Gerda Taro i Robert Kapa/Alt-J priča

Ova priča pripada retkoj vrsti onih koje te najpre zapanje lirskim i epskim momentima koji kao da su predložak za film, a ne nečija dva prava, realna života, a zatim učine da te je sramota što ih ranije nisi čuo ili pronašao.

.

I verovatno bih je ponovo promašio da u proteklih nekoliko nedelja nisam toliko puta preslušavao „An Awesome Wave“ benda Alt-J i veličanstveni crescendo albuma – pesmu „Taro“ koja album i zatvara. 
Tekst pesme bio je putokaz ka priči o Gerdi Taro, prvoj ženi foto-reporterki ikada i Robertu Kapi. 

..

* * *

.

Priča o Gerdi i Robertu počinje fotografijom.

.

Godina je 1934.

U pariskom kafeu „La Couple“ Andre Fridman, 21-godišnji izbeglica iz Mađarske zapaža Gertu Pohoril, tada 24-godišnjakinju, jevrejku izbeglu iz Nemačke u kojoj je već bila hapšena zbog učešća u anti-nacističkom pokretu. Andre ima za zadatak da napravi fotografiju za oglas jedne osiguravajuće kompanije. Razoružan njenom lepotom i stavom, ubeđuje Gertu da pozira za fotografiju. Prijateljstvo ubrzo prerasta u ljubav, prožetu poslovnim odnosom.

Gerda i Robert, Pariz 1936.

Oboje menjaju imena, rešeni da počnu novi život: Andre postaje Robert Kapa „želeći da mu ime podseća na Frenka Kapru“, Gerta postaje Gerda Taro - ovo ime bira ne samo zato što podseća na Gretu Garbo, već u prezimenu Taro pronalazi sigurno sklonište od svake pomisli da je jevrejskog porekla. Ne zaboravimo, ovo je priča o Evropi tridesetih godina XX veka.

.

Gerda preuzima brigu o svim Robertovim poslovima. Zajednička prijateljica tvrdi da su njene ingerencije zapravo bile mnogo veće: „učila ga je kako da se dobro obuče.“

Ona ga preporučuje redakcijama kao „američkog fotografa“, dok je on uči fotografskom zanatu. I ona počinje da radi kao fotograf, koristeći uvek drugačije kamere od njegovih.

Dečak iz Barselone, Gerdina fotografija, avgust 1936.

Od 1936. oboje su u Španiji, dokumentuju građanski rat. Fotografije poput Robertovog „Pogođenog vojnika“, objavljivane u sve većem broju evropskih i američkih magazina, druženje sa Orvelom i Hemingvejem polako ih čine važnim ličnostima levičarskog pokreta, naročito od dana kada su njene fotografije demantovale zvanična saopštenja Frankove vlade o osvajanju i uspostavljanju reda u okolini Madrida.

.

"Vojnikova smrt", Robert Kapa, 1936.

Gerda je stradala 26. jula 1937. godine, zvanično - u saobraćajnoj nesreći. 
Mnogo godina kasnije jedan novinar se (u nedostatku više dokaza) pozivao na izjave Vilija Branta, takođe prijatelja Gerde i Roberta, koji je navodno tvrdio da je njenu smrt naručio Staljin, koji se u to vreme obračunavao sa protivničkim krilom u okviru anti-nacističkog pokreta. 
Ta priča nikada nije dokazana.

Po tvrdnji Irene Goldštajn, bolničarke koja je zbrinjavala ranjenu Gerdu, njene poslednje reči bile su: 
„Da li su doneli i moju kameru?“

Gerda, fotografija Roberta Kape, 1937.

Robert ostaje veran zanatu i ratu. Nakon što je prebegao u Ameriku početkom Drugog rata, vraća se Evropu i dokumentuje scene iskrcavanja savezničkih snaga. 
Zatičemo ga na Siciliji 1943. godine za vreme iskrcavanja američkih trupa. Nekoliko meseci kasnije vidimo ga kako fotografiše iskrcavanje američke vojske u „Danu D“, njegova kamera je iza leđa vojnika koji iskaču iz čamca i grabe ka obali. 
Najpoznatija fotografija tog dana zove se „The Magnificient Eleven“..

Tri godine kasnije ga vidimo na stepenici vagona koji se zaustavlja na želežničkoj stanici u Moskvi. Iza njega sa vagona silazi njegov prijatelj, pisac Džon Štajnbek. Nedeljama putuju Sovjetskim Savezom, Robertova kamera beleži scene iz života po gradovima poput Moskve, Minska i Tbilisija, ali stiže i do ruševina Staljingrada.

(Pretpostavljam - u noćnim satima se bori sa idejom da Gerdina nesreća nije bila slučajnost, dok gleda u opuštene zastave Sovjetskog Saveza na Trgu prekoputa prozora hotela.)

.

Naredne godine ga nalazimo kako kamerom dokumentuje slike iz života tek formirane države Izrael.

.

Na molbu magazina „Life“, Robert 1951. godine polazi u Indokinu, ponovo kao ratni reporter. Iako se na kraju II svetskog rata zakleo da više nikada neće biti na frontu, sa još dvojicom kolega ga pronalazimo na ivici minskog polja kod Tai Bina u sadašnjem Vijetnamu, 25. maja 1954, rano popodne. 

Iako svestan da je pred njim opasnost, iskače iz džipa koji je vozio i upućuje se preko polja.

.

„Ukoliko niste zadovoljni fotografijom, niste se približili dovoljno.“

.

Svedoci tvrde da je umro sa kamerom u ruci.

Izvor >>

Ovo je jedna od poslednjih fotografija koje je napravio.

* * *

.

Dok sam čitao njihovu životnu priču a iz više izvora, više puta sam se upitao da li su i gde Gerda i Robert prošli kroz neki od pasusa Kišove „Grobnice“.

Dok ih ne pronađem u koricama te knjige, ponovo preslušavam pesmu „Taro“, koja me je i dovela do ove priče. 

I sada znam odakle taj bangra ritam usred pesme, koji je čini još veličanstvenijom.

Ovo je pesma o njih dvoje 
i trenutku 
u kojem su se ponovo 
sastali.

.

„Indochina, Capa jumps Jeep, two feet creep up the road
To photo, to record meat lumps and war,
They advance as does his chance – very yellow white flash.
A violent wrench grips mass, rips light, tears limbs like rags,
Burst so high finally Capa lands,
Mine is a watery pit. Painless with immense distance
From medic from colleague, friend, enemy, foe, him five yards from his leg,
From you Taro.
Do not spray into eyes – I have sprayed you into my eyes.
3:10 pm, Capa pends death, quivers, last rattles, last chokes
All colours and cares glaze to grey, shrivelled and stricken to dots,
Left hand grasps what the body grasps not – le photographe est mort.
3.1415, alive no longer my amour, faded for home May of ‘54
Doors open like arms my love, Painless with a great closeness
To Capa, to Capa Capa dark after nothing, re-united with his leg and with you, Taro.
Do not spray into eyes – I have sprayed you into my eyes.
Hey Taro!“

.

Video spot je napravljen od kadrova filma „Powaqqatsi: Life in Transformation“.

.

.

Ukoliko još uvek niste preslušali album Alt-J - još uvek je dostupan ovde >>
.