"Bekstvo u pobedu" (i o fudbalskom meču odigranom u Ukrajini, 9. avgusta 1942)

Na ključnom meču koji smo igrali na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji poveli smo u desetom minutu. 
O, sreće!

No, sudija Sorensen je u 17. minutu svirao nepostojeći penal u korist Španaca.

Pantelić je odbranio prvi šut Lopeza Ufartea sa jedanaest metara. 

O, sreće!

Ali, Sorensen traži ponavljanje penala, zbog "golmanovog preranog napuštanja gol-linije". 
O, nesreće! 
Ufarte iz drugog pokušaja pogađa, Španci odlaze u naredni krug prvenstva, a ja učim važnu lekciju o relativnosti pravde, i istrčavam u dvorište da pikamo fudbal na male golove u dvorištu zgrade prekoputa bioskopa Voždovac, ispred kojeg je na stubu plakat za novi film.

Majkl Kejn, Pele i Stalone proslavljaju pobedu obučeni u starinske fudbalske dresove, postavljeni iznad nacističkog orla, drugog najčešćeg simbola u filmovima koji su našoj generaciji tih godina prikazivani. 

"Bekstvo u pobedu" ("Escape to Victory") Džona Hjustona bio je film čiju priču bi svaki učitelj i pionirski vođa preporučio omladini tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Hrabri saveznički zarobljenici - logoraši pristaju da odigraju meč protiv jačeg tima - reprezentacije nacista - da bi dokazali da su barem jednaki zlom osvajaču. Saveznici učešćem u meču riziku ne samo poraz, već i to što mogu postati deo propagande Trećeg rajha. Sledi poučak o timskom duhu i prijateljstvu, zatim bravure Osvalda Ardiljesa, Bobija Mura i drugih, i zatim neočekivani obrt. Iako gube na poluvremenu sa 0:4 - tim rešava da ne pobegne tokom odmora na poluvremenu iako su u mogućnosti.
Čast im to ne dozvoljava.

Vraćaju se na bojno polje, stižu do 3:4 da bi u poslednjim trenucima Bobi Mur nabacio loptu sa desnog krila Peleu koji makazicama izjednačuje na 4:4! 

Maks Fon Sidou ustaje i aplaudira iako je na drugoj strani, stadion eksplodira, metež, bekstvo u slobodu, kraj.

(Hjuston me doživotno kupio jednim običnim, jeftinim slowmotionom.

Ne znam koliko puta sam od tada gledao ovaj film, ali magija Peleovih makazica puštenih u slow motionu zapravo su momenat nakon kojeg sam počeo da gledam fudbal.)

Ali, to nije jedini razlog što sam ovaj film gledao mnogo puta. 
Iako mi je potpuno jasno da je "Bekstvo u pobedu" jedna od lošijih stvari koje je Hjuston snimio tokom karijere - svako novo gledanje bilo je sve zanimljivije.
Svaki put sam znao delić više o predistoriji ovog filma, o onome šta se odista dogodilo i odakle se ta priča zapravo dokotrljala do nas.

Istorija  beleži  ovu utakmicu pod imenom "Death match", i ona je zanimljivija od filma "Bekstvo u pobedu".

Eduardo Galeano u sjajnoj knjizi "Fudbal, sjaj i tama" (izdanje Beopolisa) navodi jednu verziju priče:

"Fudbal je i za naciste bio pitanje od državnog značaja. Jedan spomenik u Ukrajini podignut je u spomen na igrače Dinama iz Kijeva iz 1942. godine. U vreme nemačke okupacije, oni su počinili ludost porazivši na lokalnom stadionu Hitlerovu izabranu ekipu. A bili su upozoreni: "Ako pobedite - mrtvi ste." 

Ušli su u susret unapred se pomirivši sa porazom, tresući se od straha i od gladi, ali nisu mogli da suzbiju svoju želju za dostojanstvom. 

Kada se utakmica završila, svih jedanaest igrača bilo je streljano, onako u dresovima, na vrhu tribina."

Ovako ispričana priča o "meču smrti" decenijama je bila i zvanična verzija priče o meču, i onome što usledilo posle. Takva verzija priče plasirana je 1943. godine od strane vlasti SSSR-a, odmah nakon oslobođenja Kijeva od Nemaca. 

Šezdesetih godina, nakon smrti Staljina, ova priča je ponovo stavljena pod reflektore i od tada dobija drugačiji oblik, ali ne i konačni. Sudija još uvek nije svirao kraj.
O meču je snimljeno (najmanje) pet filmova. Za sada poslednji, planiran za premijeru 2012, zabranjen je >> od strane Ukrajinskih vlasti.

U knjizi "Fudbalom protiv neprijatelja" (Samizdat, 2007) Sajmon Kuper pominje da je u traganju za istinom došao do jednog od preživelih učesnika meča. Kuper kaže "on sad ima osamdeset i šest godina... ali mudro drži usta zatvorena." (Kuper je posetio Ukrajinu krajem osamdesetih godina XX veka)

Šta se zaista dogodilo tog 9. avgusta 1942 na gradskom stadionu u Kijevu pred 2000 gledalaca?

Tu priču možemo početi scenom u kojoj odred Hitlerovaca korača ulicom u Kijevu, ka pekari u kojoj od početka okupacije Ukrajine radi veći deo nekadašnjih fudbalera Dinama iz Kijeva, kluba koji su svojevremeno osnovali pripadnici tajne SSSR policije, poznate pod imenom "Čeka".

Nemački oficir prvi ulazi u pekaru.
Iz džepa na uniformi izvlači presavijeni list na kojem su imena Kuzmenka, Truševiča, Klimenka, Gončarenka i drugih bivših fudbalera. Okupator ih je sve odredio za tim koji će se pod imenom FK "Start" suprotstaviti izabranom, nepobedivom timu nemačkih oficira Luftvafea koji igraju pod imenom "Flakelf".

Po nekim izvorima - odigrana su dva meča.

Prvi, odigran u julu 1942. između domaćih i nacista završio se pobedom pekara od 5:1.

Drugi, zakazan za 9. avgust trebalo je da dokaže superiornost arijevaca. 

Dvadeset i dva igrača izašlo je na teren oko kojeg je bilo 2000 gledalaca. 

Sudija meča, SS oficir, obratio se kapitenu Starta na njegovom jeziku: "Znam da ste dobar tim. Poštujte pravila, igrajte po pravilima, nemojte ih kršiti. Pozdravite vašeg protivnika u skladu sa njihovim pravilima."

Po komandi, Nemački tim je salutirao uz "Sieg Heil!"

Po komandi, ukrajinski igrači su podigli desnu ruku u visinu čela i uzvratili: "Fiz-kult-Hura!" - tada uobičajenim sovjetskim pozdravom koji je slavio fizičku kulturu.

Publika na stadionu bila je oduševljena tim gestom svojih fudbalera.

(I ta scena je tako filmska.)

Do poluvremena FK Start, odnosno ukrajinski tim je vodio sa 3:1.
Neki izvori tvrde da su ih pre početka drugog poluvremena posetila dva čoveka.
Jedan je bio izvesni Švecov, kvisling; a drugi SS oficir nepoznatog imena koji je ukrajince upozorio da će snositi konsekvence ukoliko ne prepuste pobedu nacistima.

Meč se završio rezultatom 5:3 za FK Start. 

Štaviše, odbrambeni igrač Klimenko je poslednji gol postigao tako što je najpre predriblao nemačkog golmana, a onda se okrenuo leđima i loptu poslao u gol - petom.

(Ovde bih ja iskoristio slowmotion, kao Hjuston.

Klimenko uzima loptu, zaobilazi golmana koji pada na zemlju nemoćan da ga zaustavi. Klimenko usporava, možda i pravi piruetu telom i loptom, okreće se leđima ka golu licem ka golmanu koji ga gleda sleđenog lica, a zatim - samo naizgled miran - petom gura loptu ka gol liniji svestan da je taj potez nogom istovremeno i korak u smrt.
Sudija označava kraj meča.

Čist film.)

Zvanična propaganda je nakon rata tvrdila da su nacisti streljali čitav tim nakon meča.

Priča, ipak ima nešto drugačiji tok.

Sedam dana nakon utakmice gestapovci su se zaputili u pekaru u kojoj su fudbaleri nastavili da rade. Svi su bili uhapšeni i poslati na ispitivanje, tokom kojeg su iz fudbalera pokušali da iznude priznanja da su kriminalci ili protivnici nemačke vlasti.

Nijedan od fudbalera nije potpisao priznanje. 
Jedan od njih, Nikolaj Korotki, umire tokom ispitivanja.

Preostala desetorica poslata su u radni logor Sirec.
Nakon napada ukrajinskih partizana na logor 1943, u vreme borbi za oslobođenje Ukrajine, komadant logora rešio je da strelja svakog trećeg logoraša. Tokom te odmazde streljani su, ne zato što su bili fudbaleri FK Starta - Truševič, Kuzmenko i Klimenko, isti onaj čovek koji im je gol dao petom.

Možemo nagađati da li mu je taj gol bila poslednja misao dok gleda ka puščanim cevima streljačkog voda.

O Gonračenku, Tiučevu i Sviridovskom se znalo da su uspeli da pobegnu iz logora.
O ostalim igračima ne znamo ništa.

Kada su Sovjeti ponovo osvojili Kijev 1943, verzija priče o meču postala je ona u kojoj je meč odigran u atmosferi straha od odmazde, sa nemačkim vojnicima postrojenim duž aut linija i psima, te da su nakon meča svi igrači pobedničkog tima - streljani.

Nakon rata snimljen je i film "Treće poluvreme" koji je pričao tu verziju priče. Film je, zvanično, videlo 32 miliona gledalaca u SSSR-u.

No, u vreme Brežnjeva, priča je dobila novi oblik: vrhovna odbrana SSSR-a posthumno je odlikovala streljane igrače medaljom za hrabrost, dok su preživeli odlikovani ordenom za zasluge u borbi, iako je KGB insistirao na tome da je sam meč predstavljao akt kolaboracije sa okupatorima. 1971. godine kraj stadiona na kojem je meč igran igračima je podignut i spomenik.

Kasnije izjave očevidaca i igrača dodatno su narušile zvaničnu verziju priče: igrači su tvrdili da nije bilo posete u poluvremenu, te da tokom meča nije bilo prisustva nemačkih vojnika kraj aut-linija.

U prilog toj verziji ide i ova fotografija snimljena pre početka meča. 
Ukoliko je autentična.


Čak pedeset godina nakon meča, a u vreme raspada SSSR-a, jedan od igrača - Gonračenko (jedan od onih koji su uspeli da pobegnu iz logora) ispričao je priču koja se nije podudarala sa zvaničnom. Tom prilikom je rekao i ovo: "Četvorica mojih saigrača stradala su ne zato što su bili sjajni fudbaleri... Stradali su kao i mnogi drugi građani SSSR-a dok su se dva totalitarna sistema borila jedan protiv drugog."

Pored filma iz pedesetih, istorija kinematografije beleži i mađarsku verziju filma "Dva poluvremena u paklu" (>>), koji je bio inspiracija Hjustonu za snimanje "Escape to Victory".

(Trivia: Hjuston je za snimanje filma izabrao stadion koji danas nosi ime Nandora Hidekutija, fantastičnog igrača Mađarske reprezentacije iz 1956. O njemu sa oduševljenjem i ljubavlju piše i Božo Koprivica u knjizi "Samo bogovi mogu obećati", a trebalo je da bude i deo eseja o fudbalu Danila Kiša koji je ostao nedovršen.)

Iako je od te utakmice prošlo više od sedamdeset godina - i dalje nije lako pričati o njoj.

Gore pomenuti ukrajinski film iz 2012, baziran na netačnoj verziji priče - nije snimljen do kraja i zabranjen je za projekciju, planiranu u vreme odigravanja evropskog prvenstva 2012. godine. Stav državnog aparata bio je "moguće vređanje Nemačkog naroda neistinom".

Ipak, nakon toliko špartanja istorijom, delovima knjiga, kroz izjave svedoka i tekstove koji se bave ovim mečom, meni je na umu samo jedno.

Svi ti agenti tajne službe SSSR-a, Gestapo odredi, crni mantili KGB-ovaca koji urgiraju kod Brežnjeva da se igrači ne odlikuju - svi ti tipovi ostaju gotovo nevažni pred slikom jedanaestorice koji uzvikuju "Fiz-kult-hura!" stojeći naspram jedanaest oficira Luftvafea koji su ruke uzdigli u nacistički pozdrav.

Svi ti mračni tipovi su nebitni pred ludim, herojskim i bezobraznim potezom Klimenka koji ševa braniča više rase i loptu u gol šalje udarcem pete. To ne radiš na prijateljskom meču, to je ponižavanje protivnika.

Taj tajac koji traje dok se lopta kotrlja ka gol-liniji, smračeno lice SS oficira koji je organizovao meč i poklič 2000 ljudi koji proslavljaju gol - ta slika raspiruje strasti. 

Eduardo Galeano u onoj knjizi tvrdi da je gol - "fudbalski orgazam."

Kada gledamo fudbal, mi ne gledamo samo dvadeset i dva preskupo plaćena tipa koji guraju loptu tamo-amo po terenu trudeći se da je uguraju u mrežu.

Mi samo vrebamo potez koji niko nikada ranije nije uradio.
Čekamo potvrdu da i naizgled slabiji može da pobedi.
Učimo da je nepravda sastavni deo svega, pa i te igre u kojoj će čak i poraženi ustati sa stolice i aplaudirati pobedniku, svestan da je izgubio više od utakmice. 

.