Ogledalo [revisited]

Najpre taj silazni, usna harmonika bluz - uvod koji će smeniti ritam razbijen od prvog takta raspasovanim pratećim udaraljkama i ehom, odmah definiše dvojinu, nagoveštava razdor u onome koji se nađe zatečen pred prostim pitanjem koje nije ni dilema već stanje, "ko si ti, ko sam ja/kojem gradu pripadam/koju šizmu nastavljam/zašto pričam sa sobom sam...", suočen sa tolikim ogledalima poput onih Velsovih, od kojih valjda nijedno nije ono koje će dati željeni odgovor, zato sledi lagana solo gitarska igrarija svojstvena nekom drugom muzičkom žanru, ali njih dvojica su znali muziku, nijedan detalj nije tu slučajno, zato se i ta gitara umotava u eho i obuzima prostor, dok prvi tamni tonovi ranjenog Borhesovog tigra skrivenog u tami izbijaju iz pozadine, onda jednostavan rif, repeticija električne gitare valjda rešene da tim hipnotičkim ponavljanjima istog akorda reskog i jasnog možda barem ogrebotinu ostavi na površini ogledala, ali kako je sve počelo silaznom lestvicom tako i sve ovo vodi ka tom kratkom, ali najstrašnijem vrtlog-pasažu - srcu tame u kojem razigrane o—ho-ho-o-ho-o-ho-o-ho-ho glasove i daire u poskoku ne smeni krik čoveka koji glasom pokušava da razbije krug iz kojeg za sada ne može van – > jedan od najsnažnijih glasova čitavog Balkana koji, zapravo, slabo ko čuje, ali čak i tada – hej kakav borac - tu je jasan poziv "..smiri se, saberi se/budi isti kao pre, takav kakvog dobro znam/bistar, jak i siguran" i ako ne prvi, onda će drugi ili treći ili četvrti vrisak već napraviti naprslinu na staklu, dovoljno široku da tama konačno iščili, pre samog sumraka – puta kojim će obojica uskoro krenuti, ka mestu u kojem ni vreme ni zvuk nisu linearni, o čemu su oduvek obojica sanjali.

Sve to čujem u ova četiri, a još uvek ne umem da pišem o ostalih 38 minuta Angel's Breath albuma, ne umem.

Izgubljeni s(v)etovi 2001.

Artur Klark i Stenli Kjubrik sastaju se prvi put u proleće 1964. Kjubrik je, po Klarkovim rečima, "Želeo je da snimi film o čovekovom odnosu prema Vaseljeni." U knjizi "Izgubljeni svetovi 2001.", Klark otkriva neke od detalja razvoja priče koja je, zapravo mogla biti potpuno drugačija (ili su to bile samo "Kjubrikove faze"?).

Četiri godine kasnije, 6. aprila 1968. godine, "2001: Odiseja u svemiru" je premijerno prikazana.

Evo dela izgubljenih svetova:

28. maj 1964. Predložio sam Stenliju da oni budu mašine koje organski život smatraju za kužnu bolest. Stenliju se to čini dopadljivo i oseća da smo na pravom putu.

31. maj 1964. Evo jedne zgodne zamisli koju, međutim, nećemo upotrebiti. Sedamdeset vanzemaljskih stvorenja - gole, crne piramide - voze se u otvorenim kolima Petom avenijom, okružena irskim policajcima.

26. jul. Stenlijev rođendan. Otišao sam do Vilidža i našao jednu čestitku na kojoj je prikazano kako se Zemlja rasprskava; ispod je bilo napisano: 'Kako čoveku da bude srećan rođendan kad svet može svakoga časa da ode bestraga?'

28. jul. Stenli kaže: 'Ono što nam je potrebno jeste neka gromovita tema koja doseže mitske razmere.'

6. avgust. Stenli predlaže da kompjuter bude ženskog pola i da ga nazovemo Atena.

17. avgust. Konačno imamo ime našeg junaka - Aleks Boumen.

2. oktobar. Završio sam čitanje 'Afričkog Postanja' Roberta Ardrija. Našao sam na jedan upečatljiv deo iz koga bismo čak mogli da uzmemo naziv filma: 'Zašto čovekova vrsta nije iščezla u dubinama pliocena?... Znamo da bi bez poklona sa zvezda, bez slučajnog sudara zraka i gena, inteligencija nestala na nekoj zaboravljenoj afričkoj ledini.' Ardri, doduše, ima na umu mutacije izazvane uticajem kosmičkih zraka, ali formulacija 'Poklon sa zvezda' izvrsno se može primeniti na siže za koji smo se trenutno odlučili.

17. oktobar. Stenliju je pala na um luda zamisao o svojevrsnim robotima-posilnima koji stvaraju viktorijansku sredinu da bi se naši junaci prijatno osećali.

21. novembar. (...) posle šestočasovnog razgovora Stenu je sinula zgodna ideja. Naši vanzemaljci stižu na Zemlju i upućuju naše miroljubive pretke u komandoske borilačke veštine, što ovima omogućuje da opstanu i napreduju. Prilično smo se zabavljali razrađujući ovu zamisao, ali mi se ona ipak ne čini osobita.

8. mart 1965. Morao sam da se uprem iz petnih žila da sprečim Stena da doktora Pola vrati iz mrtvih. Bojim se da mu je opsednutost besmrtnošću natkrilila umetničke nagone.

25. avgust. Iznenada mi je sinulo kako bi roman trebalo da se okonča: Boumen stoji pokraj vanzemaljskog broda.

3. oktobar. Stenli na telefonu - brine ga kraj... izložio sam mu svoje poslednje zamisli i jedna od njih iznenada nas je obojicu privukla: Boumen regredira na nivo detinjstva i u poslednjoj sceni vidimo ga kao bebu. To je njegova sopstvena predstava o sebi na tom stupnju razvoja. A možda Kosmička Svest raspolaže sklonošću ka humoru. Saopštio sam telefonom tu zamisao Stenu, koji nije bio baš oduševljen, ali ja sam sada srećan.

16. novembar. Proveo sam dugo vremena sa Stenlijem, raspravljajući o scenariju. Došli smo do nekoliko dobrih zamisli, ali imam utisak da bi bilo najbolje ako nam više nijedna ne bi pala na um.

20. mart 1966. Ceo dan sam žestoko radio na romanu i negde oko dvadeset jedan čas završio sam poslednju radnu verziju (šta, opet!).

2. april. Dodao sam nekoliko stotina poslednjih (?) reči u rukopis i konačno ga zaklopio. Što se mene tiče, posao je završen."

.

U-Turn (za Pavla T.)

Rođen si u sistemu u kojem je važilo da vrednim radom možeš dobiti sve što želiš, ako ti želje nisu isuviše raskalašne: pristojan posao; opciju za kredit; ne preveliki, ali svoj stan; pomalo kockasti ali solidan auto, tronedeljni odmor+zimovanje; pet dana za državni praznik i još nekoliko dana za Novu; besplatno školovanje za klince; vikendicu; stoličicu za pecanje u suton na obali reke; penziju; dostojnu sahranu.

(Onda lepe, sočne table marcipana zameni jeftini, vazdušasti Munchmallow.)

Još u dvorištu si naučen da se na „dobar dan“ odgovara istom merom i da se predstaviš pre no što kažeš šta želiš, uz „hvala unapred.“ Znaš da reći „izvini“ nije sramota već pitanje časti; da je pljunuti na ulici isto što i pljunuti na sebe i da sirena nije deo automobila koji ga pokreće, učio si iz fizike.

Naučen si da oni sa dvojkama iz vladanja ne mogu vladati sistemom.

Nisi znao da oni što kao mali postavljaju najviše pitanja, iz čiste, zdrave ljubopitljivosti - uskoro neće biti ništa pitani i, još gore - neće više imati ni želje da postavljaju pitanja.

Nisi sanjao da će netalentovani dunsteri, lišeni ritma i smisla za melodiju dirigovati čitavim državnim ne orkestrom - već aparatom.

Nisi znao da su najveći zagovornici okretanja drugog obraza najčešće oni koji ne što imaju đon, već nemaju razloga da idu kod obućara.

(Onda "Fantu" zameni "Fanti" a "Sprite" postane "Straight", "Milka" je "Milica" a od "Niko kao ja" ceo talas se razbije u hridi i ostane da odzvanja "Igra Rock'n'Roll cela Jugoslavija".)

Učio si da se domovina brani lepotom a oružje čisti da bi sijalo na suncu za 1. maj, onako puno ćoraka.

Učio si da je domovina velika, šarena, dugačka, otvorena. Učio si da domovina i daje i uzima, čist reciprocitet: pola-pola. Ali, ko si ti da kažeš šta je polovina – kao što si smatrao sumanutim da Republika na zastavi može imati krunu, a da se sekularne države u himni uzdaju u pomoć od Boga – a to ti se upravo dogodilo.

Nisi očekivao da se sve može raspasti toliko brzo. I zakasnio si za taj trenutak u kojem bi bacanje kamenice nešto promenilo.

I nije se sve to promenilo nečistom ili nepoznatom silom, već ste to i ti tvoje okruženje kreirali kao stanje koje prihvatate, živite, produžavate, umirete.

(Ostaje ti gorki okus, "Gorki list" koji pomešan sa 100% voćem postaje koktel znan kao "Dunav".)

Trgneš jedan-dva-tri, umiješ se, kreneš dalje.

Tvoja nesreća ne čini nikoga srećnim, a tvoja sreća nije opšta stvar.

Znaš šta ti je činiti.

P.S. "Onaj kome je otadžbina snaga – još uvek je puki početnik; onaj kome je svako tle kao otadžbina - već poseduje snagu, ali savršen je tek onaj kome je čitav svet strana zemlja." ("Fama o biciklistima")