Čini mi se, više nisam ni sam siguran - da pamtim vreme kada je uslov za poznatost bilo temeljno, vrhunsko delanje u struci ili zanatu kojem si posvećen, kada biti poznat nije bila delatnost po sebi.
Sećam se - bilo je poznatih i u ono vreme u kojem je, zvanično, kolektiv bio važniji od pojedinca. I tada su se isticali pojedinci – bilo je i tada poznatih lekara, zubara, pelivana, pisaca, vozača tramvaja, čak i – saobraćajaca.
Kada smo naišli na nizbrdicu? Možemo li nazvati koincidencijom činjenicu da kako nam je okruženje postajalo sve neprijatnije, tako smo dobijali sve više šanse najpre da gviruckamo, a onda i ako je potrebno 24/7 da gledamo kako žive, tj. kako se ponašaju – poznati?
Da li su naši obični životi u toliko lošem stanju, da je postalo neophodno što ćešće viriti u tuđe kuće, prave ili lažne i svim mogućim kanalima širiti ideju da zapravo svako lako može biti poznat, da je opšta obožavanost tu, iza ugla i da se zapravo i ne moramo mnogo truditi da bismo postali merom stvari i stavova?
Odakle nam toliko poznatih?
Nisu se oni sami množili, već je raslo tržište, mi smo ih dozvali u tolikom broju. A kvantitet je, naravno, doveo do pada kvaliteta – što je, iz ugla industrije – sjajno - jer stvara privid da smo i mi na korak od slave. Nikada, zapravo, nije bilo lakše: snimak telefonom, direktan upload na društvenu mrežu, malo pametnog deljenja materijala, kraj. U poslednje vreme uspeh garantuje i ukoliko uradite neku svinjariju koju niko pre vas nije uradio: nije više dovoljno staviti mokru čarapu na glavu i olovke u nozdrve i pevati "Sve su plaže, sve su plaže Inspektora Blaže", morate biti radikalniji u izrazu ukoliko želite viši stepen poznatosti. Dajte si oduška, publika to voli.
Neki psiholozi tvrde da nam je u genotipu zapisano da se ugledamo na vođe, odnosno najjače u plemenu. Sigurno nam je u genotipu da bismo želeli i mi biti vođama, u fenotipu nam je iskustvo da je vođama svašta i dozvoljeno. Tu je negde kratki spoj – onaj koji se pojavi na ekranu ili na naslovnoj strani magazina „mora da je važan“ ili je vođa, te se onda na njegovo delanje i ugledamo. Zato i cvetaju kompanije koje nude aranžmane „Pod pratnjom paparaca za 300 dolara na sat“ ili „Škole za buduće kandidate za Reality Show serijale“. Ko ne veruje u postojanje ovakvih institucija – neka pogleda „Starsuckers“, zanimljiv, ne i briljatan film koji osvetljava kako rađamo i hranimo zvezde. Mi.
Jasno je da ima onih koji se za status vođe bore ovakvim oružjem - ali gde se u genetskom lancu nalazi informacija o potrebi gledanja ljudi za koje smo sigurni da ih za vođe birali ne bi? Sigurno nam je i u genotipu i fenotipu i da se smejemo onima koji preuzimaju ulogu seoske lude. Da li je smisao svega ovoga da više i ne vidimo razliku između vođa i luda – da prihvatimo da su vođe lude a lude predvode?
Jedno je sigurno: kakvi gledaoci, takav i program.
Hrvatska je nedavno odustala od Velikog Brata jer to, prosto, više niko nije gledao, prestalo je da bude zanimljivo.
Piplmetar nije neprijatelj, nije to lokator, već sprava koja će upaliti crvenu lampicu u istraživačkom centru kada gledanost i kod nas počne da – opada, i to je moćnije oružje za ovu borbu nego hitno sazvane sednice RRA koja debatuje da li je nešto nepristojno ili ne i da li će biti manje nepristojno ako se prebaci sa 21h na 22.30h.
Prosto je: Power/Off.
I zvezde padalice ispune noćno nebo, neistraženo, nepoznato.
fotografije pozajmljene iz ove galerije>
