O oblutku i službeniku (parabola)

I

Na početku procesa, još ga ne možemo zvati oblutkom: to je samo nazubljeni grubi kamen-komad, tek odlomljen od veće stene.

Uobličavaće ga poslednji trzaji podvodnih vulkana, tektonske promene i talasi.

Podvodne struje i plime će ga lagano, po metar, pomerati ka obali.

Podvodne struje i oseke će ga isto tako odvlačiti od površine okeana.

No, ipak se kreće: talasi ga bacaju napred-natrag, bruseći mu liniju.

I kako se približava obali, tako postaje sve savršeniji oblutak, beli.

Nakon desetina hiljada godina, od neuglednog parčeta kvrgave stene dospeva na obalu, kao savršeni beli oblutak, bez šare, izbačen plimom i velikim talasom.

Okružen je stotinama hiljada sličnih komada.

Suši se na suncu, upija toplotu, put je bio dug.

II

Tog popodneva službenik N.N, u času izmišljene dokolice izlazi iz pisarnice i odlučuje da prošeta obalom, ramena pritisnutih brojem predmeta koje je tog prepodneva morao, a nije obradio.

Dok šeta pustom obalom zagledan u iskrzane špiceve sopstvenih cipela, saginje se i od stotina hiljada oblutaka na obali bira jedan, koji mu se učini savršenim.

Zagleda ga sa svih strana.

"Nema šaru. Šteta."

Zatim savija ruku u laktu, napinje tetivu desne ruke i baca oblutak iz ramena, daleko, natrag u okean.

Te večeri službenika od tog izbačaja boli rame, ali je onaj oblutak on već zaboravio i bol u ramenu pripisuje velikom broju sati provedenih u pisarnici.

Službenik umotava rame šalom, proklinjući posao koji radi.

Sutra ujutro, sve počinje iznova.