Tišina u ponoć 1. januara.
Autokomanda.
Najdraži Noćurak.
"Jurjevo", uživo.
Ispod Ajfela.
Fukoovo
klatno.
Majica
sa zvezdom.
Muzička kutija.
"Kao
slučajno".
Revizija rukopisa.
Selidba.
Kortizol.
Buket.
Terasa u Vlajkovićevoj.
Eu quero entender.
Ridimutak.
Psihoterapija.
"Urnišu me šume", za mene.
Miris
napuštene sobe, 22. septembar popodne.
PSA.
Bol.
"Cveta
trešnja u planini".
Maći
:(
Kamenje.
Hronično.
Novogodišnji broj zaslužuje osvrt na najbolje albume, pesme i dobre
stvari po kojima ćemo pamtiti godinu koja je iza nas. Ali, dobrih stvari nema
previše.
Još je manje onih dobrih koje imaju mnogo veze sa muzikom.
Ako poneka i ima – poput izvedbe pesme „Cveta trešnja u planini“ u Novom Sadu
1. novembra – nju nećemo pamtiti kao dobro,
već kao kratkotrajnu katarzu ili četiri minuta suza i muke, koliko god ta
pesma bila veličanstvena.
Zato, umesto osvrta na užas iza nas, imam tri želje za 2026. godinu.
Najpre - da sve dole navedene vidimo barem jednom uživo na koncertima širom
naše lepe, oslobođene zemlje. Zatim da u narednoj godini slušamo ove albume i
pesme u slobodi, a između pauza gledanja javnih suđenja svima koji su nam
uskraćivali i slobodu i sreću. Konačno – da se optuženima u tom procesu u ćelijama
24/7 pušta isključivo free jazz.
Takve muzike se najviše plaše. Rado ću pripremiti plejlistu.
KOIKOI: „O sreći u snovima“ (KOIKOI Kolektiv Records, 2025)
Dugo iščekivan drugi album beogradskog benda KOIKOI sumirao je čitavu godinu
jednim stihom: „I
ako stisnem zube, protrčaću kroz mrak“. Taj stih je
tek jedno od čuda kakve album „O sreći u snovima“ krije.
Za četiri godine – koliko je proteklo od objavljivanja prvenca „Pozivi u
stranu“ – KOIKOI su odsvirali veliki broj koncerata po regionu i Evropi,
promenili se, sazreli i postali jedan od onih bendova koji najbolje zvuče u dve
situacije: kada ste na podu sobe sa slušalicama u ušima, ili u gužvi koja uživa
u gubljenju tla pod nogama na njihovim koncertima.
„O sreći u snovima“ je soundtrack za
četrdesetominutnu introspekciju koja će vam pomoći da nastavite da trčite kroz
mrak, do sreće.
Link za preslušavanje >>
JeboTon
Ansambl: „Kanalizacija
Emocija“ (JeboTon, 2025)
Oni koji pažljivije
osluškuju regionalnu scenu ove pesme uveliko znaju – u izvođenju bendova Porto
Morto, IDEM, Lobotomije i drugih sa novije hrvatske indie-scene.
Ali, ne u ovakvim verzijama!
Ukupno 22 (!!!) člana navedenih (i drugih) bendova okupili su se ponovo pod
imenom JeboTon Ansambl i snimili 13 (samo)obrada koje pršte od zavitlancije,
optimizma i odlične svirke.
Ono što se dogodilo već kultnoj pesmi “Kuća” benda Porto Morto u izvedbi ovog
ansambla je možda i najbolji primer onoga što je „Kanalizacija Emocija”. Klaustrofobija originala
postaje karneval slobode, a zabavni originali postaju još luđi (“ŠtetaŠtetaŠteta”, “Nikad ne ne
idem van”), što ovaj album pretvara u karneval kojem jedva čekate da
se pridružite.
Link za preslušavanje >>
Sessa: „Pequena
Vertigem de Amor“ (Mexican Summer, 2025)
Novi Sesin album nastavlja tamo gde se predivni
prethodnik „Estrela Acesa“ zaustavio (vidi „Lice
ulice“ broj 85). Slikovito rečeno: ako je prethodnim albumom ušao u vodu okeana
do članaka – sada je hrabro zaplivao dublje.
Dodatni slojevi udaraljki, sanjivih pratećih glasova, introspektivni tekstovi i
džezirani pasaži čine da zahvaljujući „Maloj ljubavnoj vrtoglavici“ u trenu
zaboravite na ovdašnju zimu i sklonite se na neko toplije mesto, barem na trideset
minuta, a onda može na ripit dok vam ne izmasira dušu i ponovo je ispuni ljubavlju,
ili dok boca koju ste otvorili zajedno ne bude ispijena do kraja.
Ključna mesta: „Nome de Deus“,
„Planta Santa“ i „Pequena Vertigem“.
Link za preslušavanje >>
Više o novogodišnjem dvobroju magazina Liceulice >>
Verzija Ane Kasimba >> od pre dve godine zvuči nežnije i sanjivije, ali - opet - nije to.
Konačno, pesme se dohvatio Tome (Thome) i oblikovao je kako jedna pesma o sireni zaslužuje.
Počne nežno i gazi plitko, sve dok ga ne talasi ne odvuku ka dubini.
I kao da je ta njegova verzija pokrenula novi talas.
Nekoliko meseci kasnije Anale Kaldas i drugarice od nje prave sedam i po minuta magije za tri glasa i udaraljke koje same sviraju >>, da bi Tome zatim okupio Toma Ribeiru (obratite pažnju!) i Mari Merendu da bi snimili još jednu veličanstvenu verziju za tri glasa, gitaru i čegrtaljku kojoj još uvek ne znam ime.
Ali, naučiću ga.
Broj obrada i verzija na TikToku i dalje raste.
U hladnim kišnim večerima poput ove decembarske u Beogradu bilo koja od ovih verzija deluje poput gutljaja dobrog alkohola nakon kojeg ideja o životu na nekom drugom mestu izgleda još privlačnije.
Možda se na tom mestu ova pesma može čuti u prolazu - kroz otvoreni prozor taksija koji prolazi ulicom, na radiju koji svira u lokalnom marketu, ili od uličnog svirača koji upravo počinje: A-mol, D-mol, E7. U refrenu će dodati G7 i C-dur.
Moram da nastavim da učim jezik,
moram da savladam način na koji slažu reči u niz,
moram da naučim da joj kažem
da je najlepša.
Duolingo tvrdi da mi dobro ide. Možda me uskoro nauči i zašto je u nekim verzijama "para", a u drugim "pra".
*
Ciranda para Janaina
*
Štaviše, muzika je jedan od najmoćnijih alata za rušenje zidova i brisanje
granica.
Ovi albumi – nastali iz sudara različitih kultura i znatiželje za otkrivanjem
drugih i trećih svetova to dokazuju.
Haustor: „Treći svijet /
SOUNDTRACK“ (Jugoton/Croatia
Records, 2025)
Nedavna
regionalna premijera dokumentarnog filma „Treći svijet“ Arsena Oremovića o
bendu Haustor propraćena je i trostrukim soundtrack
vinilom koji sadrži i nekoliko snimaka koje su obožavaoci ovog benda
iščekivali četrdeset godina. Pored opšte poznatih mesta („Radio“, „Ena“,
„Uzalud pitaš“), na ovoj kompilaciji nalaze se i neki dragoceni demo-snimci
(„Babilonske baklje“, „Spasil’ sam se“), te novi remiksi i duuuuugooooo željeni
a do sada neobjavljeni remiks naslovne pesme iz 1983. koji se može slušati u
krug – satima (probao sam!)
Iako podređen dramaturgiji i strukturi filma - ovaj soundtrack se može slušati i kao presek karijere benda koji je od
prvog dana vešto zaobilazio žanrovske i granične patrole da bi se domogao
teritorije na kojoj je moguće stvarati slobodno.
Link za preslušavanje (Spotify) >>
Yasmine Hamdan: „I
remember I forget“ (Crammed Discs/PIAS, 2025)
Karijera
Jasmin Hamdan je poput jedne od onih teško vidljivih, ali važnih srebrnih niti
koje svet povezuju na novi način i čine ga zanimljivijim i raznovrsnijim.
Nekima je poznata kao nekadašnja članica jednog od prvih nezavisnih
elektronskih bendova Libana (Soapkills),
drugima po saradnji sa CocoRosie i
Markom Kolinom iz Nouvelle Vague, trećima
po pojavljivanju u filmu „Only Lovers
Left Alive“ Džima Džarmuša. Ali - najzanimljivija je muzika koju stvara već
dvadeset i pet godina, sučeljavajući bliskoistočni melos i elektroniku,
pevajući o ljubavi i preživljavanju u svetu koji kleca od nepravdi.
„I remember I forget“ je njen četvrti
album, savršeno produciran i pun pesama („Hon هون“, „I remember I forget بنسى وبتذكر“,
„Shmaali شمالي“) koje inspiriše na potragu za prevodima tekstova i otkrivanje koliko
imamo zajedničkog sa Jasmin, bez obzira na to što se razlikujemo po poreklu,
jeziku, ritmovima i godinama.
Link za preslušavanje (Bandcamp) >>
Lucrecia Dalt: „A Danger to Ourselves“
(RVNG Intl, 2025)
I Lukresija je, poput Jasmin, dugo izmicala uobičajenim žanrovskim podelama i
poznatosti, sve dok nije snimila odlični album „¡Ay!” 2022. godine i od kako je obznanjeno da sve više vremena provodi na
imanju novog partnera – Dejvida Silvijana, sa kojim je počela da stvara novu
muziku.
Nastao na
izolovanom mestu i iz saradnje sa Silvijenom, Huanom Molinom, Kamilom Mandoki i
spektakularnim perkusionistom Aleksom Lazarom - „A Danger to Ourselves“ je album koji hrabro i graciozno preskače muzičke
i jezičke granice.
Ova muzika je prostor na kojem se možemo prepustiti lutanju i preplitanju
ritmova, glasova i jezika.
Najlepša mesta na albumu: „Cosa Rara“,
„Caes“, „No death no danger“, „Hasta
el final“.
Link za preslušavanje (Bandcamp) >>
*
Više o novembarskom broju magazina Lice Ulice >>
