Jer, šta je savršen koncert nego razmena energija – nas koji u publici nesvesno reagujemo na reči i zvuke, i onih koji sa bine uzvraćaju još ubitačnije – sve dok nas sve ne odnese mutni Misisipi?
Jedini koncert koji sam proveo na ogradi bio je nastup KOIKOI u Makarskoj pre dva meseca, u parku pod borovima na obali mora, poslednjeg dana leta.
Oduševljen – zauzeo sam ogradu i zaboravio na moju ekipu (Izvinite! I pazite malo šta je iza vas dok skačete!), moje godine, sve što je prethodilo da se taj koncert dogodi, bolove, anksioznost, sadašnjost, sutrašnjicu, Srbiju, dolazak jeseni, sve je bilo zbrisano.
Te večeri smo postojali samo ta muzika i ja.
Iako sam znao da će vrhunac biti „Misisipi“ – najviše sam se radovao pesmama čije sam snimke slušao nekoliko meseci ranije. Čekao sam i da vidim kako će publika koja KOIKOI ipak ne poznaje reagovati na prvo slušanje na nove pesme sa u tom trenutku neobjavljenog, a najboljeg albuma godine.
„O sreći u snovima“ je upravo to.
Ne preterujem. Štaviše, nesrećan sam što ne umem da složim reči tako da budu u sazvučju sa onim što osećam. Ipak – srećan sam što ove pesme od danas konačno mogu da čuju svi.
Počinjem osvrt na ovaj album insistirajući na ličnom. Ali „O sreći u snovima“ benda KOIKOI je baš takav: ličan, duboko proživljen, ogoljen i kada se krije iza furiozne buke; oslobađajući i kada grli utešnom nežnošću sporijih pesama, među kojima se krije i jedna koja je već na listi životnih favorita.
Za one koji do sada možda nisu obraćali pažnju na ovaj bend - kratki podsetnik i poziv na uranjanje u muziku benda KOIKOI, zato što se najbolji album godine nije desio tek tako, iznenada.
Od kako su se pojavili na sceni pesmom „Bog te ubio“ (HaliGali kompilacija, 2019.) moglo se naslutiti da pred našim očima počinje da izrasta nešto nesvakidašnje. Album „Pozivi u stranu“ (2021) >> je to i potvrdio. Nabijen opakim pesmama i prepun neočekivanih obrta – ovaj album je od onih koji su istovremeno i najopasniji.
Nakon takvog prvenca bend ili postaje još veći ili, jednostavno, nestaje.
Nema stajanja u mestu.
Pesma „Putem mimoza“ koja se našla na kompilaciji „HaliGali 2“ – prvi snimak koji su KOIKOI objavili nakon tri godine pauze i niza spektakularnih koncerata po regionu i Evropi >> potvrđivao je da dešava najbolja moguća stvar: bend je nastavio da traga dalje, traži više, ali (se) više i daje.
Da će to davanje razbuktati dodatnu ljubav između publike i novih pesama videlo se ovog proleća na promotivnoj svirci u Karmakomi, na kojoj je bend svirao sve pesme sa novog albuma.
Te večeri su mi postale jasne dve stvari: da dugo nisam bio na koncertu na kojem nakon gromopucateljnih rifova publika doslovce zanemi slušajući nepoznati, tihi, nežni uvod u pesmu „O Sreći“ – što govori o dejstvu tih pesama; i da smo – nakon mnogo godina – dobili bend čije pesme najbolje zvuče u dve situacije: kada uronite u njih potpuno sami u svojoj sobi i kada se nađete u gomili na koncertu. To (opet lično) nisam doživeo od vremena koncerata EKV, a drago mi je što nisam jedini koji pravi paralelu između ova dva benda i po njihovim drugim svojstvima (Zoran Stajčić, Ravno do dna >>).
U nešto više od četrdeset minuta „O sreći u snovima“ ima sve što od muzike oduvek i tražim: iskrenost, hrabrost i savršeno oblikovane, izvrsno skrojene pesme u kojima nema viškova, kalkulisanja, podilaženja očekivanjima ili oslanjanja na modele koje publika dokazano voli.
I niz u koji su te pesme poređane (drugačiji nego proletos, sada smisleniji) takav da album poziva da bude slušan od početka do kraja kao celina, bez prekidanja ili pauziranja. Jer, kada se jednom skoči u vodu, pliva se do kraja, do sreće, i kad se „ne vidi dno“.
„O sreći u snovima“ u nekim momentima jeste manje krcat neočekivanim soničnim obrtima (ovo nije pokuda) nego što su to bili „Pozivi u stranu“ ali se zato niz vratolomnih obrta ovoga puta dešava – u tekstovima.
Pisanje o svakoj pojedinačnoj pesmi i višeslojnosti te lirike učinilo bi ovaj osvrt nepristojno predugačkim, ali i nepotrebnim - jer, svakoga od nas ovi sonični udari i stihovi gađaju u različite tačke tela; sećanja, strahove, nade ili planove kako, kojim putem, i sa kim stići do sreće.
Ipak, na jednoj pesmi moram da se zaustavim, a to je „Urnišu me šume“, skriveni dragulj albuma, ušuškan na kraj A strane budućeg vinila, ako ga bude bilo.
„Urnišu me šume“ je jedna od onih pesama čija je priroda barem dvojaka.
U zavisnosti od mesta na kojem će vas zateći (soba, Karmakoma, Makarska, kasna jesen na ulicama Beograda) ali i stanja u kojem će vas zateći – ona može biti pesma uz koju je moguće u ostati zauvek na podu ili dezintegrisati se.
Ali – njena svojstva su takva da već pri narednom slušanju ona počinje da deluje kao pesma nade i ohrabrenja da se ide dalje.
Čudesna je i po zvuku i atmosferi, i pripada onim najređim, uzvišenim sortama pesama koje se nakon nekoliko slušanja same usele u srce, kao i svaki njen šum, reč i udarac, i onda nastavljaju da odjekuju glavom dok ste živi poput intimne himne uz koju je lakše podneti život, zabezeknutost mrakom ali i neophodnost protrčavanja kroz taj mrak, pošto drugog mogućeg puta do sreće jednostavno nema.
Ako je do te sreće, uopšte, moguće doći.
Dok ne dobijemo odgovor ili ne odgovorimo na to pitanje sami – tražićemo je u snovima, na ogradama ispred koncertnih bine i pesmama.
Marko Grabež, Emilija Đorđević, Emilija Đonin i Ivan Pavlović Gizmo snimili su album kakav nam je bio potreban u ovom vremenu.
Da je u pitanju remek delo – pokazaće vreme koje dolazi.
*
Album “O sreći u snovima” je od danas dostupan za preslušavanje >>
No comments:
Post a Comment