Pedale Dejvida Birna

"Dve najveće samoobmane jesu da život ima "smisla" i da je svako od nas jedinstven.
Razvijanje tog urađenog i nejasnog mehanizma kada je reč o ovakvim depresivnim i neminovnim uvidima može biti od praktične koristi. U redu, možda smo u određenom smislu jedinstveni: broj mogućih kombinacija osobina, sklonosti, telesnih tipova i iskustava koji čine svakog od nas nezamislivo je veliki. Naša raznolikost je ogromna, ali opet, mora da bude ograničena unutar određenih granica, inače uopšte ne bismo bili u stanju da prepoznamo sebe kao određenu vrstu. Mi smo, na neki način, "beskonačni", ali uvek na sličan način oblikovani. (...)

Drugom samooobnanom - da život ima smisla - na sva zvona bave se religije širom sveta. Našu sklonost i prijemčivost ovoj utešnoj ideji nemoguće je poreći. Rekao bih da iako u religijama zaista ima mnogo sujeverja, kao i da su religije žaljenja vredan izgovor za nasilje i bezbrojne užase, one takođe mogu da posluže svrsi. Čini se da, u najmanju ruku, one pomažu da se lakše napreduje, da se funkcioniše, da se stvara i da se radi - ako čovek veruje da naš (ljudski) život ima smisla."

Dejvid Birn, "Biciklistički dnevnici" (Geopoetika, 2009)

Jedini na svetu Beograd to zna (Za Brisa Tatona)

U vreme kada je Bris Taton rođen, vežbali smo, iz sveg srca:

"Beograd ima balkone cvetne/
da te ulepšan uvek sretne.

Mostove ima budne po noći/
u svako doba da možeš doći!

Da ti ruke pruži, da ti srce da/
jedini na svetu Beograd to zna!"

Neki su, kanda, samo otvarali usta.

Zato sada mi ponovo moramo da progovorimo.

Stari izumi koji bi mogli ulepšati novo vreme (u belome gradu)

Celodnevna indirektna interakcija sa okolinom (na ulici, u zgradi, u saobraćaju...) učinila je da se iskreno zamislim nad saznanjima mojih sugrađana. Zabrinuto shvatam da o nekim otkrićima i uveliko dokazanim zakonima još uvek nisu informisani i željan sam da im pomognem u edukaciji - time ubrzam njihovu integraciju u društvo, u kojem će, nadam se, ubrzo postati ugledni i korisni članovi koji će dole navedene istine - širiti dalje. Napamet, ali s razumevanjem.

Sila gravitacije – u Beogradu, kao i ostatku sveta (i po tome se takođe vidi da je Beograd uveliko svet, zar ne?) sila gravitacije čini da kese pune đubreta bačene kroz prozor retko dolete pravo u kontejner, najčešće udaljen nekoliko ili više desetina metara od zgrade. Sila gravitacije, naime, krivi putanju objekta izbačenog sa viših spratova i teži da njegovu putanju učini pravom linijom, što đubre (otpadak, ne čoveka) najčešće linearno dovodi pravo ka ulazu u zgradu ili krov nečijeg automobila. Neki drugi Njutnovi zakoni, otkriveni pre više od 300 godina objašnjavaju zašto se kesa puna otpadaka rasprsne pri susretu sa tvrdom površinom zvanom zemlja i zašto će tu stajati sve dok je neka druga sila ne ukloni (do sada nije otkriven i dokazan zakon o nestajanju nepotrebnih stvari, nestaju isključivo one koje su potrebne, ali to je druga tema).

Strujno kolo – ova tema je dokaz da se svojatanje imena i dela čoveka koji se onoliko bavio strujom svodi uglavnom na verbalni čin, nikako na primenu njegovih izuma u svakodnevnom životu. Rad i eksperimenti Nikole Tesle otkrili su, između ostalog, da u svakom strujnom kolu može postojati sklopka koja će kolo otvoriti ili zatvoriti. Veliki procenat liftova u zgradama Beograda koristi taj pronalazak: ukoliko su vrata/brava lifta otvorena, strujno kolo je takođe jotvoreno i teško je dozvati lift k sebi ukoliko prethodni korisnik strujno kolo nije zatvorio. Ovaj pronalazak takođe je, pretpostavljam, star stotinak godina i verujem da je krajnje vreme da se njegova primena konačno primi i u našoj sredini.

Motor je pogonska mašina koja energiju pretvara u mehanički rad. Prva teorija motora stara je gotovo dva veka, a Karl Benc je pre nešto više od stotinu godina čak uspeo i da napravi prvi od te sorte. U današnje vreme se pod nazivom motor obično podrazumeva sistem koji radi na principima termodinamike. Termodinamika je ime dobila uklapanjem dve grčke reči – "vrelina" i "snaga". Vrelina i snaga. Nigde se ne pominje zvuk, niti akustika.

Zašto, onda, verujete da je sirena deo automobila koji ga - pokreće? Još luđe, zašto verujete da je sirena vašeg automobila vlasna da pokrene drugi automobil? Mislite o tome.

Ukoliko bi, za početak, usvojili tačnost iskaza navedenih u ove tri teme - učinili bismo da dani vikenda, a verujem i oni radni - postanu osetno kvalitetniji i manje opterećujući po psihu čoveka, što, kaže psihologija – nije malo.

David Sylvian: Manafon [#2]

Dejvid Silvijen (David Sylvian) je konačno uspeo u potrazi koja je trajala decenijama: snimio je album lišen muzike, introspektivno remek-delo u kojem je jedina melodijska linija najčešće njegov glas, dok je sve ostalo podređeno improvizaciji, amalgamu šumova i zvuka koji čine "Manafon" albumom koji se ne sluša, već inspiriše da osluškujete samog sebe.

Od prvog takta (i stiha - "It’s the farthest place I’ve ever been/It’s a new frontier for me") do poslednje sekunde, ovaj album predstavlja stazu kojom će hodati unutrašnji emigranti, pedesetominutno isključenje iz svakodnevnice nakon čijeg isteka tišina lagano sleće poput prašine i prekriva celu scenu, dok u glavi zri jednostavan zaključak: nakon više od trideset godina putovanja od statusa pop-zvezde s početka osamdesetih i nosioca titule "najlepšeg živog čoveka" preko uloge muzičara koji se u anti-pop sfere upustio eksperimentišući tinjajućim žarom tuđih vatri – Silvijen konačno izlazi van okvira mnogih iscrtanih mapa i bez straha kreće u dalje istraživanje lišen strogih muzičkih formi. "Manafon" je dokaz da je ovaj čovek srećan u otkrivanju neistraženih predela, ali i veoma spretan da i tokom najdramatičnijih zvučnih, šuštavih improvizacija zadrži ton koji ga je krasio svih ovih godina i koji ga je učinio najudaljenijom planetom pop-sistema, čija je orbita - samim tim – i najduža.

Nedelja popodne, đubre-metni dan /nagađanja/

N.N. iz Cvijićeve ulice konačno uspeva da se oslobodi fotelja u kojima je njegova guzica provela tolike dane, nedelje i godine navijajući, psujući, pozivajući na rat, moleći za mir, pevajući, gutajući knedle, prebrojavaći procente na izborima najpre za Desne, onda Leve, onda Centar, onda Nezavisne, onda prestaje da broji, već počinje da meri rupu na sedalu i najpre je prekriva jastučićem, zatim malim ćebetom te na kraju ogromnim prekrivačem - tu rupu sve veću i veću, poput rupe u njegovoj duši i novčaniku, rupu koja je pretila da će u sebe usisati sve što je okruživalo, čak i svaku ideju ili pomisao da je vreme za promenu nameštaja, i zato je tu odluku doneo krišom, na putu do bakalnice.

Fotelja se oslobodio lako - u nedeljnom mirnom satu, kada komšije preterano ne mare šta se dešava van obima šerpe, zgodan trenutak.

Levu fotelju češće je prepuštao gostima, kada ih je bilo. Na njoj je još davno načet rukohvat, sve je počelo u sitnim satima leta 2002. godine dok je pokušavao ostati budnim očekujući da konačno ščepamo barem u basketu amere za vrat, i hrabro se držao sve do poslednje četvrtine tokom koje mu je od silnog umora klonula glava, kao i cigara u ruci – i nije ga ni dreka sa ulice i slavlje zbog isteka poslednje sekunde i osvojenog zlata prenula, već miris nagorelog skaja koji se širio prostorijom. To veče bolje pamti po tom otkriću – da je sedeo na skaju i da nije zlato sve što sija.

Desnu fotelju je od tada čuvao za sebe: u njoj je saznao i za postojanje pičijeg i svinjskog gripa; osetio da je Kina ipak ozbiljan igrač ali da on ne zna valja li tu navijati ili ne; rastao se od drugog oka u glavi; primetio da ni uragani nisu što su nekad bili i da ih sada nazivaju i muškim imenima; da je Škoda postala ozbiljan auto i da je teško moguće porediti sa onom koju je parkirao ispod prozora a pali je reda i održavanja motora radi; da krize više nisu samo lokalne već i globalne; da komšija sa trećeg više ne kiseli kupus već kupuje gotov u obližnjem hipermarketu, što mu je teško palo jer su ih priprema kaca i traženja kamena za kupus nekada zaista zbližavali.

Ne seća se da je sedeći u toj desnoj fotelji ikada poslao nekome poljubac, makar na dlanu; ne seća se lepe reči upućene preko ekrana; ne seća se nijedne nove pesme koja ga stvarno u srce takne i to ga brine; ne seća se ni kod koje police u bakalnici je sakupio hrabrost da umesto te fotelje koja ga je pratila kroz sito i rešeto tolikih dana unese u stan jedan novi, manji dvosed, na kojem se ipak može bolje razbaškariti u trenucima u kojima ne misli na kredit i u tokom kojih žmuri na činjenicu da je skaj sve nekvalitetniji - ali, ne mari, taj dvosed je kompaktniji, teških linija, dovoljno širok da bude ostrvo u olujama koje će tek doći.

(Ako je bilo koje od nagađanja pogrešno, ne marim. Više marim da li N.N. veruje da ostavljanjem ovoga na ulici zapravo čini dobro delo, jer nekome će trebati, u šta se uverava dok krišom viri preko simsa prozora, gledajući perače ulica kako zadovoljno sedaju u njih i odmaraju, dok tankuju vodu u cisternu u tihom nedeljnom popodnevu, u sred centra grada.)

Simple Minds u Beogradu: Promise me a Miracle!

Dolazak Echo and The Bunnymen u SKC i današnju najavu koncerta Simple Minds (11. novembar, Arena) prihvatam ne samo kao kompenzaciju za prolećno otkazivanje DM, već i kao priliku da konačno sakupim i polepim nedostajuće sličice u stari album, ma neka su sličice pomalo musave i izuvijanih ivica od silnih tapki i nošenja po džepovima, nije važno.

Albumi iz njihovog "zlatnog perioda" – tačnije trilogija "Sons and Fascinations"/"New Gold Dream"/"Sparkle in The Rain" važne su tačke celokupnog post-teenage perioda dobrog dela generacije rođene početkom sedamdesetih, odnosno - da budem precizniji – plutanje beskonačnim brojem sitnih sati letnjih noći uz "Someone Somewhere in Summertime" ili "This Earth You Walked Upon" jednostavno je bilo odrastanje, važna lekcija novog romantizma i poetike, ako razumete šta želim da kažem. Naravno – i tada je bilo vidljivo a sada dobro znam da je poetika Džima Kera često nategnuta i sklona iznenađujućim padovima; odavno sam svestan da je tu ponekad bilo i previše lošeg ukusa i nerazumnih poteza; da se Džim Ker nikada nije pomirio sa činjenicom da najveći hit ("Don't You") nisu sami napisali i da su je odsvirali i otpevali gotovo slučajno a onda i na silu (u planu je bio Brajan Feri!); od prvog takta "Theme For Great Cities" sa "Sons..." je jasno da su za "onaj" zvuk Simple Minds zapravo najzaslužniji bili nekadašnji basista i klavijaturista, čijim se majstorijama i danas divim, a tek onda preživeli dvojac Ker-Burčil koji će stati uskoro na scenu Arene; potpuno je jasno da su poslednji veliki album snimili pre 25 godina a da neke nije uopšte trebalo da snimaju; no ipak, kako se na poslednjem albumu "Graffiti Soul" mogu naći dobri pasaži i kako to već liči na neko dostojanstvenije starenje - elem, isto tako je teško sve gorenavedene grehe neoprostiti čoveku koji je svojevremeno uspeo da smota Krisi Hajnd i snimi pesme poput "I Travel", "Big Sleep", "Promised You A Miracle" ali i sjajnu "C Moon Cries Like A Baby" – što je sasvim dovoljno da konačno, sa zakašnjenjem od 25 godina (prvi koncert u Beogradu 2005. sam nesrećno propustio) mogu da i uživo čujem nešto od gore navedenog, konačno odsanjam do kraja "New Gold Dream".

Ili nastavim da sanjam.

Zanimljivo je, a sada sam siguran da nije slučajnost: sjajni instrumental "A Brass Band in African Chimes", kojeg se ponosni vlasnici maksi singla "Don't You Forget About Me" svakako sećaju sa B-strane vinila bio je donedavno poslednji traženi snimak, jedini komadić mozaika onoga što sam čuvao na trakama i vinilu tokom osamdesetih i čije me je nedostajanje donedavno žuljalo poput kamenčića u cipeli. Pronašao sam ga pre nekoliko nedelja, integralnu verziju od 9 minuta. Slika je kompletirana, ja pripremljen za prve taktove "Moscow Underground", pesme kojom SM otvaraju koncerte na ovoj turneji. Očekujem Miracle.

Snimak je iz 2007.

Letnji izveštaji sa turneje tvrde da je ovo koncertna lista pesama:

Moscow underground

Stars Will Lead The Way

See The Lights

I Travel

Waterfront

Big Sleep

Don't You (Forget About Me)

Hypnotised

Promised You A Miracle

Glittering Prize

Someone, Somewhere in Summertime

New Gold Dream

Alive And Kicking

Encore One

Home

Sanctify

Encore Two

This is It

Ghostdancing

Update: P.S. Kako je bilo na koncertu - procitajte ovde >>

A Complete History of My Sexual Failures

Razvoj i dostupnost tehnologija nisu u proteklih nekoliko godina ostavili traga samo na Mreži, definitivno prenaseljenoj neprebrojivim privatnim istorijama, sadašnjicama ili sanjanim budućnostima – > film kao medij i format koji sada "svako može kreirati" takođe doživljava promenu, konačno ispunjavajući Vorholov san o minutima slave.

U vremenu neverovatne količine dokumentaraca koji otkrivaju istinu posvećenih katastrofama, atmosferskim promenama, tajnim društvima koja kriju tajne od sebe samih i zaverama koje se granaju kao loši X-100 romani a čija se verodostojnost ljulja pametnim guglanjem, Kris Vait je kreirao dokumentarac koji pokušava da odgovori na mnogo teža pitanja od gore navedenih, fundamentalno-atmosfersko-zavereničko-kosmičko-kalendarskih:

Zašto mi se neprekidno dešava da budem ostavljen?

U čemu grešim?

Zašto moje bivše devojke ne žele da pričaju o tome?

Zašto sam... disfunkcionalan?

Da li je ijedna žena raspoložena za seks sa mnom?

Zar je moguće da samo moja priča nema Happy End?

Ovaj suludi koncept prikazivanja prljavog veša (metaforično), skidanja gaća pred kamerom (nije metafora), razotkrivanja svih sumnji i strahova prosečnog single nezaposlenog i zapuštenog tridesetogodišnjaka nije samo low-budget High Fidelity – ovo je ujedno veoma zabavna pokazna vežba kako je moguće od sopstvene mizerije skovati srećnu zvezdu: "A Complete History of My Sexual Failures" već je sakupio impozantnu količinu nagrada i nominacija (Sundance, Bafta...) a Krisa učinio zvezdom na čiji uspeh će vas, možda, opomenuti pametniji i lepši deo publike, ukoliko ovaj film gledate udvoje, pre no što zamračite sobu. Ne pokušavajte odbranom da je "film najveća iluzija". Bez obzira na sve promene tehnologije, formata i Mreže - "film je istina, 24 puta u sekundi" (Godar).

Oficijalni sajt filma: http://www.completehistorymovie.co.uk/

Ogledalo [revisited]

Najpre taj silazni, usna harmonika bluz - uvod koji će smeniti ritam razbijen od prvog takta raspasovanim pratećim udaraljkama i ehom, odmah definiše dvojinu, nagoveštava razdor u onome koji se nađe zatečen pred prostim pitanjem koje nije ni dilema već stanje, "ko si ti, ko sam ja/kojem gradu pripadam/koju šizmu nastavljam/zašto pričam sa sobom sam...", suočen sa tolikim ogledalima poput onih Velsovih, od kojih valjda nijedno nije ono koje će dati željeni odgovor, zato sledi lagana solo gitarska igrarija svojstvena nekom drugom muzičkom žanru, ali njih dvojica su znali muziku, nijedan detalj nije tu slučajno, zato se i ta gitara umotava u eho i obuzima prostor, dok prvi tamni tonovi ranjenog Borhesovog tigra skrivenog u tami izbijaju iz pozadine, onda jednostavan rif, repeticija električne gitare valjda rešene da tim hipnotičkim ponavljanjima istog akorda reskog i jasnog možda barem ogrebotinu ostavi na površini ogledala, ali kako je sve počelo silaznom lestvicom tako i sve ovo vodi ka tom kratkom, ali najstrašnijem vrtlog-pasažu - srcu tame u kojem razigrane o—ho-ho-o-ho-o-ho-o-ho-ho glasove i daire u poskoku ne smeni krik čoveka koji glasom pokušava da razbije krug iz kojeg za sada ne može van – > jedan od najsnažnijih glasova čitavog Balkana koji, zapravo, slabo ko čuje, ali čak i tada – hej kakav borac - tu je jasan poziv "..smiri se, saberi se/budi isti kao pre, takav kakvog dobro znam/bistar, jak i siguran" i ako ne prvi, onda će drugi ili treći ili četvrti vrisak već napraviti naprslinu na staklu, dovoljno široku da tama konačno iščili, pre samog sumraka – puta kojim će obojica uskoro krenuti, ka mestu u kojem ni vreme ni zvuk nisu linearni, o čemu su oduvek obojica sanjali.

Sve to čujem u ova četiri, a još uvek ne umem da pišem o ostalih 38 minuta Angel's Breath albuma, ne umem.

Izgubljeni s(v)etovi 2001.

Artur Klark i Stenli Kjubrik sastaju se prvi put u proleće 1964. Kjubrik je, po Klarkovim rečima, "Želeo je da snimi film o čovekovom odnosu prema Vaseljeni." U knjizi "Izgubljeni svetovi 2001.", Klark otkriva neke od detalja razvoja priče koja je, zapravo mogla biti potpuno drugačija (ili su to bile samo "Kjubrikove faze"?).

Četiri godine kasnije, 6. aprila 1968. godine, "2001: Odiseja u svemiru" je premijerno prikazana.

Evo dela izgubljenih svetova:

28. maj 1964. Predložio sam Stenliju da oni budu mašine koje organski život smatraju za kužnu bolest. Stenliju se to čini dopadljivo i oseća da smo na pravom putu.

31. maj 1964. Evo jedne zgodne zamisli koju, međutim, nećemo upotrebiti. Sedamdeset vanzemaljskih stvorenja - gole, crne piramide - voze se u otvorenim kolima Petom avenijom, okružena irskim policajcima.

26. jul. Stenlijev rođendan. Otišao sam do Vilidža i našao jednu čestitku na kojoj je prikazano kako se Zemlja rasprskava; ispod je bilo napisano: 'Kako čoveku da bude srećan rođendan kad svet može svakoga časa da ode bestraga?'

28. jul. Stenli kaže: 'Ono što nam je potrebno jeste neka gromovita tema koja doseže mitske razmere.'

6. avgust. Stenli predlaže da kompjuter bude ženskog pola i da ga nazovemo Atena.

17. avgust. Konačno imamo ime našeg junaka - Aleks Boumen.

2. oktobar. Završio sam čitanje 'Afričkog Postanja' Roberta Ardrija. Našao sam na jedan upečatljiv deo iz koga bismo čak mogli da uzmemo naziv filma: 'Zašto čovekova vrsta nije iščezla u dubinama pliocena?... Znamo da bi bez poklona sa zvezda, bez slučajnog sudara zraka i gena, inteligencija nestala na nekoj zaboravljenoj afričkoj ledini.' Ardri, doduše, ima na umu mutacije izazvane uticajem kosmičkih zraka, ali formulacija 'Poklon sa zvezda' izvrsno se može primeniti na siže za koji smo se trenutno odlučili.

17. oktobar. Stenliju je pala na um luda zamisao o svojevrsnim robotima-posilnima koji stvaraju viktorijansku sredinu da bi se naši junaci prijatno osećali.

21. novembar. (...) posle šestočasovnog razgovora Stenu je sinula zgodna ideja. Naši vanzemaljci stižu na Zemlju i upućuju naše miroljubive pretke u komandoske borilačke veštine, što ovima omogućuje da opstanu i napreduju. Prilično smo se zabavljali razrađujući ovu zamisao, ali mi se ona ipak ne čini osobita.

8. mart 1965. Morao sam da se uprem iz petnih žila da sprečim Stena da doktora Pola vrati iz mrtvih. Bojim se da mu je opsednutost besmrtnošću natkrilila umetničke nagone.

25. avgust. Iznenada mi je sinulo kako bi roman trebalo da se okonča: Boumen stoji pokraj vanzemaljskog broda.

3. oktobar. Stenli na telefonu - brine ga kraj... izložio sam mu svoje poslednje zamisli i jedna od njih iznenada nas je obojicu privukla: Boumen regredira na nivo detinjstva i u poslednjoj sceni vidimo ga kao bebu. To je njegova sopstvena predstava o sebi na tom stupnju razvoja. A možda Kosmička Svest raspolaže sklonošću ka humoru. Saopštio sam telefonom tu zamisao Stenu, koji nije bio baš oduševljen, ali ja sam sada srećan.

16. novembar. Proveo sam dugo vremena sa Stenlijem, raspravljajući o scenariju. Došli smo do nekoliko dobrih zamisli, ali imam utisak da bi bilo najbolje ako nam više nijedna ne bi pala na um.

20. mart 1966. Ceo dan sam žestoko radio na romanu i negde oko dvadeset jedan čas završio sam poslednju radnu verziju (šta, opet!).

2. april. Dodao sam nekoliko stotina poslednjih (?) reči u rukopis i konačno ga zaklopio. Što se mene tiče, posao je završen."

.

U-Turn (za Pavla T.)

Rođen si u sistemu u kojem je važilo da vrednim radom možeš dobiti sve što želiš, ako ti želje nisu isuviše raskalašne: pristojan posao; opciju za kredit; ne preveliki, ali svoj stan; pomalo kockasti ali solidan auto, tronedeljni odmor+zimovanje; pet dana za državni praznik i još nekoliko dana za Novu; besplatno školovanje za klince; vikendicu; stoličicu za pecanje u suton na obali reke; penziju; dostojnu sahranu.

(Onda lepe, sočne table marcipana zameni jeftini, vazdušasti Munchmallow.)

Još u dvorištu si naučen da se na „dobar dan“ odgovara istom merom i da se predstaviš pre no što kažeš šta želiš, uz „hvala unapred.“ Znaš da reći „izvini“ nije sramota već pitanje časti; da je pljunuti na ulici isto što i pljunuti na sebe i da sirena nije deo automobila koji ga pokreće, učio si iz fizike.

Naučen si da oni sa dvojkama iz vladanja ne mogu vladati sistemom.

Nisi znao da oni što kao mali postavljaju najviše pitanja, iz čiste, zdrave ljubopitljivosti - uskoro neće biti ništa pitani i, još gore - neće više imati ni želje da postavljaju pitanja.

Nisi sanjao da će netalentovani dunsteri, lišeni ritma i smisla za melodiju dirigovati čitavim državnim ne orkestrom - već aparatom.

Nisi znao da su najveći zagovornici okretanja drugog obraza najčešće oni koji ne što imaju đon, već nemaju razloga da idu kod obućara.

(Onda "Fantu" zameni "Fanti" a "Sprite" postane "Straight", "Milka" je "Milica" a od "Niko kao ja" ceo talas se razbije u hridi i ostane da odzvanja "Igra Rock'n'Roll cela Jugoslavija".)

Učio si da se domovina brani lepotom a oružje čisti da bi sijalo na suncu za 1. maj, onako puno ćoraka.

Učio si da je domovina velika, šarena, dugačka, otvorena. Učio si da domovina i daje i uzima, čist reciprocitet: pola-pola. Ali, ko si ti da kažeš šta je polovina – kao što si smatrao sumanutim da Republika na zastavi može imati krunu, a da se sekularne države u himni uzdaju u pomoć od Boga – a to ti se upravo dogodilo.

Nisi očekivao da se sve može raspasti toliko brzo. I zakasnio si za taj trenutak u kojem bi bacanje kamenice nešto promenilo.

I nije se sve to promenilo nečistom ili nepoznatom silom, već ste to i ti tvoje okruženje kreirali kao stanje koje prihvatate, živite, produžavate, umirete.

(Ostaje ti gorki okus, "Gorki list" koji pomešan sa 100% voćem postaje koktel znan kao "Dunav".)

Trgneš jedan-dva-tri, umiješ se, kreneš dalje.

Tvoja nesreća ne čini nikoga srećnim, a tvoja sreća nije opšta stvar.

Znaš šta ti je činiti.

P.S. "Onaj kome je otadžbina snaga – još uvek je puki početnik; onaj kome je svako tle kao otadžbina - već poseduje snagu, ali savršen je tek onaj kome je čitav svet strana zemlja." ("Fama o biciklistima")

"Hey, Jack Kerouac..."/Na putu

Put počinje gotovo slučajno: dok smo se prošle subote kroz sumrak spuštali sa planine u srcu Šumadije na koju smo, iskreno, otišli iz zezanja - da vidimo prijateljicu koja je tamo otišla dan pre nas i vraćala se sutradan, što čini celu epizodu čistom zabavom, a za radost ruku na volanu automobila, dakle u tom sumraku zaustavlja nas rampa, zatim voz koji dugo prolazi, sa zvučnika se čuje Robert Džonson a sunce tone polako u crvenilu; palim cigaretu i shvatam da mislim na Džeka Keruaka, mislim na Džeka, da parafraziram knjigu. 
Poziv je jasan.

Po povratku izvlačim iz dva kubna metra nepročitanih knjiga što čame ispod televizora izvorni svitak - pravo, nedavno objavljeno izdanje knjige "Na putu". Setim se radosti kada se u jesen 1988. u knjižari pojavila, zapravo kastrirana verzija, ali kako sam to mogao znati, tek upisani srednjoškolac čiji je najbolji prijatelj upravo otišao za San Francisko preko Njujorka, sve što sam zapravo znao bile su priče da je Keruak uticao na dobar deo idola dečaštva i to ga je, prvenstveno, preporučivalo za čitanje. Taj isti primerak je kasnije otputovao na ko zna čiju policu ali tada nisam mario mnogo jer sam ga znao gotovo napamet, kao i "Darmu lutalice", no nekoliko godina kasnije sam kupio u antikvarnici jedno takvo isto, samo iz razloga da, kada podignem glavu, vidim da je knjiga opet tu, na polici. No, "izvorni svitak" je zapravo drugačija knjiga.

Kao da sam svih onih godina putovao kroz sve to na mestu suvozača u automobilu zamagljenog prednjeg stakla, slabih brisača.

Stisnem najpre kočnicu i shvatim - gotovo šezdeset godina je do mene putovalo ovo izdanje, verzija u kojoj je Džek kartografisao originalnu, bezobraznu, razbarušenu viziju Amerike s početka pedesetih godina XX veka, pisao je 20 dana na ogromnoj rolni papira a onda redigovao narednih 6 godina - ne bi li se konačno probila kroz tadašnju preplašenu demokratiju, birokratiju i idiotariju do (sada je jasno) uštrojene štampane forme. Zato sada dajem gas - konačno sam u prilici da stvarno jasno vidim, pred početak jeseni ponovo krenem tamo i već sada vidim da se put neće tako lako završiti. Dok sam postavljao scenu, tražeći idealni zvuk za knjigu i vršljao po mreži tražeći originalne snimke Džordž Širinga, o kojem Keruak tako pasionirano piše otkrivam i dokumentarac "One Fast Move or I'm Gone: Kerouac's Big Sur", kao i mnogo toga do sad nepoznatog i shvatam da, za razliku od Sela/Džeka i Dina/Nila (u ovoj verziji su i imena svih ludaka konačno prava) koje je samo okean mogao zaustaviti "jer se ne može dalje, kontinent se završio" mene, zapravo, nema šta da zaustavi. Konačno otkrivanje izvora čini da put postaje – beskonačan.