Adieu Sweet Bahnhof

Siguran sam da sam je prvi put ugledao i čuo u prvoj godini "neskremblovanog" MTV-a, emitovanog od kasne večeri do podneva na frekvenciji tadašnjeg 3K. Bila je 1989, sve što sam želeo je da što pre uzmem Interrail karticu, stavim pasoš u džep i krenem, praćen ovom pesmom snimljenom direktno sa televizora (mono!) na traku za walkman, da otkrijem sve to što se u pesmi čuje i ono što je načinilo takvom.

Nisam poznavao nikoga ko bi mogao biti domaćin na toj zamišljenoj putanji od Beograda ka Evropi i natrag. Nije bilo ni važno.

Dvadeset godina kasnije. 
Dvadeset godina kasnije buljim u plastificiranu stranicu novog pasoša (crno bela fotografija, seda kosa se ne vidi), moram da produžim međunarodnu vozačku, razmišljam da li da automobil koji meračim najpre testiram na kraćoj ruti ili da odmah krenemo na zapad, pesmu sam u međuvremenu naravno nabavio (digitalni zapis, stereo) - a kojim god putem da krenemo pronaćićemo toliko prijateljskih domova, razbacanih po Evropi kao svici u noći.

Nakon toliko godina lutanja, prstima po mapama.

Jebem ti (da prostite...) - koliko ću brzo morati da vozim, da bih sve nadoknadio!

Oni žive! Zemlja je ploča!

Oni svoju veru temelje na mnogim dokazima, a pozivaju se i na mapu Ujedinjenih nacija, čiju izvedbu smatraju ne samo dokazom da su u pravu, već i dokazom postojanja globalne zavere, u čijem srcu (Ujedinjenim nacijama) ipak ima onih koji rade i za „njihovu stvar“ (kakav materijal za novi akciono-crkveni triler Toma Henksa!)

I oni veruju da se led topi i da smo sami krivi ukoliko se pretnje ekologa ostvare. Razlika je samo u tome što ne veruju da bi se nivo okeana podigao, već – da će okean iscureti. Oko Zemlje, naime, postoji Ledeni Zid, o kojem brinu Čuvari kojih ima oko 10.000, čija je plata oko 8.000$ mesečno!

Zabavno, zar ne?

Oni veruju da su Sunce i mesec obima 51.5 kilometara, da su zvezde na visini od 5000 kilometara; da je normalno da se neprekidnim kretanjem u jednom pravcu na kraju stiže u istu tačku – jer kompasi ukazuju ka centru ploče a mi se krećemo u kružnicama oko centra; da su avioni nakrcani GPS uređajima koji namerno skreću putanju i stvaraju „iluziju sferičnog oblika“ i da nam se iz visine Zemlja čini zakrivljenom zato što su i naše oči sfernog oblika! Spuštanje na Mesec je, naravno, medijski spektakl po scenariju Artura Klarka, te je sve što se naziva "istraživanjem kosmosa" ljuta prevara (NASA je srce zavere, na njenom vrhu sede tri čoveka koji zapravo lično profitiraju od ideje sferične planete, oni su deo lanca od 50 ljudi koji kontrolišu nas 6 milijardi!)

Postoji odgovor, dakle, na sve i za sve.

Objavljeni naslovi/publikacije: „Gravitacija ne postoji“, „Zemlja se ne kreće“, „Nikita Hruščov – otac NASA“, „Galilej je lažljivac!“.

Dolazimo konačno i do finansijskog dela - za donaciju od 6 do 10$ dobijate plaketu i „medalju“ The Flat Earth Society. Ukoliko želite neku viđeniju funkciju u okviru pokreta (u jednom trenutku ozbiljno uzdrmanog smrću vođe početkom XXI veka, ali po svemu sudeći ponovo revatilzovanog!), možete uticati i na kurs delanja - uz darivanje veće donacije.

Iako se procenjuje da postojećaThe Flat Earth Society ima svega oko 3.000 članova („Previše!“ zlurado će primetiti spaljeni Đordano Bruno ili zaprepašćeni Aristarh koji je začeo heliocentričnu teoriju pre 2400 godina!), činjenica je da su neke od tema na forumu Društva pročitane više od 200.000 puta, te da su forumaši veoma aktivni.

Isprva sam se prijatno iznenadio činjenicom da nema srpske podružnice organizacije. No, onda se setim bežanije sa ulica i skrivanja po podrumima na dan pomračenja sunca i shvatam da imamo veliki broj neupisanih a potencijalnih članova društva. Onda se setim da smo mi Darvina još pre pet godina proterivali iz škola, a novi film o Darvinu ocenjen je ove godine, 150 godina od objavljivanja "Porekla vrsta" kao "previše kontraverzan" za tržište SAD.

Neznanje je moć.

P.S. Za uplaćenih 50 EUR na moj račun dostaviću vam Plaketu "Apostol crkve Trorukog Mazija", fotografiju navedenog božanstva kao i dokaz da Sunce ne postoji - gratis!

„Simple Minds never cancel!“

Lepo je uživati u koncertu na koji nisi ni krenuo velikim koracima nakrcan prevelikim očekivanjima, od kojeg očekuješ novoromantični dvosatni rewind i ništa više, još lepše kada ono što očekuješ zaista i dobiješ – binu rasterećenu led ekrana i pirotehnike koja je bendovima njihove generacije često potrebna da zabašuri nedostatke; bend spreman da ponovo emituje fascinacije i opušteno plovi kroz best of delove karijere (na kraju koncerta, shvatam da je svega jedna odsvirana pesma iz novije faze – i to malo poznata "One Step Closer"); Džim Ker poprilično šmrcav ali rešen da otpeva do poslednjeg udarca bubnja („...I have influenca, you can hear it... doctors told me to cancel the show... But Simple Minds never cancel, not in Belgrade!“ – aplauz!), rešen da i te večeri pokaže da i dalje uživa u ostvarenju dečačkih snova – da stoji na bini ispred nekoliko hiljada ljudi, oivičen zlatno-žutim kontra-svetlom, držeći mikrofon isturen u podignutoj ruci i peva zajedno sa svima nama „’81-’82-’83-’84 – New Gold Dream“. Lepo je bilo ponovo videti Simple Minds u Beogradu.

 

Lepo je i važno bilo čuti uživo i „Someone somewhere in Summertime“, "I Travel" , "The Big Sleep" i "Promised You A Miracle" – čime se broj važnih pesama sa ikonostasa dečaštva koje bi trebalo proživeti na koncertu umanjuje za ne mali broj - ali, ne mari, postoji još toliko njih koje čekaju u redu, toliko pesama koje ćemo pevati horski, čiji nas jedan jedini akord tako lako vraća u vreme zlatnih dana.

P.S. za autora klipa sa koncerta: majstore, ima li još ovakvih snimaka?
P.P.S: Šta sam očekivao od koncerta > ovde

Knjige (ne) potrebnih informacija

Ljubaznošću Milana i Sonje iz izdavačke kuće "Bulevar" (među čijim naslovima se nalazi i novo izdanje „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“ Nadežde Milenković), proteklih dana sam uživao čitajući „Knjigu nepotrebnih informacija“, kao i „Knjigu još nepotrebnijih informacija“ – obe krcate podacima koji se samo na prvi pogled čine nepotrebnim.
Iako ume da bude (u)zaludan posao, (ne)namerno sakupljanje trivia podataka ponekad pomaže u razumevanju fenomena pop-kulture, politike, čak i religije. Naravno, u taj domen ne spada podatak da tri Tejlora iz Duran Duran nisu u srodstvu i slične nepotrebnosti, ali spada informacija o tome da se Božić nije slavio pre IV veka n.e. Ujedno, iščitavanje i iznalaženje ovakvih priča beskonačno zabavlja (i podseća na detinjstvo i "Nedeljeni zabavnik") te često ukazuje na činjenice da su mnoge zadatosti koje prihvatamo smrtno ozbiljno zapravo proizvodi sticaja okolnosti, slučajnosti ili ljudskih grešaka – što oslobađa duh, ali čitavo biće čini depresivnim.

Da podelim neka od otkrića iz knjiga:

• Emitovanje crtanog filma „Popaj“ je 1933. u Americi dovelo do povećanja potrošnje spanaća za 33%.
• King Kong je bio omiljeni film Adolfa Hitlera.
• U ranim danima Holivuda, scenografije za vesterne pravljene su za jednu osminu manje od prirodne veličine, kako bi heroji izgledali veći.
• Prema Postanju 1:20 – 22, kokoška je starija od jajeta.
• U Bibliji su skoro svi zlikovci crvenokosi.
• U Bibliji objavljenoj 1632. ispuštena je reč „ne“ u sedmoj zapovesti, te je pisalo „Čini preljubu“.
• Tradiciju nošenja Olimpijske baklje od Grčke do mesta održavanja Igara osmislio je i prvi u delo sproveo Hitlerov režim.
• Reč „war“ na sanskritskom znači „želja za još krava“.
• General Džordž Kaster bio je najlošiji đak generacije na Vest Pointu.
• Za vreme vladavine Petra Velikog, svaki Rus koji je imao bradu morao je plaćati posebnu taksu.
• Sara Delano Ruzvelt smatrala je da njen sin nije dorastao problemu brige o kućnom budžetu, iako je vodio donošenje 8 godišnjih budžeta S.A.D.
• Ljudska bića se smanjuju posle 30. godine.

Dovoljno inspirativno za razbijanje vikend-oblaka?
Trk u knjižaru.
"Da ne bi bilo pojma nemam" - što bi rekla pesmica.

Another Prick On The Wall

Bilo je, zaista, godina kada je zid bio jedini medij "oglašavanja". Nije bilo dostupnih novina, slobodnih radija i televizije, interneta, a poruka je trebalo da stigne do što je moguće većeg broja ljudi. Nije bilo drugog kanala za iskazivanje bunta i ideje, ali – nekako deluje da je bilo šta da se kaže – i bilo je dovoljno reći ga jednom da bi odjekivalo zauvek. Trebalo je imati dovitljivosti već u stupnju nabavke spreja ("Ćale me poslao, sređuje haubu na Spačeku"...) i rezultate tih dovitljivosti Beograd još uvek pamti: "Kad ja tamo, a ono međutim", "Svega ovoga ne bi bilo da je Pera na vreme otišao u policiju", "Margita je dečak", "Slobo jebeš li išta osim nas? Studenti"... Sve te poruke odjekivale su daleko, mnoge rečenice sa zidova rušile su mnoge zidove pred sobom.

(Huh, izgleda da smo suviše zidova srušili – ostale samo ruševine...)

Od tog vremena - koješta se promenilo: dostupnih novina (i drugih "medija") spremnih da objave koješta ima više nego praznih zidova; u novinama se pažnja posveti samo naslovima, ne čitaju ljudi ni šta sitnim slovima piše u ugovorima koji vas obavezuju na trideset godina vernosti banci – samim tim – ne obraća se pažnja ni na nemušto ispisana slova na zidu - niti tamo piše mnogo šta vredno pamćenja – i nije pao samo nivo domišljatosti već i nivo pismenosti.

Vidi sliku:

U nadi da ću možda sprečiti nekog junošu da troši zarađeni džeparac (ili ćaletovu platu) na crni auto-lak; uz želju da spasem možda i poneku fasadu idiotskih poruka i kasnijeg trošenja budžeta na ribaće četke i "Vim", te da ono što ima da saopšti svetu može učiniti i na lakši način, rad sam podeliti nekoliko saveta, mogu pomoći u promociji ideje. Siguran sam da vredi:

1. Ako je verovati nedavnim istraživanjima - u Srbiji je svakog dana 1.45 miliona ljudi on-line. Imate, dakle, kanal komunikacije koji omogućava da vašu poruku "vidi" toliko ljudi! Nijednom ulicom Beograda ne prolazi toliko ljudi, te slabo ko troši vreme čitajući svinjarije po zidovima. Štaviše, internet dozvoljava i ovu mogućnost: možete pročitati i komentare na vašu "poruku"! Niste znali? Imate dakle priliku da okupite i istomišljenike – ali i čujete šta o tome misle oni sa kojima se ne slažete. Nije nekorisno, manje košta, više vredi. Ako ste baš mnogo nepristojni, admin će vas banovati ili forumaši ignorisati, što će vas naučiti da ako nešto imate saopštiti morate razmisliti i – kako saopštiti. Možda je frustrirajuće, ali ćete naučiti da je artikulacija ideje najvažnija životna vežba.

2. Neprikladna poruka na neprikladnom mestu neće izazvati ništa osim revolta, čak i onih koji su možda u srcu "za istu stvar". Primera radi, nije mi bilo teško da odlučim da NE glasam za stranku koju simpatišem nakon što je podmladak iste počeo da štrokavi fasade somnabulnim porukama (i da lepi plakate na kontejnere. Kakav auto-gol!). Odbijate, dakle, i potencijalne simpatizere a neistomišljenike utvrđujete u stavu da ste budala i kreten.

3. Na blogu/forumu/FB-u i ostalim kanalima komunikacije postoje i opcije "edit", "format", "delete" i slične, koje mogu pomoći da momenat nepromišljenosti ili totalnog pomračenja uma lako naknadno obrišete ili promenite. Ovako, neke greške ostaju zabeležene za duži period i čine vas, blago rečeno, smešnim – a istovremeno urušavaju čitav pokret čijoj ste slavi želeli da doprinesete (videti sliku, ponovo).

4. Ćirilica ima 30 znakova – i ako si voljan da je koristiš, zapamti da se slovo "i" piše -"И" a ne "N", da se "ц" piše ovako, a ne "c", te da se ćirično "р" i latinično "p" izgovaraju različito.

5. Boli me đon da li si "naš" ili "njihov": ako te uhvatim da žvrljaš po zidu, za uši ću te, pa kod ćaće.

Da se razumemo – ovaj tekst odnosi se isključivo na autore pisane i nepismene reči. Likovnjaci, izuzev onih opsednutih crtanjem sopstvenog predimenzioniranog spolovila, imaju svu podršku.

Mary and Max

Animirani film ovakvog zapleta, a čiji se trailer završava rečenicom: "P.S. Did you know turtles can breathe through their anuses?", jednostavno je must see! Za sada je osvojen Berlin i mesto u zvaničnoj selekciji ovogodišnjeg Sundance-a. Nadam se da će nekim čudom biti viđen i na plakatima preživelih beogradskih bioskopa - zašto samo oni koji plove pod piratskim zastavama da uživaju u ovakvim lepotama?
.

.
Update: "Mary and Max" biće prikazan u okviru festivala autorskog filma, sreda 02.decembar 2009, 17.45h. Verujem da je ovo jedinstvena prilika...
.

раз-два-три... (o oslobođenju Beograda, rusima, Idolima i nama)

Pre gotovo trideset godina, ambasada tadašnjeg SSSR-a ulaže protest zbog emitovanja "Maljčika" grupe VIS Idoli, parodije na temu sovjetskog socijalističkog realizma, protest zbog pesme koja je postala jedan od međaša daljeg razvoja kulturne scene Beograda – okretanje od tada "komunističkog istoka" ka zapadu. Spot za pesmu je, pored drugih esencijalnih komada beogradskog novog talasa, emitovan u okviru "Rockrollera", u novogodišnjoj noći.
Koliko je tu - za ono vreme - bilo smelosti, zdravog humora, jasnog odnosa prema svetu, koliko je to bio dobar doček Nove godine, pune obećanja.
.

.

Pre gotovo dvadeset godina grupa penzionera je, igrajući kozaračko kolo na Ušću, urlala od želje da krene ka grupi studenata koja se nalazila u centru Beograda, na Terazijskom platou, sa idejom "da ih razbije".
.

Pre tačno deset godina, ljudi na Trgu nosili su, za vreme "dnevnih koncerata" fotografije Staljina, držeći ih iznad glave, valjda u funkciji štita.

Ništa, dakle, nije od juče.
Ovo što gledamo ovih dana dugo je pripremano.

.
Kozaračko i ostala kola, Staljin i penzioneri sa Ušća stigli su večeras, zajedno & zagrljeni, nakon tolikog putovanja kroz vreme, konačno, u centar Beograda - transportovani valjda onim kamionom iz TV spota posvećenom oslobađanju Beograda, u kojoj je prvi kadar zastava Crvene Armije; ore se tradicionali odsvirani iz 100 truba; postavljen kompletan cirkus na Trgu Republike, a predstavljen je i čitavoj Srbiji direktnim prenosom na B92. 

Konačno, sutra će i ko-autor "Maljčika" imati prilike da stegne ruku restauratoru spominjanog socijalističkog realizma, predsedniku Medvedevu, biće to idealna prilika za ispriku i oprost grehova iz mladosti.


Nedostaje onaj skeč iz "Dogodilo se na današnji dan" u kojem Bakoč, Žika, Cvijanović i Olja Bećković igraju "Nikoletinu Bursaća" u gimnaziji, uz mitraljez i crtež muškog polnog organa, koji se greškom našao na bini.
.

Dragi kameradi, večerašnji nastup 100 trubača koji izvode "Kaljinku" nema mnogo veze sa proslavom dana oslobođenja Beograda. Nakon uspešnog brkanja pojmova i mešanja partizana, četnika, ljotićevaca, nedićevaca i ostalih - ovaj događaj i prenos dokaz su da su mnoge pobede bile besplodne i da će Harmsa sa naših polica uskoro naslediti A.Fadejev - iz one druge pesme.

.
I da - sutra nećete stići do cilja drugačije nego peške ili biciklom. 

Predsednik mora da prođe gradom.

Navikavajte se polako na sve to, uskoro ćemo ići peške sve češće, pod bilbordima na kojima će stajati poruke koje će sve manje imati veze sa istinom i našim životima.

Geto

Prva ozbiljnija jesenja kiša spira kilograme fasada pravo na beogradski asfalt.
Čitava ulica je puna gromuljica maltera i ne malih komada žbuke ili kamena, krckaju ornamenti pod nogama, krune se neodržavane fasade, Atlas nosi delić kugle iznad glave - upozoravaju da nije zdravo hodati blizu zgrada, svašta ljudima u Beogradu pada na pamet.

Tik iznad tog ispranog kvarta u nestajanju, užurbani radnici udaraju glanc na ulaznu kapiju groblja Oslobodilaca Beograda, kao u najbolje dane - pred generalnu smotru ili Prvomajsku paradu (ne mogu a da se ne setim "Oklopnog Bataljona" Škvoreckog) - ponovo se žute i sijaju kamene ploče, spremne da ulegnu pod koracima "visoke delegacije" u najavi (a kada čujem "visoka delegacija" ili "visoki predstavnik" - meni sve dvoipometraši u kadru), koji će se svakako raspitati kako se to baš Ruzveltova ulica našla ispred ulaza u groblje, kako je Džordž Vašington zadržao ulicu a maršal Birjuzov ne, znamo li da čak i u malenom Piranu u Sloveniji i danas postoji Lenjinova ulica a mi ovde zbrisali čitavu epohu i uklonili imena koja smo slavili donedavno, ima li u Beogradu uopšte više škola u kojima se uči ruski i u kakvom je stanju spomenik poginulim generalima na Avali, 19. oktobra 1964, i "hoće li neko odgovoriti na bilo koje od ovih pitanja"?

Možda će taj doček stranog Predsednika, onako u špaliru (zastavice u rukama i osmesi zalepljeni za tamnu šoferšajbnu, poređenje sa nekim drugim, davnim paradama) poslužiti kao podsetnik - koliko bi lako pristali da nekoliko nesigurnih, zaslepljujućih budućnosti menjamo za jednu stabilnu, pomalo prašnjavu prošlost, za prašnjavo vreme u kojem su i nastale te fasade, a večeras krckaju pod mojim đonom, ne mojom željom.

Na putu (post na 160 km/h)

Koliko god brzo vozio, u čemu god sedeo – avion, voz, automobil – na rukama se taloži isti zbirni miris brzih kafa usput ispijenih, poneke cigarete zapaljene na sred auto-puta na odmorištu; vlage koja se skuplja na dlanovima od uzbuđenja dok gledaš u sunce koje zalazi nad krajolikom koji si prvi put upoznao pod imenom „domovina“; vlažnih maramica kojima brišeš prste nakon čokoladice kupljene još jutros, pomalo rastopljene od stajanja u džepu kraj laptopa u stand-by modu; tastature telefona kojim fotografišeš krajolik i tastature laptopa – oba si negde kod Vinkovaca povezao preko bluetootha, tako da si i na putu i online istovremeno, sve to se slije u miris tako prepoznatljiv, verovatno neizbežan i postojan, miris putovanja; miris čiji je brat blizanac davni, ali nezaboravljeni miris sendviča spakovanih u foliju, koji su prethodnu noć preležali u frižideru što im daje aromu koju pamtiš duže od svake druge đakonije sada dostupne u drumskim restoranima, kafanama i postajama.

Više nije ni važno gde idemo, važno je da jurimo kroz noć na savršeno ravnom auto-putu, ka morskoj obali. 

I da je ovo prvi post napisan na putu, u punoj brzini.

Pedale Dejvida Birna

"Dve najveće samoobmane jesu da život ima "smisla" i da je svako od nas jedinstven.
Razvijanje tog urađenog i nejasnog mehanizma kada je reč o ovakvim depresivnim i neminovnim uvidima može biti od praktične koristi. U redu, možda smo u određenom smislu jedinstveni: broj mogućih kombinacija osobina, sklonosti, telesnih tipova i iskustava koji čine svakog od nas nezamislivo je veliki. Naša raznolikost je ogromna, ali opet, mora da bude ograničena unutar određenih granica, inače uopšte ne bismo bili u stanju da prepoznamo sebe kao određenu vrstu. Mi smo, na neki način, "beskonačni", ali uvek na sličan način oblikovani. (...)

Drugom samooobnanom - da život ima smisla - na sva zvona bave se religije širom sveta. Našu sklonost i prijemčivost ovoj utešnoj ideji nemoguće je poreći. Rekao bih da iako u religijama zaista ima mnogo sujeverja, kao i da su religije žaljenja vredan izgovor za nasilje i bezbrojne užase, one takođe mogu da posluže svrsi. Čini se da, u najmanju ruku, one pomažu da se lakše napreduje, da se funkcioniše, da se stvara i da se radi - ako čovek veruje da naš (ljudski) život ima smisla."

Dejvid Birn, "Biciklistički dnevnici" (Geopoetika, 2009)

Jedini na svetu Beograd to zna (Za Brisa Tatona)

U vreme kada je Bris Taton rođen, vežbali smo, iz sveg srca:

"Beograd ima balkone cvetne/
da te ulepšan uvek sretne.

Mostove ima budne po noći/
u svako doba da možeš doći!

Da ti ruke pruži, da ti srce da/
jedini na svetu Beograd to zna!"

Neki su, kanda, samo otvarali usta.

Zato sada mi ponovo moramo da progovorimo.

Stari izumi koji bi mogli ulepšati novo vreme (u belome gradu)

Celodnevna indirektna interakcija sa okolinom (na ulici, u zgradi, u saobraćaju...) učinila je da se iskreno zamislim nad saznanjima mojih sugrađana. Zabrinuto shvatam da o nekim otkrićima i uveliko dokazanim zakonima još uvek nisu informisani i željan sam da im pomognem u edukaciji - time ubrzam njihovu integraciju u društvo, u kojem će, nadam se, ubrzo postati ugledni i korisni članovi koji će dole navedene istine - širiti dalje. Napamet, ali s razumevanjem.

Sila gravitacije – u Beogradu, kao i ostatku sveta (i po tome se takođe vidi da je Beograd uveliko svet, zar ne?) sila gravitacije čini da kese pune đubreta bačene kroz prozor retko dolete pravo u kontejner, najčešće udaljen nekoliko ili više desetina metara od zgrade. Sila gravitacije, naime, krivi putanju objekta izbačenog sa viših spratova i teži da njegovu putanju učini pravom linijom, što đubre (otpadak, ne čoveka) najčešće linearno dovodi pravo ka ulazu u zgradu ili krov nečijeg automobila. Neki drugi Njutnovi zakoni, otkriveni pre više od 300 godina objašnjavaju zašto se kesa puna otpadaka rasprsne pri susretu sa tvrdom površinom zvanom zemlja i zašto će tu stajati sve dok je neka druga sila ne ukloni (do sada nije otkriven i dokazan zakon o nestajanju nepotrebnih stvari, nestaju isključivo one koje su potrebne, ali to je druga tema).

Strujno kolo – ova tema je dokaz da se svojatanje imena i dela čoveka koji se onoliko bavio strujom svodi uglavnom na verbalni čin, nikako na primenu njegovih izuma u svakodnevnom životu. Rad i eksperimenti Nikole Tesle otkrili su, između ostalog, da u svakom strujnom kolu može postojati sklopka koja će kolo otvoriti ili zatvoriti. Veliki procenat liftova u zgradama Beograda koristi taj pronalazak: ukoliko su vrata/brava lifta otvorena, strujno kolo je takođe jotvoreno i teško je dozvati lift k sebi ukoliko prethodni korisnik strujno kolo nije zatvorio. Ovaj pronalazak takođe je, pretpostavljam, star stotinak godina i verujem da je krajnje vreme da se njegova primena konačno primi i u našoj sredini.

Motor je pogonska mašina koja energiju pretvara u mehanički rad. Prva teorija motora stara je gotovo dva veka, a Karl Benc je pre nešto više od stotinu godina čak uspeo i da napravi prvi od te sorte. U današnje vreme se pod nazivom motor obično podrazumeva sistem koji radi na principima termodinamike. Termodinamika je ime dobila uklapanjem dve grčke reči – "vrelina" i "snaga". Vrelina i snaga. Nigde se ne pominje zvuk, niti akustika.

Zašto, onda, verujete da je sirena deo automobila koji ga - pokreće? Još luđe, zašto verujete da je sirena vašeg automobila vlasna da pokrene drugi automobil? Mislite o tome.

Ukoliko bi, za početak, usvojili tačnost iskaza navedenih u ove tri teme - učinili bismo da dani vikenda, a verujem i oni radni - postanu osetno kvalitetniji i manje opterećujući po psihu čoveka, što, kaže psihologija – nije malo.

David Sylvian: Manafon [#2]

Dejvid Silvijen (David Sylvian) je konačno uspeo u potrazi koja je trajala decenijama: snimio je album lišen muzike, introspektivno remek-delo u kojem je jedina melodijska linija najčešće njegov glas, dok je sve ostalo podređeno improvizaciji, amalgamu šumova i zvuka koji čine "Manafon" albumom koji se ne sluša, već inspiriše da osluškujete samog sebe.

Od prvog takta (i stiha - "It’s the farthest place I’ve ever been/It’s a new frontier for me") do poslednje sekunde, ovaj album predstavlja stazu kojom će hodati unutrašnji emigranti, pedesetominutno isključenje iz svakodnevnice nakon čijeg isteka tišina lagano sleće poput prašine i prekriva celu scenu, dok u glavi zri jednostavan zaključak: nakon više od trideset godina putovanja od statusa pop-zvezde s početka osamdesetih i nosioca titule "najlepšeg živog čoveka" preko uloge muzičara koji se u anti-pop sfere upustio eksperimentišući tinjajućim žarom tuđih vatri – Silvijen konačno izlazi van okvira mnogih iscrtanih mapa i bez straha kreće u dalje istraživanje lišen strogih muzičkih formi. "Manafon" je dokaz da je ovaj čovek srećan u otkrivanju neistraženih predela, ali i veoma spretan da i tokom najdramatičnijih zvučnih, šuštavih improvizacija zadrži ton koji ga je krasio svih ovih godina i koji ga je učinio najudaljenijom planetom pop-sistema, čija je orbita - samim tim – i najduža.

Nedelja popodne, đubre-metni dan /nagađanja/

N.N. iz Cvijićeve ulice konačno uspeva da se oslobodi fotelja u kojima je njegova guzica provela tolike dane, nedelje i godine navijajući, psujući, pozivajući na rat, moleći za mir, pevajući, gutajući knedle, prebrojavaći procente na izborima najpre za Desne, onda Leve, onda Centar, onda Nezavisne, onda prestaje da broji, već počinje da meri rupu na sedalu i najpre je prekriva jastučićem, zatim malim ćebetom te na kraju ogromnim prekrivačem - tu rupu sve veću i veću, poput rupe u njegovoj duši i novčaniku, rupu koja je pretila da će u sebe usisati sve što je okruživalo, čak i svaku ideju ili pomisao da je vreme za promenu nameštaja, i zato je tu odluku doneo krišom, na putu do bakalnice.

Fotelja se oslobodio lako - u nedeljnom mirnom satu, kada komšije preterano ne mare šta se dešava van obima šerpe, zgodan trenutak.

Levu fotelju češće je prepuštao gostima, kada ih je bilo. Na njoj je još davno načet rukohvat, sve je počelo u sitnim satima leta 2002. godine dok je pokušavao ostati budnim očekujući da konačno ščepamo barem u basketu amere za vrat, i hrabro se držao sve do poslednje četvrtine tokom koje mu je od silnog umora klonula glava, kao i cigara u ruci – i nije ga ni dreka sa ulice i slavlje zbog isteka poslednje sekunde i osvojenog zlata prenula, već miris nagorelog skaja koji se širio prostorijom. To veče bolje pamti po tom otkriću – da je sedeo na skaju i da nije zlato sve što sija.

Desnu fotelju je od tada čuvao za sebe: u njoj je saznao i za postojanje pičijeg i svinjskog gripa; osetio da je Kina ipak ozbiljan igrač ali da on ne zna valja li tu navijati ili ne; rastao se od drugog oka u glavi; primetio da ni uragani nisu što su nekad bili i da ih sada nazivaju i muškim imenima; da je Škoda postala ozbiljan auto i da je teško moguće porediti sa onom koju je parkirao ispod prozora a pali je reda i održavanja motora radi; da krize više nisu samo lokalne već i globalne; da komšija sa trećeg više ne kiseli kupus već kupuje gotov u obližnjem hipermarketu, što mu je teško palo jer su ih priprema kaca i traženja kamena za kupus nekada zaista zbližavali.

Ne seća se da je sedeći u toj desnoj fotelji ikada poslao nekome poljubac, makar na dlanu; ne seća se lepe reči upućene preko ekrana; ne seća se nijedne nove pesme koja ga stvarno u srce takne i to ga brine; ne seća se ni kod koje police u bakalnici je sakupio hrabrost da umesto te fotelje koja ga je pratila kroz sito i rešeto tolikih dana unese u stan jedan novi, manji dvosed, na kojem se ipak može bolje razbaškariti u trenucima u kojima ne misli na kredit i u tokom kojih žmuri na činjenicu da je skaj sve nekvalitetniji - ali, ne mari, taj dvosed je kompaktniji, teških linija, dovoljno širok da bude ostrvo u olujama koje će tek doći.

(Ako je bilo koje od nagađanja pogrešno, ne marim. Više marim da li N.N. veruje da ostavljanjem ovoga na ulici zapravo čini dobro delo, jer nekome će trebati, u šta se uverava dok krišom viri preko simsa prozora, gledajući perače ulica kako zadovoljno sedaju u njih i odmaraju, dok tankuju vodu u cisternu u tihom nedeljnom popodnevu, u sred centra grada.)

Simple Minds u Beogradu: Promise me a Miracle!

Dolazak Echo and The Bunnymen u SKC i današnju najavu koncerta Simple Minds (11. novembar, Arena) prihvatam ne samo kao kompenzaciju za prolećno otkazivanje DM, već i kao priliku da konačno sakupim i polepim nedostajuće sličice u stari album, ma neka su sličice pomalo musave i izuvijanih ivica od silnih tapki i nošenja po džepovima, nije važno.

Albumi iz njihovog "zlatnog perioda" – tačnije trilogija "Sons and Fascinations"/"New Gold Dream"/"Sparkle in The Rain" važne su tačke celokupnog post-teenage perioda dobrog dela generacije rođene početkom sedamdesetih, odnosno - da budem precizniji – plutanje beskonačnim brojem sitnih sati letnjih noći uz "Someone Somewhere in Summertime" ili "This Earth You Walked Upon" jednostavno je bilo odrastanje, važna lekcija novog romantizma i poetike, ako razumete šta želim da kažem. Naravno – i tada je bilo vidljivo a sada dobro znam da je poetika Džima Kera često nategnuta i sklona iznenađujućim padovima; odavno sam svestan da je tu ponekad bilo i previše lošeg ukusa i nerazumnih poteza; da se Džim Ker nikada nije pomirio sa činjenicom da najveći hit ("Don't You") nisu sami napisali i da su je odsvirali i otpevali gotovo slučajno a onda i na silu (u planu je bio Brajan Feri!); od prvog takta "Theme For Great Cities" sa "Sons..." je jasno da su za "onaj" zvuk Simple Minds zapravo najzaslužniji bili nekadašnji basista i klavijaturista, čijim se majstorijama i danas divim, a tek onda preživeli dvojac Ker-Burčil koji će stati uskoro na scenu Arene; potpuno je jasno da su poslednji veliki album snimili pre 25 godina a da neke nije uopšte trebalo da snimaju; no ipak, kako se na poslednjem albumu "Graffiti Soul" mogu naći dobri pasaži i kako to već liči na neko dostojanstvenije starenje - elem, isto tako je teško sve gorenavedene grehe neoprostiti čoveku koji je svojevremeno uspeo da smota Krisi Hajnd i snimi pesme poput "I Travel", "Big Sleep", "Promised You A Miracle" ali i sjajnu "C Moon Cries Like A Baby" – što je sasvim dovoljno da konačno, sa zakašnjenjem od 25 godina (prvi koncert u Beogradu 2005. sam nesrećno propustio) mogu da i uživo čujem nešto od gore navedenog, konačno odsanjam do kraja "New Gold Dream".

Ili nastavim da sanjam.

Zanimljivo je, a sada sam siguran da nije slučajnost: sjajni instrumental "A Brass Band in African Chimes", kojeg se ponosni vlasnici maksi singla "Don't You Forget About Me" svakako sećaju sa B-strane vinila bio je donedavno poslednji traženi snimak, jedini komadić mozaika onoga što sam čuvao na trakama i vinilu tokom osamdesetih i čije me je nedostajanje donedavno žuljalo poput kamenčića u cipeli. Pronašao sam ga pre nekoliko nedelja, integralnu verziju od 9 minuta. Slika je kompletirana, ja pripremljen za prve taktove "Moscow Underground", pesme kojom SM otvaraju koncerte na ovoj turneji. Očekujem Miracle.

Snimak je iz 2007.

Letnji izveštaji sa turneje tvrde da je ovo koncertna lista pesama:

Moscow underground

Stars Will Lead The Way

See The Lights

I Travel

Waterfront

Big Sleep

Don't You (Forget About Me)

Hypnotised

Promised You A Miracle

Glittering Prize

Someone, Somewhere in Summertime

New Gold Dream

Alive And Kicking

Encore One

Home

Sanctify

Encore Two

This is It

Ghostdancing

Update: P.S. Kako je bilo na koncertu - procitajte ovde >>

A Complete History of My Sexual Failures

Razvoj i dostupnost tehnologija nisu u proteklih nekoliko godina ostavili traga samo na Mreži, definitivno prenaseljenoj neprebrojivim privatnim istorijama, sadašnjicama ili sanjanim budućnostima – > film kao medij i format koji sada "svako može kreirati" takođe doživljava promenu, konačno ispunjavajući Vorholov san o minutima slave.

U vremenu neverovatne količine dokumentaraca koji otkrivaju istinu posvećenih katastrofama, atmosferskim promenama, tajnim društvima koja kriju tajne od sebe samih i zaverama koje se granaju kao loši X-100 romani a čija se verodostojnost ljulja pametnim guglanjem, Kris Vait je kreirao dokumentarac koji pokušava da odgovori na mnogo teža pitanja od gore navedenih, fundamentalno-atmosfersko-zavereničko-kosmičko-kalendarskih:

Zašto mi se neprekidno dešava da budem ostavljen?

U čemu grešim?

Zašto moje bivše devojke ne žele da pričaju o tome?

Zašto sam... disfunkcionalan?

Da li je ijedna žena raspoložena za seks sa mnom?

Zar je moguće da samo moja priča nema Happy End?

Ovaj suludi koncept prikazivanja prljavog veša (metaforično), skidanja gaća pred kamerom (nije metafora), razotkrivanja svih sumnji i strahova prosečnog single nezaposlenog i zapuštenog tridesetogodišnjaka nije samo low-budget High Fidelity – ovo je ujedno veoma zabavna pokazna vežba kako je moguće od sopstvene mizerije skovati srećnu zvezdu: "A Complete History of My Sexual Failures" već je sakupio impozantnu količinu nagrada i nominacija (Sundance, Bafta...) a Krisa učinio zvezdom na čiji uspeh će vas, možda, opomenuti pametniji i lepši deo publike, ukoliko ovaj film gledate udvoje, pre no što zamračite sobu. Ne pokušavajte odbranom da je "film najveća iluzija". Bez obzira na sve promene tehnologije, formata i Mreže - "film je istina, 24 puta u sekundi" (Godar).

Oficijalni sajt filma: http://www.completehistorymovie.co.uk/

Ogledalo [revisited]

Najpre taj silazni, usna harmonika bluz - uvod koji će smeniti ritam razbijen od prvog takta raspasovanim pratećim udaraljkama i ehom, odmah definiše dvojinu, nagoveštava razdor u onome koji se nađe zatečen pred prostim pitanjem koje nije ni dilema već stanje, "ko si ti, ko sam ja/kojem gradu pripadam/koju šizmu nastavljam/zašto pričam sa sobom sam...", suočen sa tolikim ogledalima poput onih Velsovih, od kojih valjda nijedno nije ono koje će dati željeni odgovor, zato sledi lagana solo gitarska igrarija svojstvena nekom drugom muzičkom žanru, ali njih dvojica su znali muziku, nijedan detalj nije tu slučajno, zato se i ta gitara umotava u eho i obuzima prostor, dok prvi tamni tonovi ranjenog Borhesovog tigra skrivenog u tami izbijaju iz pozadine, onda jednostavan rif, repeticija električne gitare valjda rešene da tim hipnotičkim ponavljanjima istog akorda reskog i jasnog možda barem ogrebotinu ostavi na površini ogledala, ali kako je sve počelo silaznom lestvicom tako i sve ovo vodi ka tom kratkom, ali najstrašnijem vrtlog-pasažu - srcu tame u kojem razigrane o—ho-ho-o-ho-o-ho-o-ho-ho glasove i daire u poskoku ne smeni krik čoveka koji glasom pokušava da razbije krug iz kojeg za sada ne može van – > jedan od najsnažnijih glasova čitavog Balkana koji, zapravo, slabo ko čuje, ali čak i tada – hej kakav borac - tu je jasan poziv "..smiri se, saberi se/budi isti kao pre, takav kakvog dobro znam/bistar, jak i siguran" i ako ne prvi, onda će drugi ili treći ili četvrti vrisak već napraviti naprslinu na staklu, dovoljno široku da tama konačno iščili, pre samog sumraka – puta kojim će obojica uskoro krenuti, ka mestu u kojem ni vreme ni zvuk nisu linearni, o čemu su oduvek obojica sanjali.

Sve to čujem u ova četiri, a još uvek ne umem da pišem o ostalih 38 minuta Angel's Breath albuma, ne umem.

Izgubljeni s(v)etovi 2001.

Artur Klark i Stenli Kjubrik sastaju se prvi put u proleće 1964. Kjubrik je, po Klarkovim rečima, "Želeo je da snimi film o čovekovom odnosu prema Vaseljeni." U knjizi "Izgubljeni svetovi 2001.", Klark otkriva neke od detalja razvoja priče koja je, zapravo mogla biti potpuno drugačija (ili su to bile samo "Kjubrikove faze"?).

Četiri godine kasnije, 6. aprila 1968. godine, "2001: Odiseja u svemiru" je premijerno prikazana.

Evo dela izgubljenih svetova:

28. maj 1964. Predložio sam Stenliju da oni budu mašine koje organski život smatraju za kužnu bolest. Stenliju se to čini dopadljivo i oseća da smo na pravom putu.

31. maj 1964. Evo jedne zgodne zamisli koju, međutim, nećemo upotrebiti. Sedamdeset vanzemaljskih stvorenja - gole, crne piramide - voze se u otvorenim kolima Petom avenijom, okružena irskim policajcima.

26. jul. Stenlijev rođendan. Otišao sam do Vilidža i našao jednu čestitku na kojoj je prikazano kako se Zemlja rasprskava; ispod je bilo napisano: 'Kako čoveku da bude srećan rođendan kad svet može svakoga časa da ode bestraga?'

28. jul. Stenli kaže: 'Ono što nam je potrebno jeste neka gromovita tema koja doseže mitske razmere.'

6. avgust. Stenli predlaže da kompjuter bude ženskog pola i da ga nazovemo Atena.

17. avgust. Konačno imamo ime našeg junaka - Aleks Boumen.

2. oktobar. Završio sam čitanje 'Afričkog Postanja' Roberta Ardrija. Našao sam na jedan upečatljiv deo iz koga bismo čak mogli da uzmemo naziv filma: 'Zašto čovekova vrsta nije iščezla u dubinama pliocena?... Znamo da bi bez poklona sa zvezda, bez slučajnog sudara zraka i gena, inteligencija nestala na nekoj zaboravljenoj afričkoj ledini.' Ardri, doduše, ima na umu mutacije izazvane uticajem kosmičkih zraka, ali formulacija 'Poklon sa zvezda' izvrsno se može primeniti na siže za koji smo se trenutno odlučili.

17. oktobar. Stenliju je pala na um luda zamisao o svojevrsnim robotima-posilnima koji stvaraju viktorijansku sredinu da bi se naši junaci prijatno osećali.

21. novembar. (...) posle šestočasovnog razgovora Stenu je sinula zgodna ideja. Naši vanzemaljci stižu na Zemlju i upućuju naše miroljubive pretke u komandoske borilačke veštine, što ovima omogućuje da opstanu i napreduju. Prilično smo se zabavljali razrađujući ovu zamisao, ali mi se ona ipak ne čini osobita.

8. mart 1965. Morao sam da se uprem iz petnih žila da sprečim Stena da doktora Pola vrati iz mrtvih. Bojim se da mu je opsednutost besmrtnošću natkrilila umetničke nagone.

25. avgust. Iznenada mi je sinulo kako bi roman trebalo da se okonča: Boumen stoji pokraj vanzemaljskog broda.

3. oktobar. Stenli na telefonu - brine ga kraj... izložio sam mu svoje poslednje zamisli i jedna od njih iznenada nas je obojicu privukla: Boumen regredira na nivo detinjstva i u poslednjoj sceni vidimo ga kao bebu. To je njegova sopstvena predstava o sebi na tom stupnju razvoja. A možda Kosmička Svest raspolaže sklonošću ka humoru. Saopštio sam telefonom tu zamisao Stenu, koji nije bio baš oduševljen, ali ja sam sada srećan.

16. novembar. Proveo sam dugo vremena sa Stenlijem, raspravljajući o scenariju. Došli smo do nekoliko dobrih zamisli, ali imam utisak da bi bilo najbolje ako nam više nijedna ne bi pala na um.

20. mart 1966. Ceo dan sam žestoko radio na romanu i negde oko dvadeset jedan čas završio sam poslednju radnu verziju (šta, opet!).

2. april. Dodao sam nekoliko stotina poslednjih (?) reči u rukopis i konačno ga zaklopio. Što se mene tiče, posao je završen."

.

U-Turn (za Pavla T.)

Rođen si u sistemu u kojem je važilo da vrednim radom možeš dobiti sve što želiš, ako ti želje nisu isuviše raskalašne: pristojan posao; opciju za kredit; ne preveliki, ali svoj stan; pomalo kockasti ali solidan auto, tronedeljni odmor+zimovanje; pet dana za državni praznik i još nekoliko dana za Novu; besplatno školovanje za klince; vikendicu; stoličicu za pecanje u suton na obali reke; penziju; dostojnu sahranu.

(Onda lepe, sočne table marcipana zameni jeftini, vazdušasti Munchmallow.)

Još u dvorištu si naučen da se na „dobar dan“ odgovara istom merom i da se predstaviš pre no što kažeš šta želiš, uz „hvala unapred.“ Znaš da reći „izvini“ nije sramota već pitanje časti; da je pljunuti na ulici isto što i pljunuti na sebe i da sirena nije deo automobila koji ga pokreće, učio si iz fizike.

Naučen si da oni sa dvojkama iz vladanja ne mogu vladati sistemom.

Nisi znao da oni što kao mali postavljaju najviše pitanja, iz čiste, zdrave ljubopitljivosti - uskoro neće biti ništa pitani i, još gore - neće više imati ni želje da postavljaju pitanja.

Nisi sanjao da će netalentovani dunsteri, lišeni ritma i smisla za melodiju dirigovati čitavim državnim ne orkestrom - već aparatom.

Nisi znao da su najveći zagovornici okretanja drugog obraza najčešće oni koji ne što imaju đon, već nemaju razloga da idu kod obućara.

(Onda "Fantu" zameni "Fanti" a "Sprite" postane "Straight", "Milka" je "Milica" a od "Niko kao ja" ceo talas se razbije u hridi i ostane da odzvanja "Igra Rock'n'Roll cela Jugoslavija".)

Učio si da se domovina brani lepotom a oružje čisti da bi sijalo na suncu za 1. maj, onako puno ćoraka.

Učio si da je domovina velika, šarena, dugačka, otvorena. Učio si da domovina i daje i uzima, čist reciprocitet: pola-pola. Ali, ko si ti da kažeš šta je polovina – kao što si smatrao sumanutim da Republika na zastavi može imati krunu, a da se sekularne države u himni uzdaju u pomoć od Boga – a to ti se upravo dogodilo.

Nisi očekivao da se sve može raspasti toliko brzo. I zakasnio si za taj trenutak u kojem bi bacanje kamenice nešto promenilo.

I nije se sve to promenilo nečistom ili nepoznatom silom, već ste to i ti tvoje okruženje kreirali kao stanje koje prihvatate, živite, produžavate, umirete.

(Ostaje ti gorki okus, "Gorki list" koji pomešan sa 100% voćem postaje koktel znan kao "Dunav".)

Trgneš jedan-dva-tri, umiješ se, kreneš dalje.

Tvoja nesreća ne čini nikoga srećnim, a tvoja sreća nije opšta stvar.

Znaš šta ti je činiti.

P.S. "Onaj kome je otadžbina snaga – još uvek je puki početnik; onaj kome je svako tle kao otadžbina - već poseduje snagu, ali savršen je tek onaj kome je čitav svet strana zemlja." ("Fama o biciklistima")

"Hey, Jack Kerouac..."/Na putu

Put počinje gotovo slučajno: dok smo se prošle subote kroz sumrak spuštali sa planine u srcu Šumadije na koju smo, iskreno, otišli iz zezanja - da vidimo prijateljicu koja je tamo otišla dan pre nas i vraćala se sutradan, što čini celu epizodu čistom zabavom, a za radost ruku na volanu automobila, dakle u tom sumraku zaustavlja nas rampa, zatim voz koji dugo prolazi, sa zvučnika se čuje Robert Džonson a sunce tone polako u crvenilu; palim cigaretu i shvatam da mislim na Džeka Keruaka, mislim na Džeka, da parafraziram knjigu. 
Poziv je jasan.

Po povratku izvlačim iz dva kubna metra nepročitanih knjiga što čame ispod televizora izvorni svitak - pravo, nedavno objavljeno izdanje knjige "Na putu". Setim se radosti kada se u jesen 1988. u knjižari pojavila, zapravo kastrirana verzija, ali kako sam to mogao znati, tek upisani srednjoškolac čiji je najbolji prijatelj upravo otišao za San Francisko preko Njujorka, sve što sam zapravo znao bile su priče da je Keruak uticao na dobar deo idola dečaštva i to ga je, prvenstveno, preporučivalo za čitanje. Taj isti primerak je kasnije otputovao na ko zna čiju policu ali tada nisam mario mnogo jer sam ga znao gotovo napamet, kao i "Darmu lutalice", no nekoliko godina kasnije sam kupio u antikvarnici jedno takvo isto, samo iz razloga da, kada podignem glavu, vidim da je knjiga opet tu, na polici. No, "izvorni svitak" je zapravo drugačija knjiga.

Kao da sam svih onih godina putovao kroz sve to na mestu suvozača u automobilu zamagljenog prednjeg stakla, slabih brisača.

Stisnem najpre kočnicu i shvatim - gotovo šezdeset godina je do mene putovalo ovo izdanje, verzija u kojoj je Džek kartografisao originalnu, bezobraznu, razbarušenu viziju Amerike s početka pedesetih godina XX veka, pisao je 20 dana na ogromnoj rolni papira a onda redigovao narednih 6 godina - ne bi li se konačno probila kroz tadašnju preplašenu demokratiju, birokratiju i idiotariju do (sada je jasno) uštrojene štampane forme. Zato sada dajem gas - konačno sam u prilici da stvarno jasno vidim, pred početak jeseni ponovo krenem tamo i već sada vidim da se put neće tako lako završiti. Dok sam postavljao scenu, tražeći idealni zvuk za knjigu i vršljao po mreži tražeći originalne snimke Džordž Širinga, o kojem Keruak tako pasionirano piše otkrivam i dokumentarac "One Fast Move or I'm Gone: Kerouac's Big Sur", kao i mnogo toga do sad nepoznatog i shvatam da, za razliku od Sela/Džeka i Dina/Nila (u ovoj verziji su i imena svih ludaka konačno prava) koje je samo okean mogao zaustaviti "jer se ne može dalje, kontinent se završio" mene, zapravo, nema šta da zaustavi. Konačno otkrivanje izvora čini da put postaje – beskonačan.

David Sylvian: Manafon

"September's here again", otpevao je svojevremeno "poslednji romantik pop muzike" otvarajući, davno, jedan od najboljih albuma karijere. Četrnaestog septembra ove godine, Dejvid Silvijen (Sylvian) objaviće novi album, "Manafon" - pripreman gotovo pet godina, ukoliko se ne računa period rada na projektu Nine Horses. Okružen proverenim saradnicima, od kojih su neki bili i na sceni Doma sindikata pretprošle godine, Silvijan ostaje, po svemu sudeći, dosledan izučavanju sopstvene mikrologije.

Video za prvi snimak sa albuma dostupan je ovde.

Destinacija za ovu noć: www.manafon.com