(Jutro, Kan)

Jutarnje sunce još uvek nije razbilo oblake iznad uvale nad kojom se mešaju glasovi galebova, golubova i kosova, i to je jedino što se čuje; jutarnje isporuke hrane, pića i svega što je potrebno već su prošle gradom oko pola sedam, pijačne tezge su otvorene ali još uvek nema gužve, pošten svet još uvek spava, ulice su puste i čistači će tek proći kroz grad, ponegde se vide tragovi sinoćnih žurki, nedogoreli tompusi i cigarilosi, poneka zaboravljena čaša rozea ostavljena na žardinjeri; nema previše toga za fotografisanje: fasade su identične i perfektno očuvane i izgledaju kao da su osmišljavane, pravljene i krečene u istom danu; nema grafita, nijedan grafički ili kontekstualni incident koje bi mogao da zabeležiš, zato se spuštam na plažu, skidam patike, prvi ostavljam trag u tek izravnatom pesku, stopala se raduju; na plaži pored rasklapaju stolice i suncobrane, onda donose udobne jastuke i zastore; evo i džogera koji se od osam sati pojavljuju na rivijeri iz svih pravaca i u neverovatnom broju; nema vetra, zato oblaci i dalje stoje nad zalivom, more miriše dovoljno primamljivo da se zatrčiš u hladnu vodu koja bistri glavu i priprema je za još dan u kojem će ti dokazani majstori pokazivati kako ideje - i dalje i uprkos svemu - mogu menjati svet, ali o tome više drugom prilikom.

Više fotografija (i jutarnjih i drugih) dostupno je 0vde >>