"Godina knjige i jezika"

Andrej mi ovu i druge fotografije šalje pod naslovom „Znaci vremena“ i to sa druge strane planete, stigla bruka sve do Pacifika - i ja se najpre dosetim „Znakova pored puta“, onda shvatam da taj put, zapravo više ne postoji, makadam je to postao, kao što i spomenuta knjiga verovatno više nema nikakvu drugu vrednost - izuzev dekorativne. U centru Beograda, u kafiću "TimeOut" su, želeći da obogate prostor, postavili police za knjige. Ali, police su plitke, zašto bi zauzimale onoliko prostora, te su knjige - prepolovljene, po širini.

Džejms Džojs: „Portret ume u mlados“

Anto Čeho: „Sabra del“

???

Predlažem da se ponuda kafića obogati i sledećim naslovima:

- „Ukroćena goro“ (Vilijem Šeks)

- „Romeo i Jul“ (isti pisac)

- „Braća Karam"

- "Gospođa Bova"

- "Gospodar Prst"

- "Hobi" (Dž.R.R.Tol'ki)
- „U potpalu“ (Vladimir Arsen)
- „Seja u svemiru 2010“

- „Otpad“ (Dobrica Ćos)

- „Edi“ (Sofokle)

- „Tako je govorio Zara“

Nije smešno.

Za razliku od one prethodne generacije novopečenih bogataša, koja je knjige kupovala „na metar“ i uklapala boju poveza sa bojom polica ili tepihom – svesna da postojanje knjiga u domu daje kredibilitet vlasniku samih polica, ovi novi knjige prosto – seku na pola, ne bi li se uklopile u dubinu polica i kompletan ambijent kafića, učinili ga „duhovno bogatijim“, stvarajući iluziju iluzije, pan-simulaciju i odgovarajuću sliku odnosa Srbije prema pisanoj reči.

Postoji priča o kafedžiji u Novom Sadu koji je kafić oblepio tapetama koje stvaraju iluziju postojanja police sa knjigama. To je poštenije.

U okeanu strašnih stvari koje iz dana u dan vređaju i ukus i inteligenciju, ovaj čin ipak stvara najdublji vir i izaziva u da se u glavi pokrenu morske pijavice. Nije ovo došlo iznenada.

Jedna za drugom, padale su knjižare u centru grada i ustupale mesto low-budget krpicama; onda su se došle i akcije: kupovinom mleka za telo dobijate i – knjigu; onda smo se smejali načinu na koji naša mladež prepričava lektiru, iako uveliko nije bilo smešno – a ovo nedelo samo je logičan završetak jedne epohe i to u godini koju je Ministarstvo kulture prozvalo godinom „Knjige i jezika“, tokom koje se isto to Ministarstvo oglašava nemuštim, komunikacijski očajno sročenim spotom „Ko čita – pobeđuje“, zasnovan na neprirodnoj, suvišnoj vezi između čitanja i fudbalske igre, na način koji ne bi ubedio ni najdobronamerniju dušu da posegne za (celom, neprepolovljenom) knjigom i možda nešto između korica - i potraži.

Verovatno ne postoji nijedan zakon koji bi ovakav vandalizam mogao osuditi, sigurno nijedan koji brani vlasniku/privatniku da u svom enterijeru radi štagod poželi. Zato je bojkot kafića „Time Out“ najmanje što se može učiniti, za početak. Postoji toliko drugih, manje uvredljivih mesta.

A može se i onako, sočno, iz duše zaustiti: testerom ti predugačke špicaste cipele skraćivali; nule ti na godišnjem izveštaju odstranjivali poreskim makazama, na prodaju robe u pola cena prisiljen bio, samo petnaest slova u govoru koristio.