Znam da ovih dana razloga za smeh ima koliko i dobrih pesama na novom albumu The Strokes (nema ih), i da se sve češće
služimo starom krilaticom „Humor je
poslednje utočište očajnih“.
Ali – muzika i dalje ima moć da izmami osmeh. Nekada kao reakcija na otpevani bezobrazluk
ili neočekivani obrt u pesmi. Nekada je taj osmeh sasvim blag, zato što ga
izazove lepota.
U narednim redovima tragamo po prostoru i vremenu za muzikom koja nam to radi,
i tako pomaže da plašimo neprijatelje. Jer osmeh je i dalje najbolji način da
se neprijateljima pokažu zubi.
Porto Morto: „Minimum“ (LAA,
jeboTon, 2026)
Porto Morto su u proteklih deset godina uspeli da ostanu razbarušeni, potpuno
svoji i nezainteresovani da li upravo
sviraju hiper-pop, džez, rokenrol, eksperimentalnu muziku ili sve to
istovremeno. U poslednje vreme prepoznati i po spektakularnim video-spotovima
(„Gužva“ je predložak za temu „Avangarda u regionalnoj pop kulturi: pedeset godina
za pet minuta“) – Porto Morto su ovim albumom dosegli novi vrh a svoje ime
samoparodično uklesali u mermer (vidi omot).
Nenormalne pesme („Keš mašina“, „Minimum“, „Paradoks“, „Gužva“...), izbor
gostiju (Cane, Davorin Bogović, Hiljson Mandela, Bojana Vunturišević...) čine
„Minimum“ jednim od najvažnijih i najzabavnijih albuma regiona u poslednjih
nekoliko godina.
Link za preslušavanje (bandcamp) >>
Laura Misch: „Lithic“ (One Little Independent
Records, 2026)
Lora izaziva osmehe drugim sredstvima, i to su osmesi druge vrste: oni koji
nastaju topljenjem od miline nad
zvučnim pejsažima, u koje je lako pobeći i lutati po njima danima, iako album
traje svega četrdeset minuta.
Lora je – formalno – saksofonistkinja, ali „Lithic“ je natopljen slojevima
elektronike, šumova i odjeka koji ga preporučuju za eterične plejliste na
kojima su Floating Points, Alfa Mist,
njen brat Tom, kao i Lora Marling.
Bez obzira na taj kamen u imenu – „Lithic“ nije nimalo grub, već izuzetno nežan
i ume da greje u noćima u kojima sve izgleda bezizlazno, a jutro predaleko.
Najskrovitija mesta: „Kairos“, „Siren“ i „Soften“.
Link za preslušavanje (bandcamp) >>
Tom Lehrer: „Singularities & Satires“ (May Crest Mark, 1959/2026)
Ukoliko ga ne znate – krajnje je vreme da se upoznate sa Tomom. Njegova
biografija je toliko atipična da svet još uvek ne zna u koju fioku da ga stavi,
a njemu za života nije bilo stalo da se bavi sopstvenom večnošću. Štaviše – nekoliko
godina pred smrt, 2022. je svoje pesme stavio na public domain, uz prigodnu poruku slušaocima i izdavačima.
Iako matematičar po obrazovanju (upisao je Harvard u 15. godini, predavao na
Kembridžu) nije odoleo muzici, i počeo je kao mlad da piše crnohumorne
refleksije na vreme u kojem je živeo („Poisoning Pidgeons in the Park“,
„Pollution“, „We will all go together when we go“), snimao ploče o svom trošku
(a BBC Radio ih zabranjivao), nastupao po klubovima, radiju i televiziji.
Iako se povukao sa scene još 1972. godine da bi se posvetio profesuri – Tomove
pesme su neverovatno popularne i danas. Njegova „The Masochism Tango“ trenutno
ima 44 miliona preslušavanja na Spotify platformi. Bez obzira na decenije koje
su prošle – njegov crni humor i klavir i stihovi imaju istu snagu kao pre
šezdeset ili sedamdeset godina.
Zato je „Singularities & Satires“ dobra prilika za prvo upoznavanje sa
jednim od autentičnih muzičkih zabavljača dvadesetog veka. Biće i smeha, bez
obzira na vreme.
Link za preslušavanje (Spotify) >>
*
Više o 125. broju magazina Lice ulice >>
