Prvi put suočen sa sopstvenom smrtnošću, Rjuiči Sakamoto 2017. godine pomišlja da je pred njim oblikovanje i snimanje poslednjeg albuma. Oseća se poput slikara pred praznim platnom, pokušava da zaboravi sve što zna o procesu stvaranja muzike, traga za inspiracijom osluškujući šumove sveta oko sebe, počinje da razmišlja o muzici koja neće biti sinhronizovana.
"Na ovom svetu je 99% sinhronizovane muzike, ili one koja teži ka tome. Takva je ljudska priroda. Čini mi se da smo bića koja nalaze zadovoljstvo u sinhronizovanosti. A stvarati muziku koja se ne sinhronizuje je kao da govorite jezikom koji ne postoji."
Tragajući za slikama, šumovima i zvucima, Sakamoto se vraća temi koju je komponovao za Bertoličijev "Čaj u sahari" (The Sheltering Sky) - i citatu Pola Boulsa koji u filmu uz tu temu izgovara sam autor:
„Pošto ne znamo kada ćemo umreti, mislimo o životu kao o nepresušnom bunaru. A ipak, sve se dešava samo određen broj puta, i to vrlo mali broj, zaista.
Koliko ćete se još puta setiti određenog popodneva iz detinjstva...
Koliko ćete još puta videti pun mesec kako izlazi? Možda dvadeset puta.
A ipak, sve deluje beskonačno.”
Taj citat odgovara onome što oseća i onome što misli da upravo radi: stvara svoje poslednje muzičko delo.
 |
| Pol Bouls u filmu "Čaj u sahari" |
"Počeo sam da mislim da je raspadanje i nestajanje zvuka klavira na neki način snažna simbolika života i smrtnosti. Nije tužno. Samo meditiram o tome. Imam i čežnju prema trajnim zvucima, poput violine ili orgulja. Da li je prejednostavno reći da ti trajni zvuci simbolizuju besmrtnost?"
Ipak, fragmenti iskustva počinju da se sinhronizuju.
Boulsov citat snažno podseća Sakamota na poeziju Arsenija Tarkovskog, kojeg je - kao pasionirani obožavalac filmova njegovog sina Andreja - svojevremeno izučavao. Andrej se poslužio tim stihovima u jednoj sceni filma "Ogledalo".
Ti stihovi Arsenija Tarkovskog dostupni su nam u (pomalo arhaičnom?) prevodu Vladimira Jagličića (BIGZ, 1995):
I ovo sad prisnivam, i ono prisnih lani,
prisniće mi se, kadgod, i sve, još preostalo,
ponoviće se sve, na javi — u apsani,
prisnićete i vi to što mi je na san palo.
Tamo, po strani od nas, od sveta sveg po strani,
val žuri, već, za valom, da umru pod obalom,
a na valu su zvezda, čovek, ptice, svi dani,
java, snovi i smrt — val već juri za valom.
Šta će brojevi meni — bio sam, jesam, biću.
Čudo nad čudima je život — pred njim ja padam
na kolena, sirota koju nevolja svlada,
Sam, usred ogledala, međom odraza bledom svih mora i gradova
što s bunilom zrak spliću.
I mati, u suzama, uzima u krilo čedo.
Sakamoto odlučuje da oblikuje muziku koja će predstavljati njegov soundtrack za nepostojeći film Andreja Tarkovskog. Zatim pronalazi snimke na kojima njegov stari prijatelj Dejvid Silvijan čita Arsenija.
Od deset snimljenih fragmenata, Rjuiči bira jedan.
Pol Bouls i Arsenij Tarkovski, Sakamoto i Silvijan sreću se u muzici i borave u njoj zajedno četiri minuta i dvadeset i tri sekunde.
Sve postaje skladno.
Rjuiči je poslednje tonove odsvirao šest godina kasnije.
Video je pun mesec iz Boulsovog citata više od dvadeset puta
Ali - "Šta će brojevi meni — bio sam, jesam, biću."
*
p.s. Na mreži se može naći prevod pesme "Život, život" >> Arsenija Tarkovskog - ali to nije poema koji Dejvid recituje na ovom snimku. Poemu koju je Sakamoto iskoristio za snimak Tarkovski nije naslovio.
