Wake Up!: John Legend & The Roots

„Još uvek ne kapirate, momci?“

„Šta?“

„Irci su crnci Evrope... Mi iz Dablina smo crnci Irske... A mi iz severnog Dablina smo crnci Dablina!“

U neopravdano zapostavljenom filmu “The Commitments” Alana Parkera o beloj radničkoj klasi koja (pokušava da) svira soul usred severnog Dablina postoji taj pasaž koji bi se mogao primeniti verovatno na još samo jednu zemlju Evrope: Srbiju.

No, osim što sam predugo (bio) crnac Evrope (verovatno bi bilo politički prihvatljivo – „Ethno-Balkanian“?) – i činjenice da je soul najbolja podloga za ovoliko crnčenje – ima još razloga zašto se „Wake Up“ na prvo slušanje urezuje u dušu i uši. 

.

Dve godine nakon što je pevao na inauguraciji Baraka Obame, John Legend se udružuje sa The Roots – radi rada na projektu koji je započet iz malo drugačijih pobuda: okupili su se radi snimanja „Wake Up!“ od Arcade Fire (!!!), od koje je ostao samo naslov albuma – a koji se pretopio u kolekciju briljantno odsviranih i otpevanih zaboravljenih soul bisera iz šezdesetih godina XX veka, vremena u kojem se ideja blaxploitation kulture tek rađala a popičniji, veseliji soul osvajao belu Ameriku. Ispod tog talasa, oličenog (u veličanstvenim) snimcima Motown produkcije, stvarao se mulj depresivnog, inner-city soula koji natapa i pročišćava dušu.

Verovatno baš taj i takav izbor - gorkih, ali i laganijih, slatkih a uglavnom nepoznatih pesama čini ovaj album dobrim za Srbiju u jesen 2010. godine. Jer, kao što John Legend možda nije mogao da pretpostavi da će dve godine nakon poklonjenja predsedniku Amerike pevati stihove Bill Whitersa – “I can't write left-handed/Would you please write a letter to my mother?/Tell her to tell the family lawyer/Trying to get a deferment for my younger brother”, tako ni ja nisam pre deset godina zamišljao da ću ovih dana, verovatno već prestar za preglasno slušanje neke druge, agresivnije crne muzike, slušati soul hodajući deplatanizovanim Bulevarom, osećajući se sve više getoiziranim. 
.

.