača“.

Vokal smo snimili kod Ace i Joce, u studiju od kojeg smo inače živeli godinama, snimajući radio reklame.

Vraćam se kući autobusom, vokali su na flopi disketama.

Danas mi deluje smešno, ali mi nije bilo svejedno šta nosim u torbi.

Da bismo ostali dosledni žanru - svi efekti koji se čuju u spotu zapravo su pozajmljeni iz igre Ultimate Soccer Managera 98: publika, navijanje, pištaljke. Za podlogu je iskorišćen snimak bubnjanja Dragoljuba, Lava i Uroša – što jeste bio zvuk leta 2000.

Montiranu verziju smo poslali prijateljima na mail; zatim postavili na Mrežu desetak dana pre izbora, poslali linkove svima kojih smo se setili - uz objašnjenje šta smo uradili, da je stvoreno za dalju distribuciju. 

Znamo da je counter zabeležio lep broj poseta stranici.
Na Radio Indexu sam ga čuo nekoliko puta.

Neko mi je spominjao i Radio Pančevo.

Pričalo se da se zavrteo na još nekim stanicama.

Nama – puno srce.

Nismo razmišljali da li će „sloboda pevati kao što su sužnji pevali o njoj“.

Bila je važna sloboda, kao takva.

Snimak >>

"A što ne bi moglo?" (vežba za istezanje kičme, glave i pameti)

Zeleno svetlo ->  može i "na žuto" -> zašto ne - i "na crveno"?

Pikavac kroz prozor -> mrve od ručka -> sadržaj čitave piksle -> brik od soka -> puna kesa.

Sijalica iz hodnika zgrade -> sijalica iz lifta -> bakar iz mehanizma lifta -> delovi mosta.

Kafa za doktora -> viski za doktora -> novci za doktora -> doktori za novce.

Prva stranka -> druga stranka -> treća koalicija -> svaka Vlada.

Eva kod Makavejeva -> Aleksandra Petrovića -> u „Srećnim ljudima“ -> na "Farmi". 

Marija Kiri -> Maraja Keri...

Ne mogu da dohvatim taster „stop“, can't touch this, niz se nastavlja.

.

(Beograd, Studentski park, 2010)

Nik Horbi & Ben Folds: zajednički album!

Nik Hornbi u ulozi tekstopisca, Ben Folds kao kompozitor i izvođač?

Dobar deo preduslova za jedan od pop-albuma godine već je ispunjen.

Nik Hornbi je svakako jedan od najboljih pop-pripovedača sadašnjice, posvećeni obožavalac muzike čije su knjige/scenariji vratili nešto poljuljanog dostojanstva frikovima koji uživaju u samom činu slušanja muzike (da ne pričam o onim težim slučajevima koji o slušanju muzike vole i da pišu. Kraj samoironije.) i čiji se uspeh ne zasniva samo na strogom odnosu prema žanrovima. Njegova „Songbook“ (kod nas prevedena kao „31 pesma“) je ključni dokaz da u pop muzici na početku XXI veka nema drugog žanra do „dobre pesme“, jer - kako bi se drugačije među koricama jedne knjige našli i Led Zeppelin, Royksopp, Suicide i Santana?

Među tim koricama našao se i Ben Folds: jedan od komadića „Songbook“ je i Benova „Smoke“, za koju, ironije li – Folds nije pisao tekst, već samo muziku.

Konačno, nakon sjajno sročenog soundtracka za „An Education“, Nik je dobio priliku da se posveti i stvaranju muzike, što je nakon tolikih kilometara proze posvećene muzici i tolikih godina slušanja muzike sigurno jezivo težak posao: koji god akord da odsviraš ili pokušaš da povežeš – to će ličiti na nešto što si već negde čuo... I zato je Ben Folds verovatno najbolji mogući izbor saradnika: majstor pop-forme i pisanja komada koji uvek u sebi imaju nešto popično zarazno i koji uvek teku kao pesma, i koji je na osnovu Hornbijevih tekstova (i njegovih sugestija nastalih tokom zajedničkih sati u studiju) komponovao 11 lakih, sjajnih komada. Zanimljivo – tematika tekstova ne dolazi isključivo iz kategorije u kojoj je Horbni najjači („My top five most memorable break-ups...“ i slične priče), već je spektar tema mnogo širi – od pesama o ostarelim one-hit wonders - do Sare Pejlin!

Folds mu pak nije ostao dužan, stvarajući nove mitove za muzičke frikove: nastavljajući sopstvenom linijom „sofisticirane jednostavnosti“ u komponovanju – zaljubljenik u „klasični“ zvuk je album snimao na starinsku 2-inčnu traku, sarađujući sa velikanima aranžmana poput Pol Bakmastersa (radio gudače na snimcima poput „Moonlight Mile“ The Rolling Stones), radeći remaster najpre za vinil (!!!), a nakon toga digitalnu kopiju za obožavaoce takvih nosača zvuka. (Nik Hornbi je inače nedavno priznao da odavno sluša isključivo mp3 fajlove.)

Obožavaoci opusa Ben Foldsa, ali i oni stariji koji su rasli uz Joe Jacksona, Elvisa Costella - čak i Prefab Sprout - svakako će uživati u 45-minutnoj besprekornoj pop-vožnji, krivinama, usponima i usporenjima - svemu što bi od pop muzike, zapravo i trebalo očekivati.

Prvi singl sa albuma "From Above“ sam u proteklih sat vremena pustio cca. 7 puta. 
To, verovatno, govori nešto.
Zapravo, kako i odoleti pesmi koja se završava sa: "It doesn't work that way/Sure we all have soulmates but we walk Past them every day/Oh no/Maybe that's how books get written/Maybe that's why songs get sung")

Wake Up!: John Legend & The Roots

„Još uvek ne kapirate, momci?“

„Šta?“

„Irci su crnci Evrope... Mi iz Dablina smo crnci Irske... A mi iz severnog Dablina smo crnci Dablina!“

U neopravdano zapostavljenom filmu “The Commitments” Alana Parkera o beloj radničkoj klasi koja (pokušava da) svira soul usred severnog Dablina postoji taj pasaž koji bi se mogao primeniti verovatno na još samo jednu zemlju Evrope: Srbiju.

No, osim što sam predugo (bio) crnac Evrope (verovatno bi bilo politički prihvatljivo – „Ethno-Balkanian“?) – i činjenice da je soul najbolja podloga za ovoliko crnčenje – ima još razloga zašto se „Wake Up“ na prvo slušanje urezuje u dušu i uši. 

.

Dve godine nakon što je pevao na inauguraciji Baraka Obame, John Legend se udružuje sa The Roots – radi rada na projektu koji je započet iz malo drugačijih pobuda: okupili su se radi snimanja „Wake Up!“ od Arcade Fire (!!!), od koje je ostao samo naslov albuma – a koji se pretopio u kolekciju briljantno odsviranih i otpevanih zaboravljenih soul bisera iz šezdesetih godina XX veka, vremena u kojem se ideja blaxploitation kulture tek rađala a popičniji, veseliji soul osvajao belu Ameriku. Ispod tog talasa, oličenog (u veličanstvenim) snimcima Motown produkcije, stvarao se mulj depresivnog, inner-city soula koji natapa i pročišćava dušu.

Verovatno baš taj i takav izbor - gorkih, ali i laganijih, slatkih a uglavnom nepoznatih pesama čini ovaj album dobrim za Srbiju u jesen 2010. godine. Jer, kao što John Legend možda nije mogao da pretpostavi da će dve godine nakon poklonjenja predsedniku Amerike pevati stihove Bill Whitersa – “I can't write left-handed/Would you please write a letter to my mother?/Tell her to tell the family lawyer/Trying to get a deferment for my younger brother”, tako ni ja nisam pre deset godina zamišljao da ću ovih dana, verovatno već prestar za preglasno slušanje neke druge, agresivnije crne muzike, slušati soul hodajući deplatanizovanim Bulevarom, osećajući se sve više getoiziranim. 
.

.

The Far Side: Gary Larson

"To attempt to be "funny" is a very scary."
Geri Larson već 15 godina ne crta "The Far Side". 

Prekinuo je u 45. godini. 

Odustavši od ideje da će u ljudima nešto uspeti da promeni kroz humor, Larson se proteklih godina posvetio konkretnijim akcijama. Kompletne honorare dobijene od reprinta "The Far Side" poklonio je organizacijama za spasavanje retkih životinjskih vrsta. Ako se zagledate u taj ambis iz kojeg je taj i takav humor dolazio, ne iznenađuje ni prekidanje blistave karijere ni posvećenost tom novom cilju.

"House of the Rising Sun" [39 pesama, #10]

Nada i Brana, 1967.

Nada, moja buduća majka, dolazila je često te 1966. godine u kuću na uglu Dositejeve i Gospodar Jovanove. U toj kući živela su braća Ristić – Miša i Zoran – njeni drugari iz muzičke škole, u kojoj je Nada naporedo učila flautu i klavir.
Flautu je imala, a Ristići su jedini u kraju imali svoj, kućni klavir.
Istog leta je Brana, moj budući otac, često dolazio u kafanu „Papuk“, koja se nalazila na tom dorćolskom ćošku, s druge strane ulice. Oni koji pamte izlog ove kafane znaju da se iz nje gledalo pravo u prozore Ristićevih. Legenda tvrdi da su u kafani ćoškarili i jedan Ćipa, Zoran, Nino i mnogi drugi, svi odrasli na marmeladi koja se prodavala u kockama, svi nekadašnji heroji spusta niz Dositejevu na daskama s tri kuglagera, sada poodrasli Dorćolci.
Početkom septembra pre tačno četrdeset sedam godina, moj budući otac je, kaže priča, između dva gutljaja piva – dok se ulicom razlivao poslednji krug akorada „House of the Rising Sun“ – upitao Zorana: „Ko je ta mala koja svira Enimalse?“.

Tako je počelo.
Tako su mi ispričali.

*

Kako sam odrastao, tako je ova priča polako menjala i dobijala drugi, verovatno manje romantičan, ali i dalje zanimljiv ton i tok. Detalje sam otkrivao u čestim prepričavanjima svih pomenutih aktera – i roditelja i onog dela kafanske škvadre.
Najpre se ispostavilo da je Nada već imala svoj klavir, kupljen od odštete dobijene na ime dedine pogibije u Pešti za vreme revolucije 1956. (Crvenoarmejci su ga ubili plotunom iz tenka dok se nalazio u hodniku Jugoslovenske ambasade, u kojoj se od Sovjeta krio Imre Nađ.) Moj budući otac je pak Nadu spazio nešto ranije: Miši se jednom omakla priča da je Brana na nekoj žurki uspeo da joj mazne maramu, koju je odložila dok je igrala uz Litl Tonija, i sutradan došao na njena vrata da je kao vrati. U „Papuku“ nije sedeo. Ako i jeste – pivo pio nije. Ni danas ne podnosi alkohol te posle jedne čaše otpeva prvu strofu „Večernjeg zvona“ i zadrema.
Kako god bilo, u aprilu 1973, nekoliko nedelja pre mog rođenja, klavir je natovaren na kamion i prebačen u naš prvi stan na Voždovcu.
Trideset dva kvadratna metra, od kojih je dva zauzimao – klavir.
Brat Luka se rodio 1981. godine. Ni on nije bio preterano zainteresovan za instrument koji je majka sve ređe svirala, ali je klavir preseljen zajedno s nama i na Novi Beograd, i postao je jedna od centralnih tačaka novog stana.
Nije se često sviralo na njemu, ali nikada po njemu nije ni pala prašina.

Ni danas ne znam kako se zvalo tih nekoliko melodija koje je keva svirala s vremena na vreme, ali među njima je uvek bila i „House of the Rising Sun“.

*

Sad je trenutak da i ja otkrijem svoj deo nezvanične verzije priče.
Klavir je zapravo često bio u upotrebi, ali Nada to nije znala. Prve probe bendova koje smo pravili podrazumevale su i „korišćenje klavira“ (ono se nije moglo nazvati muziciranjem).
Uz bubnjeve napravljene od gajbica za jogurt i braon selotejp trake i distorziranu akustičnu gitaru ozvučenu slušalicama povezanim s mikrofonskim ulazom u kasetofon, klavir je pomagao u stvaranju „pravca koji ćemo svirati“, a na užas komšiluka, koji je sasvim izvesno proslavljao moj „prelazak na gitaru“, na kojoj sam uspeo da rasviram kompletnu pesmu.

Da je pevam nisam pokušavao; ne umem bolje od Erika Bardona.

*

Leta 1992, u kojem je umrla i poslednja pomisao da sam rođen za muzičara, kuća Ristićevih je srušena. Korov je godinama nagrizao betonske ploče nekadašnje dvorišne staze koja se dugo mogla videti kroz loše postavljenu zaštitnu ogradu.
Miša je iseljen na ivicu nekadašnje Ulice 29. novembra.
Nešto kasnije, Brana mu je bio kum na venčanju.
Zoran je uveliko otišao u Francusku.
Polovinom devedesetih Nada je u trenucima malodušnosti želela da proda klavir, da ga „ne bi kasnije dali za džak brašna“, ali smo je od toga odvraćali. Za džakove brašna uvek je bilo
– godinama su i stajali po stanu, posađeni ispod klavijature starog klavira, učvršćeni pedalama i nekorišćenom klavirskom stolicom.
Ipak, klavir je prodat u proleće 1998: od tog novca kupili smo prvi računar za Luku i mene. Kupili smo i dva para cipela, te vratili dug od dvesta nemačkih maraka Ristiću.
Jedan od prvih albuma koje sam dobio na za mene novom i revolucionarnom mp3 formatu bio je „Songs from my Funeral“ benda Snakefarm, koji su mi otkrili Mala i Mija. Pored mnogih obrada američkih tradicionalnih pesama, na njemu sam pronašao i najbolju obradu ove pesme koju sam ikada čuo.
Gotovo sam siguran sam da se Nadi i Brani ne bi dopala.

*

„Papuk” je zatvoren.
Na mestu stare kuće Ristićevih nikla je jedna od onih novih zgrada čiju fasadu ne možeš da zapamtiš.

*
Erik Bardon je konačno zasvirao u Domu sindikata nekoliko dana pre četrdesetogodišnjice njihovog poznanstva. Nada nam je posle pričala kako su oboje đuskali na koncertu.

*

Statistika iz 2010. tvrdi da samo 1% domaćinstava u Srbiji poseduje klavir.
Kada bih znao gde je taj naš stari pomalo izubijani mahagoni crveni pijanino, sutra bih ga otkupio i prevezao u Zemun, na brežuljak s kojeg se taj deo Dorćola na kojem je ova priča počela sasvim dobro vidi – napravio je Luka nekoliko sjajnih fotki s krova
naše nove kuće.

Istorija muzike tvrdi da je prvi i pravi naziv ove pesme bio „Rising
Sun Blues“.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana ispričati priče o pesmama koje su obeležile prvih 39 godina života. Svi tekstovi iz serijala dostupni su > ovde. Knjiga sa blago revidiranim i ozbiljno lektorisanim pričama objavljena je 2013. godine, izdavač Booka]

.