"Losing my Religion" (39 pesama, #14)

Nije lako hitove čuvati na listama ličnih, omiljenih, najvažnijih pesama.
No, “Losing my religion” je hit i u onom drugom, engleskom značenju te reči. 

Hit.

Udarac:  

u glavu, uho, grlo.

Onda srce. Odmah zatim - stomak.

I kada konačno otvoriš oči, dočeka te taj spot. 
I sada, dvadeset godina nakon što me prvi put udarila - prvi udarci bubnja i dalje izazivaju “little earthquakes” kako to dobro kaže Crvenokosa, jedina koja je zaista uspela da obradi ovu pesmu. 

Uho>

Prvi put sam je čuo u aprilu 1991, talasi B92, subotnje popodne.

Ne bih pamtio dan i sat da to nije bio jedan od tada već retkih, a svakako među poslednjim vikendima koji smo proveli zajedno porodično, svi u vikendici van Beograda.

Planirao sam da krenem ka Beogradu pre ostalih, autobusom.

Bilo je toplo. 
Asfalt Beograda je čekao da mu se vratim. 

Iz dve masivne Sony kutije kraj starinskog a moćnog Aiwa radija udarili su istovremeno – bubanj, bas, mandolina i gitara - i svega 13 sekundi im je trebalo da raščiste prostor za uvodno Stajpovo “Oh, life is bigger/It's bigger than you/And you are not me...” a na takve stihove moraš reagovati kada imaš nepunih 18 godina, vezu pred raspadom i stotine ispisanih kratkih priča i stihova koji su pokušavali da budu to što je Stajp uradio u prvom stihu, u tri poteza.

I šta ti preostaje nego da upijaš dalje: “The lengths that I will go to/The distance in your eyes/Oh no, I've said too much/ I set it up” 

Udarac.

Hit.
Do celog albuma sam došao uskoro, "Jugotonovo" izdanje.
Ploče su još uvek stizale. 
.
Grlo >  
Ponašanje stanovnika moje domovine baš tog proleća 1991. učinilo je da sam koncert na kojem ću ovu pesmu konačno čuti uživo čekao jebenih 14 godina, sve do januara 2005, kada su R.E.M konačno stigli i do Beograda.

Naravno da je bilo prilike čuti ih uživo i ranije u državama u okruženju, ali želeo sam da ovu i još neke pesme čujem uživo u mom gradu,

na mojoj zemlji.
I kada je Piter Bak u drugoj polovini koncerta uzeo mandolinu u ruke, znao sam da je to – to, da počinje, da je vredelo doći i razmišljao kako je neverovatno da tih desetak hiljada ljudi nema problem da pesmu koju smo svi doživljavali krajnje lično sada prihvatimo kao opštu-ličnu, da je pevamo punog srca i otvorenog grla, u gomili:

“That's me in the corner/That's me in the spotlight, I'm/Losing my religion”.

Udarac.

Mali zemljotresi. 

(Verujem da ću vibraciju poput te doživeti još samo dva puta u životu: kada se na Ušću ipak jednom bude čuo prvi takt “Enjoy the Silence” i ako se čika Dejvid ipak odluči da dođe pred nas i zasvira “Heroes”. Ostali nemaju šansi.)

Naravno, pevao sam, iz sveg glasa, nisam štedeo grlo. 

Srce, stomak >

Beogradski koncert R.E.M. dokazao mi je upravo to – da postoje pesme koje i nakon petnaest godina slušanja umeju da ubrzaju krvotok, iako uz njih ne igraš, iako znaš da prepoznaš svaki detalj aranžmana, i one gudače što se lagano prikradaju srcu i postaju sve primetniji kako pesma odmiče - "I thought that I heard you laughing/I thought that I heard you sing/I think I thought I saw you try."- sve ide u nizu i sve si niže, sumnje i strahovi obavijaju srce i stomak kako se primiče kraj, sve do četiri ponavljanja reči "dream", poslednje reči u pesmi. 

Hit.
Udarac.
I na podu si.

Patos, ne patetika. 

Glava >

R.E.M. su, naravno, i pre i nakon ove pesme snimili i važnije i teže pesme, ima i onih koji su više cool; nakon ove pesme sročili su jedan od najboljih albuma karijere („Automatic for the People“), ali bez obzira na sve racionalne razloge - „Losing my Religion“ je ostavila najdublji trag.

A možda je sve to tako ispalo i zato što je tom pesmom označen kraj teenage perioda života.

Nekoliko nedelja ranije prvi put sam video tenkove na ulicama Beograda; nešto kasnije dobio i poziv za regrutaciju; sve se ubrzano raspadalo, kao i verovanje da će sve ipak biti u redu, no ništa od toga, nismo više bili deca, gubici i udarci počeli su da se gomilaju. 

„That was just a dream.

Dream.“ 

p.s. Oči >

Zahvaljujući tadašnjoj emisiji „MTV Awake on the Wild side“ (voditeljka: Rebecca De Ruvo) koji se emitovao (uglavnom do podneva) na 3K, ovaj spot je brzo stigao do naših očiju i bio toliko emitovan svakog dana - da je itekako uticao i na ponašanje ljudi za vreme slušanja pesme. U sitnim satima, kada se žurke završavaju ali još uvek ima dovoljno treznih da brinu o muzici, mnogi dečaci i devojčice pokušavali su da igraju kao Stajp u režiji Tarsema Singha, neverovatnog reditelja. 

. . . 

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]