"Cvjećarnica u Kući cveća" (knjiga o Alanu Fordu)

Dani praznika, sarmi, Ruske salate i Novogodišnjeg koncerta idealni su za čitanje štiva poput ove knjige, dugo očekivane.
Delovi "Cvjećarnice u Kući cveća", knjige Lazara Džamića koja istražuje fenomen popopularnosti "Alana Forda" u SFRJ već su objavljivani na Mreži >> prethodne godine, ali tek sada - u papirnom izdanju - čitanje ovih redova donosi potpuno uživanje, slično onom koje donose ponovna čitanja prvih epizoda na kojima su Bunker i Magnus radili zajedno.
Postoje priče koje je prosto bolje čitati sa papira, kao i stripove.

(Zapravo: osećaj čitanja Alana Forda za računarom srazmeran je razlici u kvalitetu epizoda na kojima su Magnus i Bunker radili zajedno i onih koje je crtao Paolo Pifarefio)


U jednom od poglavlja, autor tvrdi:

"Bio sam, a i dalje sam, ubedjen da je štampani objekat, analogni artefakt u svoj svojoj linearnoj veličanstvenosti, lišen svake hiper-tekstualnosti, iz nekog razloga najbolji medijum za ove eseje (...) Fizikalnost knjige poseduje određenu konačnost, telesnost koju digitalna strana nema. Jeste starinska, jeste skupa, jeste nefleksibilna ali u isto vreme nam pruža odmor od izbora: nije ′funkcioidna′, ne može se koristiti na sto različitih načina, ne grana se u hiljadu konektovanih linkova koji čitanje pretvaraju u površno skeniranje sadržaja. Kniiga ne daje izbor: počinje sa jedne strane, ide samo u jednom pravcu i završava se samo na jednom mestu."

Na oko sto trideset strana i kroz sedam poglavlja Džamić s lakoćom razlaže razloge popularnosti Alana Forda i njegov uticaj na naraštaje tadašnje Jugoslavije. 
Sve je tu - od pozorišnog porekla naracije i likova u stripu (iznenađujuće, a zapravo tako jednostavno rešenje), preko elemenata nadrealizma koji je produbio vezu između čitalaca  u SFRJ i stripa; analize satiričnog i diletantizma kao strategije preživljavanja (još vezivnih spona realnosti stanovnika Jugoslavije i junaka stripa); važnosti prevoda Nenada Brixyja; crtačkog stila te, na kraju - i drugih pop-fenomena koji su zabeležili veću ili manju popularnost i u SFRJ, a koji izrastaju iz svetonazora srodnih onima iz kojih je nastao i "Alan Ford".

"Cvjećarnica..." je praznik za ljubitelje dobre analize fenomena. 
Lazar Džamić (pored ostalog - autor nekoliko odličnih knjiga iz oblasti komunikacija/oglašavanja; izbrušen stil, briljantan um) sa bezbedne geografske udaljenosti (London) i dovoljnom vremenskom distancom uspeva da stvori pitku mešavinu humora i pametno doziranog odnosa ličnog i kolektivnog, analizirajući ne samo dodirne tačke stripa i naše tadašnje domovine već uspeva da kroz priču o stripu postavi i nekoliko bolno tačnih dijagnoza vremena u kojima je strip bio na vrhuncu popularnosti a naša tadašnja domovina na vrhuncu (naizgledne) uređenosti.

Dobijeni spoj iznenađujućih otkrića, gorkog, ličnog i opšteg je ono što ovu knjigu čini vrednom čitanja i posedovanja, naročito ukoliko vam je "Alan Ford" (bio) značajan u životu.

Meni je Alan Ford bio važan koliko i čuvena knjiga "Izvinite, izvinuo sam se" i "Dečaci Pavlove Ulice". Iz ovog stripa sam naučio latinicu pre ćirilice, odnosno pre polaska u osnovnu školu. Tada, naravno nisam razumeo nivoe koji ga čine besmrtnim, ali sam, sticajem okolnosti iz njega učio slova, ali i kako funkcioniše humor i kako nije važno samo ono što pričaš, već je zapravo važnije - kako to činiš.

"Cvijećarnica u kući cveća" (inspiracija za naslov objašnjena je u knjizi, igra (ij)ekavicom nije, ali je jasna :) je, dakle, obavezna lektira za one koji uživaju u pitkom pripovedanju o fenomenima pop-kulture, nehinjenom prožimanju ličnog i kolektivnog, nenametljivoj erudiciji autora i sveprisutnom humoru koji iznova dokazuje da je trag Alana Forda u našim životima zapravo dublji no što smo pretpostavljali.

Knjiga je, konačno, stigla u knjižare.
Nabavite je i uživajte u preostalim blagdanima :)

Uvodni odlomak iz knjige dostupan je na stranicama Heliksa >>
.

Najbolje iz 2012 [preslušavanje]

Dok sabiram najbolje iz 2012. i lagano ređam listu, sabiram i prethodne godine te shvatam da bih mogao da obeležim zvaničnu 30-godišnjicu od kako sam na gramofon stavio moju prvu ploču, odnosno počeo da lovim i snimam pesme sa radio-programa, nervirajući se ukoliko u snimak uđe početak neke reklame ili džingl jedne od dve radio stanica koje sam slušao.

Trideset godina kasnije - emisija koja je uticala na mene više od svih muzičkih magazina, profesorki muzičkog i nekadašnjeg MTV-a, a koja se i dalje emituje u rano nedeljno popodne na talasima Studija B ("Diskomer", naravno) i dalje ima najbolje godišnje liste i nestrpljivo čekam naredni vikend da bih čuo šta su njihovi favoriti iz prethodne godine. 

Trideset godina kasnije, na mojoj listi najboljih iz 2012 ima i nekoliko imena koja su se vucarala po listama i te 1982: Leonard Cohen, Jimmy Cliff, Bob Dylan, The Rolling Stones, The Stranglers, Bruce Springsteen, Iggy Pop i Joe Jackson, ova poslednja dvojica čak na zajedničkom snimku. Sa druge strane - tu je sve više onih rođenih osamdesetih, dece (tu je i Jacob Dylan u saradnji sa Mick Jonesom iz The Clash, čiju "Guns of Brixton" obrađuje Jimmy Cliff, sve je, bre, povezano :), a najmlađi je Jake Bugg, autor jednog od najboljih debi albuma u protekloj godini, rođen 1994! :)

Tu su i Alabama Shakes, čiji je album "Boys and Girls" jedan od boljih ove godine, Alt-J za koje mi LastFm tvrdi da sam ih najviše slušao u 2012 i o kojima sam već piskarao tokom godine >>; već pominjani "Diskomer" mi je ove godine otkrio Mojo Juju i Michaela Kiwanuku, a iz drugih izvora dolazila je pop-lava odlične muzike, koja na ovoj listi nije složena po rednom broju već... kako bih ja voleo da ih neko emituje na radiju, u nizu, u danima emitovanja godišnjih lista.

Lista najbolje muzike 2012 nije kompletna ukoliko zaobiđem i albume koji su se najčešće nalazili na playlisti prethodne godine a čije kriške nisu na listi najboljih pesama: odličan etno-jazzy "Alma", zajednički rad Omara Sose i Paola Fresua; "Black Radio" Robert Glasper Experiment; "How About I Be Me" Sinead O'Connor >>; "The Jazz Age" Bryana Ferrya >>, "Locked Down" Dr. Johna; konačno objavljeni poslednji snimci Petera Murphyja i Mick Karna pod imenom "Dali's Car"; "Little Broken Hearts" Norah Jones >>; "Means of Deliverance" Billa Laswella >>, "Return To Neverhood" Terry Scott Taylora (da, onaj tip koji je radio muziku za igricu "Neverhood" ;), briljantni "Fado Tango" Christine Branco (objavljen 2011, do mene došao uz malo zakašnjenje); te konačno albumi Lee Ranalda; Cat Power; Van Morrisona ("Born To Sing"); Donalda Fagena (odličan "Sunken Condos"); Bettye La Vette; i za kraj Godspeed You! Black Emperor, vrhunski zvučni pakao, drugačiji od svega sa ove liste.

Sasvim dovoljno za jednu godinu, ne?
Ukoliko ste nešto od navedenog propustili, imate vremena za popravni - novi album Nick Cave and the Bad Seeds izlazi tek u februaru.

Na listi je 35 pesama.
Uživajte ;)


Play >>

* * *

UPDATE: 

Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015, što je učinilo da su neke od lista, poput ove, nepovratno izgubljene.

Sačuvane i rekonstruisane liste dostupne su na ovom linku >>

* * * 

Premotavanje, 2012

Prvi januar, rano izjutra: sunce, hladnoća, golubovi, prazne ulice, aparat i ja >>. 
Ushićen dok ispod slojeva uspavane gužve i buke otkrivam da grad koji poznajem i dalje postoji. Ulice u kvartu Varoš kapije su tihe kao u vreme davnih školskih raspusta.

*
Projekcija >> "Marina Abramović: The Artist is Present" u KCB-u. Iako mi je potpuno jasno da gledam u bioskopsko platno i da nisam tamo - imam utisak da sam i ja u MOMA galeriji i da ono što Marina radi prevazilazi film kao medij. Nekoliko meseci kasnije - slično iskustvo doneo je i koncertni film Zeppelina >>, snimljen pre nekoliko godina na njihovom koncertu u Londonu. Aplaudirali smo, zviždali i tražili bis od benda koji je svirao na platnu.

*
Prvi razgovor sa Ivanom u vezi sa objavljivanjem "39 pesama".

*
Početak rada blog-magazina >> posvećenog zanimljivim vestima iz čitave regije na četiri jezika - slovenačkom, hrvatskom, srpskom i engleskom i kojim ćemo se još baviti dok ne postigne pun sjaj.

* 
Iako sam se dugo opirao, prvi put nakon dvadeset godina ne očekujem baš ništa od izbora u Srbiji, iako mi je poslednja kriška optimizma najpre raspirivala besmislene nade. To je, ujedno prva pobeda sistema nad mojim ionako neobjašnjivo žilavim optimizmom koji je tinjao svih ovih godina. (Možda bi bilo bolje drugačije formulisati ovu rečenicu: postoji ta fina razlika između "prva pobeda sistema" i "potpuni poraz mog razumevanja >>" politike kao takve)

*

Put ka Italiji: Beograd > Izola > Piran > Firenca > Toskana > Fiesa > Beograd, oko 2500 kilometara u pet dana našim malim automobilom, poslednjih dana maja >>
Vazduh je topao, miriše na leto i po prvi put u godini stižemo do obale mora.
More je hladno, ali ne smeta.

Kišni sumrak i veče u Piranu; katanci na mostu u Firenci; susret sa Karavađom; vožnja kroz Toskanu dok se sa zvučnika čuje Pučini, nedeljni buvljak u San Điminjanu i noćno lutanje kroz Kopar do hotela u Fiesi; jutro uz miris borovine i pogled na zaliv; dovoljno sećanja na tople dane za hladne noći koje će doneti zima.

*

Lefkada, ponovo, ovoga puta odlazimo sa ciljem da na obali dočekamo septembar >> 
Dani su kraći, ali sasvim prijatni za otkrivanje plaža za koje nismo znali, fotografisanje kičastih sumraka i svakodnevne opravke i dorade druge ruke rukopisa; kucam na terasi sa pogledom na more dok sunce budi zaliv, zamišljam kako ću jednom od pisanja moći sebi da priuštim jednu terasu na dva mora, jednom.

* 

Sticajem okolnosti dostižem lični rekord i dolazim do obale mora i treći put u istoj godini, prvi dolazak u Rovinj nakon dvadeset i pet godina >>. 
Dok se gradić lagano budi cunjam uličicama čiji me nazivi inspirišu na razmišljanje o razlikama u kvalitetu života gradova koji žive i gradova koji životare. 
Iako je kasni septembar, dovoljno je toplo za nekoliko skokova u more i prvo plivanje severnim Jadranom posle mnogih leta.


* 
Tekst o filmu "Mediterraneo" za Agitpop >> me, nakratko celog vraća u zimu 1991/2 i podsetio na to koliko željno iščekujem da spakujemo one priče kao knjigu. U isto vreme potvrđuju koncert Depeche Mode u Beogradu i shvatam da će jedna od priča >> iz knjige imati uskoro drugačiji kraj.

* 
Aleksandra radi na identitetu čudesnih kolača, Anđela. 
Rezultat je predivan >>, kao i kolači.

*
Drugo gledanje možda našeg stana.
Sanjam jutro u kojem ćemo se probuditi tamo, prozori ka jugozapadu, visoki sprat, pesma ptica iz obližnje bašte i kafa na terasi sa pogledom na grad, koji ću posmatrati u ranim jutrima poput onog sa početka godine, dok tišina još nije proterana sa trotoara.

U redu, imaću gotovo četrdeset godina, ali konačno ćemo biti u našem. 
Valjda. 
Da.

To je već sasvim dovoljan razlog da naredna godina - bude bolja.

Iako se nadam da u narednoj godini ništa neću morati da prepuštam sreći, već isključivo upornosti i radu - nemam ništa protiv da i sreća pomogne.

Srećno nam, svima! :)
.

.