29. novembar

OŠ "Braća Ribar" (sada "Kralj Petar I"), 1980)

.
Nije to pitanje "jugonostalgije",
već osećaja da ja pokušavam da se prema ovoj državi-naslednici odnosim kao prema domovini,
a ona prema meni kao da sam podstanar.
I tako već dvadeset-i-nešto-godina.
.

"Film je istina u 24 slike" ili o okupaciji bioskopa "Zvezda"

Od svih filmskih projekcija u sali bioskopa "Zvezda", u najlepšem sećanju mi je prvo gledanje "Kako je propao rock'n'roll", pre tačno dvadeset i pet godina, u jesen 1989. godine. 
Sala je bila gotovo puna, a smeh tokom projekcije toliko glasan da sam nakon prve projekcije odmah otišao do blagajne i kupio kartu za još jednu, ne bih li čuo sve fore do kraja.

Sa distance od dvadeset i pet godina "Kako je propao Rock'n'Roll" gledam kao naučno-fantastični film, a svakako bih te 1989. slušao kao naučnu fantastiku priču o tome kako će u jesen 2014. godine grupa nezadovoljnih ljudi pod imenom "Pokret za okupaciju bioskopa" >> zauzeti taj bioskop, sedam godina nakon što je u njemu održana poslednja bioskopska predstava i nakon što je privatizovan, u paketu sa još trinaest bioskopa u Beogradu, koji su, jedan po jedan, pozatvarali blagajne i postali fenomenalne lokacije za neke nove sadržaje, koji nikako da se usele u napuštene sale.

No, možda bi mi ipak najnerovatnije zvučalo da ću se i ja dvadeset pet godina kasnije naći u položaju da ideju okupacije apsolutno podržavam, iako znam da je to pravno posmatrano upad u tuđe vlasništvo, da nijedno društvo to zakonski ne bi trebalo da toleriše, ili da citiram druga Bjutija koji je sve (dobronamerno, podržavajući ideju) sažeo u rečenicu "Jbg, to ide vako zakon - moral - običaj - etika. Jedino je zakon obavezujući, ostalo je rastegljivo" koja bi trebalo da nam pomogne da prihvatimo stanje kakvo jeste.
No, pravno-zakonski-ustavno je i Kosovo deo Srbije i svi u njoj valjda imaju ista prava, i tako dalje i šta sve već piše - a nije - tako da taj i takav argument ne utiče na to da budem na strani onih koji ne prihvataju stanje.

O načinu na koji je privatizacija bioskopa izvedena i da li je tu bilo i kakvih marifetluka je dosta preciznog zapisano u tekstu "Filmski obrti" Ivane Milanović-Hrašovec još 2008. godine u "Vremenu" >>, na ovom linku je vest šta je bilo posle >>, kao što je i stanje u kojem se "Zvezda" u februaru 2014. godine nalazila precizno zabeleženo u, na primer, ovom prilogu >>, i zato ovde nema potrebe tome posvećivati dodatni prostor.
Nakon pročitanog je jasno - broj virova u toj priči nije mali i nisu nevažni. 
Zato mi izgleda još važnije podržati ekipu ljudi koja po svemu sudeći nije voljna da čeka da dotakne dno da bi se opet otisnula ka površini, ili koja zna da uvek postoji duplo dno i te su rešili da plivaju protiv struje.

I iako podrška ideji okupacije postoji i to ne mala, ono što im spočitavaju izgleda mi kao pomirenje sa stanjem ili - iznenađujuće - zluradost, koja je pratila i nedavnu priču o Filipu Vukši i tužbu koju je fasovao zato što se nije pomirio sa stanjem, ali i zauzimanje kasarne "Arčibald Rajs" u Novom Sadu pre tri godine, kada je grupa ljudi pokušala da preuzme napušteni prostor i pretvori ga u društveni centar, u čemu na žalost nisu uspeli.

No - ne zaboravite da je i za osvajanje "Metelkove" u Ljubljani bilo potrebno dvanaest godina.

Takvi i slični pokušaji su, verujem, dragoceni - jer dokazuju da ispod slojeva štroke i gomile krša sumnjive supkulturne provenijencije koja je svakako dominatna, ali ne i jedina stvar koja u Srbiji ima svoju publiku - i dalje tinja ideja da se sa ovakvim stanjem ne valja i ne vredi miriti i da borba za ideje u koje veruješ traje svakog dana, ukoliko si rešen da pobediš.

Da li će ekipa koja je okupirala "Zvezdu" uspeti da baš taj bioskop zadrži na duži period deluje prilično naučno-fantastično u Srbiji, 2014 godine. Najverovatnije - ne, jer je ova sala nečije vlasništvo. I zato što ovaj sistem verovatno nema poluga i snage da razvrgne nešto što nije urađeno po planu i dogovoru na samom početku.

Ali nije ovo borba samo za jednu napuštenu salu.
Ono u čemu će, nadam se uspeti (najnovije vesti pokazuju da su za sada uspeli da otvore mogućnost drugačijeg kraja priče o "Beograd filmu") - jeste da utiču na to kakav će nastavak ovaj film imati - i to je suštinski važno. Možda to neće biti baš ovaj bioskop - ali će ovim činom glasnog iskazivanja potrebe da se stvori prostor koji će funkcionisati po drugačijim principima uspeti da pokažu da se za ideje i slobodu valja boriti, te će, valjda, inspirisati i druge da počnu da delaju za ostvarenje onoga što smatraju da im je važno, ukoliko to sistem ne prepoznaje ili ne čini.

A ovo je priča o jednom prostoru koji je zvrjao sedam godina napušten, pa je okupiran da bi ponovo radio.
I lepo izgledao.

Ukoliko ne verujete u izvodivost ove ideje (ili je smatrate "komunističkom", što takođe spočitavaju ovoj ekipi) pročitajte priču o bioskopu "Eden" u Francuskoj (tamo je kapitalizam, right?), najstarijem public bioskopu u Evropi, u kojem su braća Limijer javnosti predstavili neke od svojih prvih filmova još 1899. 
Bioskop je zatvoren 1982. godine nakon što je njegov tadašnji vlasnik ubijen. No, javnost nije odustala od tog bioskopa te je isti 2013. godine u potpunosti renoviran i ponovo otvoren ("Worlds oldest public cinema re-opens after restoration" >>).
Taj bioskop, ujedno, nije i jedini.

Da li će i taj novi prostor propasti kao što je "Zvezda" svojevremeno postala padalica, pokazaće vreme, odnosno publika, čiji će (ne)dolazak pokazati da li je Beogradu potreban takav prostor, ili takve filmove više ne žele da gledaju u bioskopu kao što ni u kafane više ne idu, zato što, eto, sada imaju kuhinju i kod kuće (da parafraziram Majkla Mura).
Ili, ipak idu?

Zbog svega navedenog - podrška ekipi koja vraća "Zvezdu" u radno stanje i koja dokazuje da im je stalo. 
Od tvoje i moje podrške zavisi da li će nastaviti borbu za ideju ili će shvatiti da su okruženi društvom koje se pomirilo sa situacijom.

Sutra su na programu "Bube u glavi" Miše Radivojevića, "Tri" Aleksandra Petrovića i "Travelator" Dušana Milića.
I sigurno ima nešto da se pomogne, 
da se radi i uradi,
da ponovo radi ovaj ili neki drugi bioskop.

Na kraju, setimo se Godara i njegove rečenice "Film je istina u 24 slike."
Ključna istina u ovoj priči je da sve češće moramo da se samoorganizujemo, 
da bismo opstali.


.
Dodatak: drugi tekst na istu temu, pod naslovom "Ponovo (k)radi bioskop?" objavljen je na sajtu Al Jazeera Balkans >> 3. decembra.
.

Ekatarina Velika: "Ruke" (ekranizacija)

"Crtaj

Konan,

Zmaj,

JNA."

Ova pesma je odavno zaslužila ekranizaciju.
Uskoro će biti trideset godina od kako je snimljena.

Klip je nastao zahvaljujući ::kogonada projektu >>, koji je nedavno objavio fantastičan video posvećen tretmanu ruku u filmovima Roberta Bresona (hvala Mariji na tom otkriću). Od delića tog videa nastale su ove "Ruke". 
.

Bryan Ferry: Avonmore [preslušavanje]

... Klik na play uklanja zavesu od satena i otkriva polumračnu odaju u kojem i dalje imaš dvadeset i devet godina kao otprilike Brajan na ovoj fotografiji, a besprekorne žene-mačke obraćaju pažnju i na tipove koji imaju dovoljno šlifa da nose klasična odela i kojima dobro stoje i tanke kravate a cigaretu drže visoko među prstima, ti to ionako nikada nećeš biti, ili više to nisi, ali ti prija da se na četrdesetak minuta ponovo nađeš u tom poluosvetljenom lobiju hotela koji više ne služi prvobitnoj nameni u kojem strob lagano seče dim u kriške i pada na blago oznojena čela od tenzije čiji razlog nije muzika, jer uz ovakve pesme se može plesati i bez skidanja sakoa; možda je skrivena lepota njegove muzike isključivo u atmosferi koju uspeva da postigne u pesmama koje zapravo nemaju ni početak ni kraj već prosto uđu, prođu i odu poput žena kojima se ne usuđuješ da priđeš i koje ostavljaju za sobom čudan miris urbana egzotike; a možda je lepota te muzike u tome što je sve ostavljeno dovoljno nejasno; sasvim sigurno nijedno poređenje kojem su kritičari skloni nije pravo, čak ni ono u kojem ga je neko uporedio sa potezima četkice Matisa, nije ni to.

Novi Ferijev album, fantastičan koktel dekadentno plesne sete dostupan vam je za preslušavanje.

Obratite pažnju na "Loop De li" (prva na albumu), "Driving me Wild" te odjavnu obradu "Johnny & Mary" koju je uradio sa Todd Terjeom.

Ubercool.

Vidimo se tamo, 

ako svetlo padne na nas.

Bonus track: intervju sa Ferijem, "The Quietus" >> , novembar 2014.  .

"Angel's Breath", oslikan

"... bojim se, u stvari da je, možda, osećao da mu je to kraj", citira Aleksandar Žikić Margitine reči u knjizi "Mesto u mećavi", baveći se albumom koji je Milan Mladenović snimio sa Mitrom Subotićem - Subom nekoliko meseci pre smrti i čije izdavanje nije doživeo.

Žoao Paraiba, fantastični perkusionista koji je svirao na tom albumu napisao mi je u intervjuu >> koji smo uradili pre nekoliko godina "Kada je Milan došao, bilo je dirljivo gledati ponovni susret njih dvojice, kao da su ponovo u Novom Sadu. I sve teče lako i glatko – i priča i muzika, zaista neverovatno. To vreme koje je Milan proveo kod nas u Sao Paulu istovremeno je ličilo na vreme oproštanja dva prijatelja... Sa druge strane, toliko je bilo zapravo lako snimati taj album. Svi smo radili fantastično brzo, disali kao porodica, ne možeš da zamisliš kako je išlo. "

Na omotu albuma postoji i Milanov tekst, u kojem, između ostalog piše: "Ritam, najstarija komponente muzike, najstarije umetnosti, osnova je ovog projekta, dok preko njega plivaju i zvuci balkanskog etnosa, sa mesta koje je trenutno žarište iskonske borbe dobra i zla u ljudima."

Suba je na istom mestu zabeležio: "Ovaj CD uradili smo Milan, Žoao, Fabio i ja (...) Sva ta četiri posebna jezika izgradila su jedan poseban, peti jezik."

Žikić navodi da je radni naziv ovog projekta bio "Pangea", prema imenu sveplanetarnog kopna koje se vremenom razdvojilo u današnje kontinente."

Jedan od preživelih članova poslednje postave EKV tvrdi da je Milanu ovaj album bio najvažniji rad u životu.

Ovaj album ni toliko godina nakon objavljivanja i dalje nije prepoznat - za šta su zaslužni i trenutak u kojem se pojavio, tiraž i njegova distribucija (danas ovo izdanje ima status kolekcionarskog rariteta) i odsustvo podrške - jer izuzev priče o albumu i svega nekoliko recenzija u medijima, album je promovisao svega jedan spot, "Crv", koji je Milan radio sam i ostavio nezavršenim, da bi ga nakon njegove smrti kompletirali "njegovi prijatelji", kako svi dostupni izvori navode. 

Drugi razlog je, svakako, činjenica da je Angel's Breath hermetičan, drugačiji od svega što je publika očekivala, iako su Milan i Suba od prvog trenutka saradnje pod imenom Angel's Breath, još od osamdesetih tragali i oblikovali takav zvuk i takvu muziku.

***

Od one večeri u kojoj je Kuzma doneo u redakciju CD pravo sa promocije albuma održane u Barutani krajem te 1994, Angel's Breath jeste jedan od onih albuma sa kojim sam sve vreme, svih ovih godina u potpunom sazvučju - i to od uvodnog zvuka na "Praia do Ventu Eternu" do poslednjeg tona snimka "Velvet", poslednjeg koji su Milan i Suba napravili, a u kojem Milan više i ne peva, već glas koristi kao jedan od instrumenata. 

Angel's Breath je za mene i danas jedan od deset najboljih albuma koje sam čuo u životu.
Tako se i dogodila ekranizacija.

Počelo je nenamerno, pokušajem rekonstrukcije nekompletnog presnimka spota za "Crv" koji je isplivao pre nekoliko godina na mreži sa ko zna čije video trake snimljene sa 3K, a koji je bio u toliko lošem stanju da sam, koliko sam umeo i znao, rekonstruisao nedostajuće delove i uklopio ga sa stereo zvukom sa originala. Zatim sam shvatio da se scene iz Velsove "Dame iz Šangaja" savršeno uklapaju sa snimkom "Ogledalo". 
I da niko drugi osim Sonje Savić ne može biti na "40 seconds of Love"... i da je Karpo Godina pravi izbor za "Velvet"...
I tako, kap po kap.

Isključivo iz želje da ova muzika stigne što je moguće dalje.

U naredna četrdeset i dva minuta, kao podloge za snimke sa albuma "Angel's Breath" pred vašim očima biće scene iz filmova:

"The Cave of Forgotten Dreams" Vernera Hercoga; 
"Una" Miloša Radivojevića; 
"Izrazito ja" Joce Jovanovića; 
"Hole in the Soul" Dušana Makavejeva (dokumentarni materijal iz filma)
"Sans Soleil" Krisa Markera; 
"The Lady from Shangai" Orsona Velsa; 
"The Return" Andreja Zvaginceva; 
"Nostalgia" Andreja Tarkovskog; 
"Parada" Dušana Makavejeva i,
"Gratinirani mozak Pupilije Ferkeverk" Karpa Aćimovića Godine. 

Među klipovima je, naravno, i rekontruisana verzija spota "Crv", čija se originalna verzija u međuvremenu pojavila na mreži.

Ponovo su ispred nas ta dva datuma: 2. novembra je godišnjica smrti Mitra Subotića Sube >>, tri dana kasnije obeležićemo dan Milanove smrti. 

Kakvu li muziku sad prave, 
tamo negde, 
gde se zvuk i vreme prostiru - drugačije.

I neka ovo bude inspiracija za nekog veštijeg da uradi nešto više i bolje od mene. 
Jer muzika koju su Suba i Milan stvarali, kao i životi koje su živeli još uvek čekaju pravu ekranizaciju.

Melanie De Biasio: "No deal" [preslušavanje]

"Si je n'entendais pas ta voix, je serais perdu dans un pays de silence." - 

"Da ne čujem tvoj glas, bio bih izgubljen u zemlji tišine" - 
kaže Moris Rone Žani Moro u filmu Luja Mala "Ascenseur pour l'échafaud") i ta rečenica svetli poput reklama u crno-belim filmovima dok preslušavam i otkrivam čudesnu Melanie De Biasio, album koji može biti fantastična podloga da se od svakodnevnice napravi opaka filmska scena ili uživa u vožnji u noćnim satima kroz grad ili zamisli zadimljeniji džez klub u srcu nekog drugog grada ili - 
odmah spuste roletne i zaboravi šta je sa druge strane stakla, mali je broj stvari koje mogu biti tako privlačne i prijatne poput albuma "No deal" ovog oblačnog, hladnog dana.

Ukoliko u njenom glasu čujete i Billie i Ninu ali i Peggy Lee, niste jedini.
Ali, to je najmanje važno.
"No Deal" je drugi album Melanie De Biasio, snimljen za svega tri dana, na starinski način, sve je nastajalo odmah, kablovi im možda i nisu bili potrebni, 
samo pogledi preko instrumenata.

Roletne dole.

Play.

Vidimo se,

u nekom crno-belom filmu.

. .

Ben Howard: "I Forget Where We Were" [novi album, preslušavanje!]

Teče četvrti... peti... šesti dan od kako preslušavam novi album Bena Howarda i pokušavam da prepričam sazvučje u kojem smo "I forget where we were" i ja od prvog do poslednjeg takta još od prvog preslušanjavanja - ali ne umem: ovo je jedan od onih albuma o kojem ne pričaš mnogo, već prijateljima napraviš kopiju i preporučiš da preslušaju, nadajući se da će se Ben i oni prepoznati, ukoliko već nisu na prethodnom albumu.

Prošle su tri godine od kako je Ben napustio obale Devona na kojima je glancao i usavršavao svoj prvenac, album "Every kingdom" >>, kojim je sa lakoćom osvojio i publiku i kritičare (najbolja recenzija: "Every Kingdom made me want to quit my job, grab a surf board, up sticks and move to the West Country" >>), dve Brit nagrade, te nominaciju za Mercury Award 2012. u kategoriji najboljih.
Pesme su grejale srca poput logorske vatre u noćima na hladnom pesku i ponovo je bilo lepo gledati ka zvezdama iz vreća za spavanje: "Every Kingdom" nije bio samo letnji album, on je bio leto.

Usledila je promena struje: prošle godine objavio je EP "Burgh Island" u kojem se more uzburkalo, nebo prekrili oblaci a Ben se bez straha uputio u dublje vode, oslanjajući se sve više i na električnu gitaru.

Konačno, evo toliko očekivanog "I forget where we were": album-jesen, prostran poput pogleda iz kolibe na visoravni na kojoj je odjek jedini glas sa kojim možeš da razgovaraš u oblačnom popodnevu, sunce se retko probije i otkriva vrhove već prekrivene snegom: a kada žice zapršte to je zaista kovitlac, kao u sedmominutnoj "End of Affair" - najboljoj pesmi koju je Ben do sada napisao i otpevao i čija vibracija me podseća da bi sada bilo sasvim prigodno da prestanem da kuckam u tastaturu i da se prepustim muzici, jer ono što srcu, glavi i stopalima rade pesme poput ove spomenute, ili "Small Things", "Time is Dancing" i "Conrad" nije za priču, već preslušavanje.

Vidimo se tamo, 
na visoravni.

.
(Alternativni streaming link, FasterLouder >>)
p.s. Fenomenalno srоčena recenzija sa S.Y.F.F.A.L-a >>)
.

Na ničijoj zemlji (moguća ljubavna priča)

Dok gleda u pravcu domovine na čijoj granici radi, pogledom traži vozilo u kojem ima više od troje putnika koje će uskoro izaći iz zemlje i nastaviti ka tuđoj granici.
I kada joj vozač vozila koje je izabrala preda sve pasoše, uredno ih otvari, prelista, skenira i ostavlja rasklopljenim.

Prvi,
drugi,
treći,
četvrti.

Dok gleda u pravcu države sa kojom se graniči blago se osmehne, trudeći se da oni iz vozila to ne primete.

I krišom, već uvežbanim pokretom ubacuje papirić sa porukom između stranica.

(Redni broj stranica među koje će ubaciti papirić je važan.)
Zatim i dalje otvorene pasoše, uredno složene, predaje vozaču, osmehne se i kaže:
"Hvala vam!"

Zna da vozač neće razdeliti pasoše po vozilu i da je sa druge strane granice njegova smena, i da on već čeka njenu poruku.

Naći će se nešto kasnije, u onom satu koji piše na levoj od stranica među koje je ubacila poruku: 

"Na ničijoj zemlji".

Aleksandrina izložba! "Pardon my low-res: remixed" (KC Grad, ponedeljak, 13. oktobar!)

Bilo je uživanje gledati sve te uramljene radove u našem malom stanu ovih dana.

Bilo je uživanje i gledati kako nastaju i postaju sve veći: putujući od ekrana gedžeta do laptopa na kojem su doživljavali transformacije pod Aleksandrinom rukom, da bi izabrani konačno završili na na platnima.
U ponedeljak, 13. oktobra u 20 časova biće i pred vašim očima, u velikoj galeriji KC Grad.

Od prošlogodišnje izložbe >> fotografija, kojom je pokazala da je moguće kreirati fenomenalne stvari priručnim gedžetima i raznim malim aparatima, Aleksandra je nastavila da istražuje nove mogućnosti.

Neka ovi radovi koje danas postavljam na blog ("ekskluzivno! prvi put pred očima javnosti!" :) posluže kao teaser. Jer - uživanje i prepuštanje lutanju slojevima koje je Aleksandra ovoga puta nanosila na njene low-res fotografije postaje potpuno kada se nađete pred ovim radovima postavljenim na zid, u punom sjaju i većem formatu.

Više o izložbi dostupno je na ovoj stranici >> 

Dobro došli! 

p.s. 

Ukoliko se ne vidimo na otvaranju - izložba će biti u KC Gradu do 19. oktobra.

Izložba je prodajnog karaktera. 

Požurite! :)

.

Erlend Øye: "Legao" [preslušavanje!]

Iako su se The Whitest Boy Alive razišli, te nema ni najave novog albuma Kings of Conveniece, Erlend Oye nije lenčario. Prošlog leta objavio je predivnu "La prima Estate" - prvu koju je ikada otpevao na italijanskom, a pre nekoliko dana objavio je novi album: "Legao" (na portugalskom slengu reč za stvari koje su "strava" i "cool"), prvobitno planiran za objavu još u maju, od čega je odustao svestan da bi ovaj album publici bolje legao na jesen.

Naravno da se ne bih bunio da se ovaj album pojavio i tada.
No, ova prijatna mešavina regea (koji, uzgred, svira njegova islandska ekipa), brazila, mediterana, soli, smilja i sunca zaista leži ovih dana - dok se dani skraćuju, toplije stvari izvlače iz ormana i jorgani uvlače u posteljinu.

Od pre nekoliko dana - "Legao" je dostupan za preslušavanje.

Zato klik na Play 
i vidimo se tamo, na obali, 
pod suncem.
.
UPDATE: Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015. 

"Legao" je dostupan i na Deezeru >>

..

Sad bi Niče plakao (o knjigama i staroj hartiji)

Mrežom i dalje kruži navodna Čerčilova izjava iz dana kada se Britanija užurbano pripremala za odbranu od nemačke invazije. Desmond Morton, lični asistent tadašnjeg Premijera postavio je pitanje da li da prekine ulaganja države u kulturu i da preusmeri taj novac na odbranu države - na šta mu je Čerčil navodno odgovorio: 
"Naravno da ne. Za šta bismo se inače borili?"

* * * 

U godini u kojoj je Ministarstvo kulture Srbije proglasilo "Godinu knjige i jezika", pre svega četiri godine, našim medijima je prostrujala priča o kafiću čiji je enterijer obogaćen presečenim knjigama >>, koje tako naseckane nisu štrčale van dubine isuviše plitkih polica. O toj plitkoj ideji nije se previše raspravljalo: vandalski čin je već bio učinjen, lokal je bio vlasništvo nekoga kome taj čin upolovljavanja knjiga nije, očigledno, smetao - štaviše - tako naređane knjige pružale su privid kulturnog okruženja, forma je bila važnija od suštine, a nama je bilo preostalo da dotično mesto zaobilazimo, odnosno ne povećavamo profit vlasniku istog.

Za svega četiri godine ta vandalska ideja stigla je, konačno i do jedne od pretkomora srca državne kulturne politike - "Službenog glasnika" - ugledne izdavačke kuće u čijem katalogu su, pored ostalih i Niče, Šopenhauer, Hana Arent, Franc Kafka, Pol Sezan, Slobodan Šijan, Svetislav Basara, kao i (po svemu sudeći svi) prevodi Jovice Aćina. Vršilac dužnosti direktora ove institucije, mračni tip kojem ime ne pominjem zato što je, zapravo, nevažan (iako nije isključeno da su baš ovi autori na spisku zato što nisu po njegovom ukusu) - objavio je da će knjige gorenavedenih i mnogih drugih autora biti ponuđene na prodaju po ceni stare hartije - što prema računici jednog medija znači da za 200 dinara možete otkupiti 200 knjiga - i što ukazuje na njihovu potencijalu sudbinu - odnosno konačno uništenje.

Iz analize tekstova koji obrađuju ovu temu ne može se zaključiti previše dobrog: od zaklanjanja iza "evropskih procedura" (ovoga puta je zgodno pozivati se na iste), do nedorečenih objašnjenja na temu isteka autorskih, vremenskih i drugih prava, koja se podmeću kao izgovori za ovaj čin, sve do prebacivanja odgovornosti na državu koja, eto, naplaćuje porez na knjige koje bi Glasnik inače drage volje, velikodušno poklonio bibliotekama, školama i drugim institucijama.

Imam snage da pretpostavim da izbor autora i naslova nije lični izbor v.d. direktora "Službenog glasnika".

No, u tom slučaju nemam snage da svarim preostale moguće odgovore. 
Ili je u pitanju suštinska nezainteresovanost, koja ne bi trebalo da bude odlika osobe na toj funkciji i koja je odavno mogla da učini da se, na primer, porez na knjige koje su poklon ukine; ili potpuno nerazumevanje šta je knjiga; ili je ovo izvorni varvarizam. 

(Opciju bahatog cenzoraja ostavljam po strani, iako ne mogu a da se ne setim pasusa iz "Povijesti čitanja" Alberta Mangela - "Kao što su diktatori stoljećima znali, najlakše je vladati nepismenom gomilom. Budući da se umijeće čitanja, kad se jednom postigne, ne može opozvati, drugi je najbolji način ograničiti njegov doseg. Stoga su knjige, kao nijedan ljudski izum, bile prokletstvo diktatorskih režima.")

I kako bi svaka temeljnija analiza ideje da se knjige liferuju u staru hartiju i tako izbrišu samo uvećala stepen ozlojeđenosti sistemom koji, pored ostalog, oporezuje knjige koje se poklanjaju - neću se baviti analizom, već prostim pitanjem - šta možemo učiniti? 

Kojim i kakvim dobrim delom zaustaviti varvare?

Možda se odgovor nalazi u pravom Čerčilovom odgovoru iz dana pre nemačke invazije na Britaniju (onaj gore navedeni - "Zašto se onda borimo" je urbana legenda).
Direktor Nacionalne galerije Kenet Klark predložio da se dragocena dela iz galerije prebace iz Londona u Kanadu.
Čerčil se okrenuo ka njemu i odgovorio: 
"Ne! Sklonite ih. U pećine i na tavane. 
Nijedna ne sme da napusti Englesku. 
Mi ćemo pobediti."

Šta nas tačno sprečava da za početak - ti, ja, mi, zajedno - otkupimo te knjige kada budu ponuđene za otpis i podelimo ih tamo gde verujemo da su potrebne.
Aukcija će, valjda, biti javna?

Dve stotine dinara za dve stotine knjiga?

Niče nikada nije bio na nižoj ceni u Srbiji.

To je ujedno i sjajna prilika da za male pare i on i svi drugi autori planirani za reciklažu i pretvaranje u neku žutu štampu ili neku sličnu gadost dođu neoštećeni do glava koje će čitati, učiti i na kraju razumeti da "varvari nisu nikakvo rešenje", kako bi rekao pokojni profesor Vava Hristić.

Ili nam nije stalo?

* * *

(Ukoliko tekst deluje rastrzano i kao da je "u rezancima", oprostite.
Zamišljanje te scene - u kojoj na tlu jedva pismene države, na kraju 2014. godine državna ustanova knjige šalje na pretvaranje istih u rezance remeti tok misli i izaziva mučninu.)
.