Uzdizanje: B92!

Najpre uhvatiš samog sebe u žurbi - da što brže završiš sa pranjem zuba i ostalom gimnastikom, jer je radio aparat u drugoj prostoriji, ne čuje se.

A glas je od onih uz koje si odrastao i po kojem pamtiš zlatne dane radija.

Onda shvatiš da su pesme birane da bi zaista razbuđivale moždane vijuge i inspirisale te za dan koji dolazi, i da nisu samo puke pauze između dva govorna segmenta.

Onda shvatiš da uopšte nije zdravo istovremeno i slušati "Uzdizanje" i voziti, jer je program nepredvidiv i zabavan, mogao bi neki saobraćajni znak ostati neprimećenim - naročito tokom sekvence tokom koje voditelj i njegovi gosti crtaju slušaoce na osnovu instrukcija koje slušaoci daju ("Ja imam obrve takve da lepo štite od kiše"... "Grudi? Grudi su mi tako, kao dva mrtva pacova..."), da je program lišen brendiranih rečenica i konačno je lakše razlikovati reklame i voditelje, da je sve krcato inspiracijom za uzdizanje iznad svih muka koje nazireš kao ponedeljak jutro. I da je najzabavnij deo jutra slušati one koji se raspituju "Gde su Gorica i Dragan?" i one oduševljene upade malo starije garde ("Konačno su te vratili!", "Dobro došao, Srđane!")

Srđa Anđelić (vidi sliku), nekad poznat i kao Mjehur Ubica, od jutros radi na "Uzdizanju", novom jutarnjem radio-programu B92. Ne znam kakvi su korporativni planovi radija i koliko će i kako ovaj radijski kalambur funkcionisati, ko će voditi program sutra ujutro - ali je doneo osveženje koje je inspirisalo i ovo pisanje u 08.42h ujutro. I to je, valjda, još jedan dokaz koliko je ovaj jutarnji program različit a i dalje svrsishodan, jer, razbuđuje sva čula.

I uopšte se nisam pitao koliko je sati i kolika je temperatura.

Streaming: http://xs3.b92.net:7999/radio-b92.mp3.m3u

Trip-tih

I

"Građane Srbije želim da obavestim da imamo potpuno jasan plan za izlazak iz krize. To je plan do 2020. godine koji će biti završen u narednim mesecima."
(Presednik Srbije, 23.04.2010)

II

III

"To the happy home/With trees and flowers/and chirping birds and basket weavers/who sit and smile and twiddle their thumbs and toes..."
("They're coming to take my away-ha-haaaa!")

Surface to Air (39 pesama #4)

Od desetina njih koje bih mogao da „raskadriram“ do najtišeg šuma i zvukova koji se pojavljuju u drugom ili trećem planu i uz koje se toliko puta sanjarilo, putovalo, plovilo, tonulo ili prosto „gubilo vreme“, samo ovaj instrumental nalazi se na listi „39 pesama“..

Nastavljač fenomenalne tradicije da na svakom albumu imaju po jedan instrumental nakon kojeg svest i svet prosto više nisu isti, „Surface to Air“ od The Chemical Brothers zatvara „Push The Button“ iz 2005. godine..

.
„Surface to Air“, dakle - nije pesma - već tehno-kotao prepun referenci na prethodne dekade, umreženih tako da sa lakoćom anticipiraju i buduće vreme; tunel dugačak 7 minuta i 23 sekunde, čiji atmosfera odgovara i kretanju onog voza iz jednog drugog njihovog spota..
Od prvih, udaljenih zvučnih zvrkova i klavijatura prepuštenih plutajućoj modulaciji koje neupitno podsećaju na Kraftwerk, preko lajt-motiva kojeg se New Order ne bi postideli ni u zlatnim danima, do narastujuće napetosti koja te obuhvata epskom širinom - i kada taman pomisliš da si došao do tog pešačkog ostrva usred zahuktale urbanije ka kojem si krenuo na početku pesme i sa kojeg se vidi daleko - iz pozadine se toj harmoniji priključi ritam mašina koja vodi ka provali zvučnog zida, sačinjenog od svega najboljeg iz „Theme for Great Cities“ ranih Simple Minds, reske gitare koja niže skale kao blizanac „Heroes“ Bouvija i jedan udaljeni glas koji te neprekidno doziva da nastaviš dalje, sve dok ispred tebe postoji bilo kakav put..

.
Ali, od svih tih muzičkih referenci, postoji jedna važnija..
Iako njen naziv implicira maštarije i slike drugačije vrste, kada sam je prvi put čuo pre nekoliko godina, pomislio sam da je tih 7 i po minuta idealni soundtrack za turiranje motora automobila i polazak na dugačak put po drumovima Evrope - bezgranične i otvorene za istraživanje, puteva ukrštenih i razgranitih kao linije života i svega ostalog što piše na dlanu leve ruke, Evrope koju sam sanjao tih godina ne kao geo-politički pojam, već ideju slobodnog kretanja tokom kojeg svaka raskrsnica vodi tamo gde si oduvek želeo da stigneš, što je - dakle - svuda..

.
I čekao sam pet godina, da bih turirao motor i krenuo i vozio i lansirao nas - 145 na sat (brže ne može), pravo ka suncu, po tuđoj zemlji, dok je uvodna modulacija počela da se uvija sa zvučnika, poput druma ispred nas.
.

Čovek ujeo psa

Verovatno je lakše vajkati se „takvim vremenom“ ili „pojedincima“, obe opcije deluju kao dobar izgovor, nakon kojeg bi usledio duboki uzdah uz prateće „O, Bože...“. No, od vajkanja nikada nije, te ni sada nema koristi.

Nije ovo pitanje ni "vremena" u kojem živimo, niti pitanje "pojedinca" –> oduvek su vremena bila „teška“, a pojedinci ovakve vrste se množe od pamtiveka, naročito ako zajednica u kojoj žive to dopušta ili prećutkuje.

Naša "zajednica" pak predugo odgaja ideju da etiketom "dobar čovek" označava one koje smatra nesposobnim blesanima, dok herojima smatra one koji su najčešće hrabri po štetu drugih. Pogledajte grafite na zidovima Srbije, ukoliko ne verujete.

Živimo u društvu koje se odnosi sa bestidno malo pijeteta prema ljudima poput Željka Milivojevića ili Srđana Aleksića. Koliko nas zna ova imena? Podsećanje: Željko Milivojević je student koji je pre 25 godina poginuo u Beogradu, jureći za teroristima koji su izvršili atentat na turskog ambasadora u Beogradu. Ponoviću: student koji je pojurio za teroristima, želeći da uhvati ubicu ambasadora druge države. Srđan Aleksić je 27-godišnji heroj koji je u Trebinju 1993. godine pokušao da od vojske svog naroda zaštiti prijatelja druge vere i u tom pokušaju stradao – od svog sunarodnika. Oba ova heroja su na žalost na granici zaborava, takav model ponašanja prosto nije popularan u Srba.

Kada ovakvo društvo još i prolazi kroz fazu u kojoj „vest nije da je pas ujeo čoveka - već da je čovek ujeo psa.“ i u kojem poželjnim smatra ponašanje koje vas čini poznatim a da nije važno zašto ste to - i ako ste najveći car ukoliko ste najpoznatiji samo po tome što ste poznati – nije neočekivano da će neki moroni pokušati da svoju krišku poznatosti nožem iseku za sebe.

Nije njima važno što je njihovo/njegovo ime trenutno nepoznato javnosti – važno im je i verovatno se užasno lože zato što je njihovo nedelo „odjeknulo u javnosti“. Tim i takvim činom verovatno pokušavaju kompenzuju nesrećno detinjstvo, iluziju da ništa ne mogu učiniti u svom životu boljim, to što ih je učiteljica slala u ćošak i terala da nauče sva slova a bogami i brojeve; bubuljice koje im i dalje rastu po licu i telu; premali ili premalo korišćeni polni organ; šta god - i ne zanima me, kenjam se na to šta te je inspirisalo na ovo nedelo, ali me itekako zanima da ti vidim ime i prezime ispod fotografije na TV ekranu ili u sutrašnjoj štampi i pored toga vest da si uhvaćen. Onda bih želeo da čujem izgovor koji imaš da daš i nakon toga saslušaš kaznu koja bi mogla biti na primer 20-godišnji rad u azilu za nezbrinute životinje, bez prava na bilo kakvu naknadu niti slobodni vikend.
I svakodnevno da ti se pušta onaj crtani u kojem Pluton završi pred mačjim sudom, zbog jurnjave preslabih mačića po dvorištu, dok ne shvatiš barem tu lekciju napisanu za decu.
Sa druge strane, postoje tragovi nade. Najpre, činjenica da je ovaj slučaj uopšte zabeležen u medijima daje nadu da još uvek postoji dovoljno snage da se pokaže prstom na kretena i da ih se okači na stub srama. Činjenica da je FB grupa pod nazivom: „Kazna za monstruma koji je odsekao psu četiri noge“ od juče do danas okupila preko 132.000 ljudi (sinoć je bilo 20.000) valjda ukazuje na to da neki stepen empatije među bićima koja žive u granicama Srbije još uvek postoji i da nas ima dovoljno koji bi idiote postavili tamo gde im je mesto: neke iza rešetaka, neke na dobrovoljno-obavezni korisni rad, neke u ćošak učionice, neke natrag u sobu da iz nje ne izlaze dok se ne uozbilje. Ili će grupa koja propagira „Neka umru u najstrašnijim mukama monstrumi koji su odsekli psu četiri noge“ (trenutno oko 62.000 ljudi) postajati sve brojnija, što vodi ka borbi protiv nasilja – nasiljem.
Da ne duljim: hvatanje izvršio/laca ovog dela i njihovo prikazivanje javnosti je krucijalno važno. Kao kada u školi ne otkriju ko je razbio prozor, pa neka budala sutra razbije tri, znajući da ga niko neće odati. Ukoliko pak ostanu „nedostupni organima gonjenja“ neko sledeće delo biće još krvavije i strašnije, pomeramo granicu trpljenja već previše godina, već sve deluje prekasno.
Još jedan trag nade pojavio se danas. Valjda se usvojitelj već pojavio.

U međuvremenu, nadam se da idiot barem sanja kako ga sve te hiljade ljudi proganjaju. I da će ga proganjati i kada bude na sigurnom, iza rešetaka.

Born Under Punches (39 pesama #3)

Bizaran sticaj okolnosti učinio je da sam album koji otvara ova pesma slušao više i pažljivije od mnogih drugih. “Remain in Light” Talking Heads je prvi put do mene došao negde 1986, na prastaroj, previše puta slušanoj Maxell Chrome II zlatnoj traci sa plavim strajpom, koju nijedan od kasetofona u našem domaćinstvu nije dugo mogao da podnosi – traka je nakon slušanja od nekoliko desetina sekundi počinjala da se uvija oko azimuta “glave” kasetofona i tako gubila najpre visoke tonove, zatim i srednje, da bi se sve u drugom minutu svelo na zvučni mulj.

 Jedino moguće rešenje bila je nabavka “duplog deka” (za mlađe čitaoce: dva kasetofona u jednom telu ;) – koji sam koristio za puštanje kasete na jednom deku - a snimao na drugom, sve do početka izobličenja zvuka, onda zaustavljao snimanje, premotavao original da bi se traka zategla, vraćao se na tape 2 da bih nastavio da snimam tamo gde sam stao.

Nekada po 2 minuta materijala, nekada svega po 20-30 sekundi, lagano sam “rekonstruisao” album na drugoj traci.

Ukupno trajanje albuma: 40 minuta i 14 sekundi.

Uloženi rad: 3 dana.

Dobitak: neprocenjiv.

Rezultat je bio dvostruka korist - dobro “umontiran” materijal (barem sam ja tako mislio, dok nisam kupio original godinu-dve kasnije), kao i činjenica da sam album već preslušao do detalja.

Najviše muka u toj “montaži” stvarala upravo ova pesma - iz prostog razloga: negde na polovini pesme bend je (tačnije – producent Brajen Ino) je zaista usporavao traku, tj. kanal sa klavijaturom koji je, samim tim, itekako zavijao – i bili su potrebni sati da moj um prihvati da je na pola pesme snimak namerno usporavan, da to tako treba - što je za tinejdžera odraslog na 1.5 kanalu državne televizije i 1 muzičkoj TV emisiji mesečno bilo slično ideji sviranja klavira stopalima (Jerry Lee Lewis mi je otkriven kasnije) ili gitare gudalom (što je radio Jimmy Page.)

Prosto, bilo je van poimanja – ali, vreme te nauči da je u muzici sve moguće - kao i to da pop-muzika može nastajati cut-up tehnikom usavršenom činjenicom da materijal za cut nastaje na licu mesta, odsviran kao referenca na materijal koji je neko drugi od muzičara ostavio u studiju. No, o tome sam pisao na drugom mestu – a sada je vreme da procveta druga grana priče.

“Born under puches (The Heat goes on)” donosi jedan od najboljih tekstova koje je David Byrne ikada napisao – nizove jasnih asocijacija na odnos pojedinca (“Well, I’m a thumbler/Born under Punches/I’m so thin”) i sistema (“the hand speaks/the hand of a government man”), u okviru kojeg ti preostaje da se prikloniš ili sakloniš; niz asocijacija koje deluju lekovito ako si tinejdžer čija domovina se lagano kruni, a prolaz crnih limuzina oko zgrade bivšeg SIV-a zatvara čitav tvoj novobeogradski kvart dok ti stojiš na pešačkom prelazu držeći visoko podignuti istaknuti srednji prst, nadajući se da će te starci iza tamnih stakla videti. Ova pesma, iako ne pripada “revolucionarnom” soju donosi dovoljno kuraži za odbranu, dok u prodavnice stiže sve manje dobrih albuma a muziku na radio programu polako, svakog dana, minut po minut, odmenjuju “dodatni dodaci dodatka dnevnikovog dodatka”, nizovi rečenica čija repeticija sjajno otkriva njihovu besmislenost.

I bilo je neke koristi od tolikog uloženog truda da se sav taj besmisao preživi, čuvanjem zdravog prkosa i čiste glave, bilo je važno sačuvati dovoljno pozitivne energije za doček Dejvida na bini Sava Centra 2009. godine, kada je ponovo svirao ovu pesmu u okviru turneje “The Songs of David Byrne and Brian Eno”. Te večeri sam imao sreću da čujem jednu od “39 pesama” uživo u izvođenju njenog autora, što je već retkost po sebi, ali sam zapravo više uživao u činjenici da se poput zaraze proširila od prvog udarca ka hiljadi ljudi, koji mrdaju kukovima i ramenima, pevajući “All I want is to breathe/Won’t you breath with me”, svesni da postoje pesme koje zapravo nikada ne odlaze u fade-out.

The Heat Goes On.

Mačka hrabrost i njena deca

Vratimo se najpre u hladni početak februara ove godine, oštar vetar i led.

Tih dana je Mačka došetala do vrata Aleksandrine kancelarije u Svetogorskoj, umiljavajući se do iznemoglosti svakome ko je prolazio stepeništem, toliko mršava da smo pomislili da nema više od 3-4 meseca. Umiljavala se toliko da je tog popodneva pao dogovor o njenom udomljenju.

Kratki pregovori sa roditeljima.

Prevoz, trk do Pet centra,

kućica, hrana, novi dom u Zemunu.

Zabavan nespokoj stare mačke koja je već godinama u kući neprikosnovena kraljica.

Nova mačka udomljena, srećna.

Nikadjekraj, kaže pesma.

Dva dana nakon udomljenja otkrivamo da joj je zadnja leva noga zapravo prilično povređena (kada spašavate životinju sa ulice ne zagledate joj šare i brojite buve, to dođe naknadno), toliko da jednog dana uopšte nije mogla da se osloni na nju, ili je svaki korak pun bolnih mjauka.

Prvi veterinar.

Zemun – Cvijićeva,

pregled, nedoumice,

preporuka za rendgen,
Cvijićeva - Zemun.

Drugi veterinar.
Cvijićeva - Blokovi - Zemun, natrag.

Rendgen,

Predlog operacije koja košta kao pristojno letovanje.

Preporuke,

nove preporuke,

treći veterinar.
Cvijićeva - Zemun - Bežanija, i natrag.

Operacija.

Trebalo bi da bude ok.

Nikadjekraj.

Treći veterinar iščezava netragom,

četvrti naređuje mirovanje mačke.

Možda će malo šepati čitav život, ali je neće boleti, što je jedino važno.

Moji prave malu „garsonjeru“ za mačku, sa sve rasvetom i radijom. (sumanuto, zar ne?)

I kako je mačka mirovala, tako se i debljala, što smo smatrali normalnim.

Sada ćemo iz te hladne zime i perioda februar-mart preskočiti do Uskršnjih praznika.

Tačnije na Veliki petak, kada smo zaista slučajno svratili do Zemuna na petnaest minuta,

a ostali tri i po sata.

Nikadjekraj.

Nije debljina bila od mirovanja i dobre hrane, tj. udobnijeg života.

I nije imala tri meseca kada smo je pokupili sa ulice, već barem šest.

Prosto, nismo očekivali da ima toliko meseci i da je zapravo sve vreme bila trudna, neki mačor je sigurno sustigao onako povređenu, zakoni prirode, opstanak i sve to.

Dok smo se motali oko mačke, počela je da se porađa.

Čista je slučanost (ili nije?) što smo u tom trenutku bili pored nje.

Četvrti veterinar je bio na putu.

Jedno.

Dva,

Tri,

Četiri mačeta sada čekaju na usvajanje.

Progledaće sledećeg vikenda.

Mačka Hrabrost je, naravno, presrećna, verovatno joj se i taster za predenje pokvario u međuvremenu, prede gotovo bez pauze. Bertold Breht je povodom drame koju koristim kao inspiraciju za naslov ovog posta negde zapisao da (parafraziram) „da za pravednu borbu za mir nijedna žrtva nije prevelika“. Sad se bavimo borbom za opstanak četiri dugodlaka šarena bića.

Mačku Hrabrost, naravno, ne damo – nakon svega što je pretumbala preko glave za ovih nekoliko meseci, verovatno je potrošila barem 3 od 9 života i preostalih 6 će nadamo se konačno provesti u nekakvom miru. Njena deca verovatno imaju i više od tog broja, jer je njihov dolazak na svet mirakul po sebi – da im Majka nije bila udomljena i operisana na vreme, ne bi ih ni bilo.

Elem, ovo četvoro njene dece uskoro će tražiti dom, jer naš mačkarijum ipak ima ograničene kapacitete.

Hajde sad.

Ako je potrebno, izdajemo i potvrdu o uličnom poreklu, jer najnovije informacije o uredbi koja je nedavno obnarodovana, koliko vidim – predviđa da se za takve ljubimce novouvedena taksa od 500 dinara - ne plaća.

Rat i mir, brate

Pop-kultura ne postoji bez mitologizacije događaja.

Koliko god je lako učiniti polu-mitološkim nekakva hapšenja i uriniranja po benzinskim pumpama (The Rolling Stones) ili se samoobnjavati mitom da Blur nisu dozvolili da se „Song 2“ koristi u svrhe popularizacije "Stealth" bombardera u znak protesta protiv bombardovanja Srbije (netačno, odbili su tu ponudu 1998.), toliko je za danas najavljeni koncert a „povodom 18 godina projekta Rimtutituki i početka rata u Bosni“ vredan nekih razjašnjenja (i objašnjenja), da ne bi postao iskrivljenim mitom.

Uprkos temeljnoj pretrazi, samo se na zvaničnom sajtu Partibrejkersa može pronaći podatak da je singl „Slušaj 'vamo“ objavljen i promovisan 8. marta, koncertom održanim na kamionu koji je kružio po centru Beograda, dakle ne na današnji dan, u kojem obeležavamo (zvanični) početak rata u Bosni. Sa druge strane, iako je Radio B92 zaista bio „nosilac“ projekta, trebalo bi podsetiti da je učešće u projektu imala i tadašnja Radio Televizija Beograd – spot za pesmu je snimljen i za potrebe emisije „Kult“, te je i emitovan. Ne manje važna je činjenica da je zaista održan još jedan koncert, organizovan u znak protesta protiv rata u Bosni, ali je on održan na Trgu u maju 1992. i na njemu su nastupili Obojeni program, Boye, El. Orgazam i mnogi drugi, kao i Rimtutituki.

Toliko o istoriji.

.

Današnjica, pak, više zabrinjava:

.

Iz nepoznatih razloga, ideja pod kojom je oglašavan današnji koncert je, dakle, postavljena naglavačke: nije koncert održan povodom rata u Bosni, nije ni današnji dan, nije ta pesma bila reakcija na 6. april već na sveobuhvatno zlo koje je rušilo "stablo po stablo".
.

Nema spora da je ta i takva anti-ratna ideja rođena u Srbiji 1992. vredna ne samo spominjanja već i potpunog poštovanja, da je neophodno podsećati nove generacije na njeno postojanje - mali je broj ljudi koji se može pohvaliti da je barem pokušavao da promeni kretanje tog vrtloga vira. Padali su otkazi i pucale žice i za manje glasne pokušaje. Nema, dakle, razloga stavljati sve u kontekst koji nije tačan: i ovaj projekat i zalaganje za mir u zemlji za nas zaslužuju svoje mesto u sećanju, kako je nastalo ovo krivo srastanje?

.

Činjenica je, takođe, da je na današnji dan bombardovan i Beograd i da se rezultat tog čina i danas može sagledati (vidi pod: Kosančićev venac).To nam, nakon onakve proslave 20. oktobra verovatno više nije važan datum?

.

Konačno, ono što najviše brine su komentari na danas objavljenu vest >> o večerašnjem koncertu, koji su se usmerili na tumačenje "banalnosti", "gluposti" i "neukusa" teksta pesme "Slušaj 'vamo".

.

"Ko ne pamti, iznova proživljava", kaže pesma.

.

Izgleda da smo zaboravili šta smo pokušali da preživimo. Mnogi nisu preživeli.

Jer, ukoliko su čak i "najhermetičniji" među pesnicima jugoslovenskog rok-end-rola, kao i neki od najboljih tekstopisaca novog talasa bili naterani da svoj antiratni stav i odnos prema svinjariji koja se već zakuvala izražavaju kroz jezgrovite, sočne, nepristojne, jasne, glasne i masne psovke – da li je to dovoljna naznaka o potpunoj, potmuloj zatrovanosti okruženja u kojoj je "pobeđivala narodna muzika", vremenu u kojem je bilo jasno da nije dovoljno pokušavati tako što će istovremeno pravoslavci i katolici udarati o zvona a hodža zapevati sa minereta (Bregovićev sarajevski pokušaj), već je neohodno da zaurlaš ne bi li te neko, možda, čuo (što ne znači - i poslušao).

.

Verujem da bi danas trebalo da obeležimo to što je grupa ljudi imala petlju 1992. godine neke stvari nazove pravim imenom (psovkom) a da je bilo premalo onih koji su čuli, još manje onih koji su reagovali. Trebalo bi da obeležimo i to da nismo bili dovoljno glasni, da nismo pobacali dovoljno kamenica u prave prozore i da nam to bude nauk za sledeći put, da nam više ne bi išlo ovako, usrano.

.

Evo pesme, takozvani "voljno mix", b-strana singla. Zaslužuje da se sluša u stavu mirno.

Waiting for the Man (39 pesama, #2)

Čuveni Velvet Underground omot “sa bananom” Endija Vorhola je, pored originalnog “Fun House” The Stooges, te Bouvijevih “Hunky dory” i “Pin-Ups” nešto po čemu pamtim početke Banetove kolekcije ploča, iako je tu bilo još dosta muzičkih poslastica. Za razliku od većine nas vezanih za berzu ploča nedeljom kod SKC-a, Bane je albume naručivao iz inostranstva, ganc-nove, dobro izlivene vinile koji se nisu krivili, omota urađenih na sjajnom papiru i sa zaštitnom folijom, a ne socijalističkom mat-kunsdruku, najčešćem izboru svih jugoslovenskih licencnih izdavača za ono malo albuma koje su uopšte objavljivali. No, muzička vrednost te i takve kolekcije ploča prevazilazi kvalitet štampe i zvuka – i postaje još značajnija, kada se postavi uz činjenicu da sam istog proleća kada je njegova kolekcija već postala vrednom poštovanja - ja dobio prvu akustičnu gitaru.

Okruženje je bilo takvo da je sve upućivalo ka tome da prvi rif koji bi valjalo naučiti jeste “Smoke on the Water”. Ali, kao postoji priča da u jednoj prodavnici instrumenata postoji natpis: “Sviranje Stairway to Heaven - zabranjeno” (!!!), tako sam i ja taj DP rif “preskočio” i počeo da učim nešto drugačije, slušajući nemilice trake snimljene kod Baneta.

Anyone Can Play Guitar, kaže i Tom Jork.

Šta je “Waiting for the Man” preporučilo za vežbanje? Ova pesma ima svega dva i po akorda: D, G i F (iskusniji bi posegli i za varijacijama – Dsus4, Gsus4). Istovremeno, energija koja je dolazila iz svake rilne (tj. obrtaja trake na kasetofonu) prvog albuma Velveta bila je od one koju smo mi, kao tek osnovani bend želeli da dobijemo. Istovremeno, tekst nam je delovao dovoljno cool, kako četrnaestogodišnjaci naziru nekakvu drug-dealer temu ali je sviraju i pevaju slobodno, jer znaju da to niko ne sluša, želeći da što pre iz potencijalne publike izvuku neku svoju Nico, a možda i Endija, muze i mecene koji će nas voditi dalje, ka srcu rok-end-rola. Poslednje ali nikako najmanje važno - Velvet Underground nisu bili delom radijskog programa - dakle bili su dovoljno egzotični da su se mogli obrađivati bez straha da bi neko sa strane možda i primetio poneku sviračku grešku.

Prva proba “benda” okupljenog oko te kolekcije albuma održana je na mitskom mestu: ruševinama stare biblioteke na Kosančićevom Vencu, i to nakon što smo dobar deo Varoš kapije ižvrljali sprejevima, koristeći zidove kao medij oglašavanja da postojimo - lekcija o privlačenju pažnje je već bila naučena, a i bilo je lakše žvrljati po zidovima u sumrak nego krvaviti prste o žice gitare.

Slučajnim posmatračima/iznerviranim komšijama sa Kosančićevog sve je svakako delovalo krajnje patetično: Bane je svirao na šestougaonoj plastičnoj ambalaži za jogurt i mleko prelepljenoj braon trakom, koja je izigravala bubnjeve, Paja i ja smo akustične gitare “ozvučili” koristeći stare slušalice prilepljene selotejpom za telo gitare, ubodene u microphone ulaz na kasetofonu koji je radio na baterije, dok je Miron pevao dovoljno glasno da nadjača sve izvore “muzike”. Proba je trajala koliko i baterije, koje su, pak, bile više nego dovoljne da smo sve dve pesme koje “smo znali” odsvirali barem dvadeset puta. I koliko god smo, gledano sa strane, sasvim sigurno delovali kao gang of losers – bili smo naivno uvereni da sve to zvuči sasvim solidno i “vidiš da nije teško” i toliko je to aprilsko, toplo popodne bilo magično, označavajući početak muzičarske karijere barem dela benda, koji je nekoliko godina kasnije postao poznat pod imenom Vroom.

I u narednim mesecima i godinama “Waiting for the Man” bila je jedna od onih koje smo kao najčešće svirali - bez obzira na personalne, žanrovske ili aranžmanske promene, promene želja i ciljeva. Vlada (novi gitarista) je sasvim dobro ovladao onim gore pomenutim akordima (tj. susovima) i oni su zaista bolje zvučali na njegovom prvom ibanezu povezanom na Marshall pojačalo, ja sam savladao tekst i uživao u koristima nabavljenog mikrofona – i svirali smo je dugo, sve dok nismo počeli da sviramo naše stvari. Njena jednostavna frenetičnost i ritam koji je dozvoljavao i lošijim sviračima među nama da se nađu u labavom pojasu harmonije učinio je važnim delom odrastanja čitave ekipe.

Ipak – kao što nismo ni te prve večeri, tako nismo ni ikada kasnije uspeli da dobijemo taj zvuk, uzavrelu prljavštinu koja je provejavala iz svakog VU akorda i udarca, kao što sa poetikom nismo nikada uspostavili iskrenu ravan, tj. nismo ga proživeli, to je došlo kasnije i nije tu bilo previše hepi-endova. No i sada, kada čujem prvi krug ova dva akorda, setim se radosti koja nas je obuzimala kada smo uspevali da odsviramo čitavu pesmu gotovo bez greške i pamtim onaj momenat kada Miron na toj ruševini, simbolu naše po rođenju zadate oštećenosti peva “I’m feeling good, I’m feeling so fine”, ubedljivije nego Lu Rid.

History will teach us nothing

U Srbiji objavljena pod pomalo nesrećnim naslovom „Smešna istorija sveta“ (istorija ne može biti smešna, ponekad ume biti tragikomičnom) – knjiga „The Mental Floss History of the world – An Irrevent Romp through Civilization’s Best Bits“ (autori Erik Sas i Stiv Vajngard, izdavač "Biblioteka kompjuter", 2009, prevod knjige: ponekad problematičan) otkriva nekoliko detalja koje smo namerno ili slučajno zaboravili, prevideli ili prećutali, a koji bi nam poslužili u daljem razmatranju, planiranju i sprovođenju - budućnosti.

Ovi detalji privlače najviše pažnje:

• Običaj je bio da vavilonski kraljevi (to su oni čija dela „odzvanjaju u večnosti“) jednom godišnje stanu pred vrhovnog sveštenika i od njega dobiju šamarčinu „koju su mogle da osete i njihove majke“. Ukoliko bi se nakon šamara u očima kralja pojavile suze, dobijao je dozvolu da vlada i u narednoj godini, jer su suze smatrane dokazom njegove iskrenosti i čovečnosti.

• Prilikom prvog upada u Rim, 410. godine, Vizigoti nisu ubijali civilno stanovništvo Rima, iako su nekoliko godina ranije Rimljani tokom jednog prepada pobili nekoliko hiljada „varvarskih“ žena i dece.

• Kada je Car Petar rešio da Rusiju učini pomorskom silom, smatrajući da je to najbrži put do svoju otadžbinu otvori prema svetu, 1698. godine proveo je nekoliko meseci u Engleskoj, radeći sa ostalim radnicima na brodogradilištu - želeći da nauči „kako se prave brodovi“.

• Autor deklaracije Nezavisnosti i zakona koji su garantovali verske slobode u tek osnovanim Sjedinjenim Američkim Državama - Tomas Džeferson - nije verovao ni u Boga ni u Bibliju.

Valjalo bi biti načisto: ove činjenice se u knjizi koriste se kao kurioziteti koji bi verovatno trebalo da se razumeju kao „smešni“ ili „zabavni“. U nekom ozbiljnijem čitanju, barem prvu tačku sa ovog spiska bih ozbiljno uzeo u razmatranje a radi vraćanja u upotrebu.

U knjizi se, uzgred budi rečeno, imenom pojavljuju dva predstavnika srpskog naroda: Gavrilo Princip, ovde predstavljen kao terorista čije je delo ubrzalo početak ionako očekivanog Prvog rata i Zoran Đinđić, kao pretposlednji na spisku političara čije je ubistvo usporilo napredak društva koje su predvodili.

Ova knjiga pomaže da se lakše prihvati ponekad sumanuti tok istorije, lakše je sagledati da će nas sve više biti u istorijskim knjigama, a sve manje u planovima za budućnost.
Ukoliko ne rešimo da utičemo na taj tok.

.

Stotine pevaju zajedno, sami: The Virtual Choir

Nakon YouTube orkestra, robota koji dirigiju simfonijskim orkestrima, preuzimanja i razrađivanja tuđih semplova on-line, kao i fenomenalnog inbflat projekta, bilo je pitanje vremena kada ćemo zapevati na mreži zajedno, a svako za sebe.

Sasvim je već potpuno izvesno: približava se dan u kojem će neki junoša, zagledan u skenirane fotografije tamo nekog školskog hora, u kojem prepoznaje i lica svojih roditelja, podići pogled sa ekrana i naglas pitati: "kako to misliš, dolazili ste svi do jedne sale da biste u njoj zajedno pevali? Zašto ste to tako radili?"

Erik Vitejker, dirigent i kompozitor svetu je predstavio The Virtual Choir – projekat koji je podrazumevao uklapanje preko 240 snimaka učesnika iz 12 zemalja koji se nikada nisu međusobno sreli, ali su zajedno otpevali njegovu kompoziciju "Lux Aurumque" (Svetlost i zlato). Više o ideji i njenoj realizaciji možete pronaći ovde.

Oni sa boljim sluhom lako će razlučiti da su svi ti snimci i glasovi prošli višeslojna uklapanja i dorade, radi dobijanja prave slike, odnosno efekta koji se dobija stvarnim zajedničkim nastupom. No, ovaj projekat i nije pokazna vežba kako se neznanci mogu okupiti u virtualnom svetu i uživati u trenutku zajedničkog muziciranja – ona je još uvek neizvodiva u ovakvom mediju. Ono što je pak trenutno moguće je okupljanje oko ideje, kojoj svako iz svoje fotelje može doprineti – i sopstvenim glasom, pevanjem, u trenutku u kojem ti odgovara.

Ipak, bez obzira na svu tehnologiju - verujem da će radost zajedničkog muzicaranja, odnosno stvaranja muzike bez narušavanja jedinstva prostora i vremena ostati - izvin'te – neprejebiva senzacija. 

Ili, kako bi svojevremeno rekao Lu Rid: "You can't beat 2 guitars, bass, drum"

(and now... self-promotion break :)

(City Magazine, #28: http://www.citymagazine.rs/page.php?id=1742)

"To sam ja" ("39 pesama", #1) *

Dobro se sećam prvog „velikog“ koncerta Ekatarine Velike u Hali „Pionir“, 24. decembra 1987. godine. Prvi razlog za sećanje nije nimalo poetičan, ali je životno važan: na pola koncerta moj prijatelj Andrej bio je odveden sa tribina i naprimao se šljaga od strane organa reda – a zbog nekih idiota koji su se, nedaleko od nas, fenomenalno zabavljali bacajući petarde po Hali (da, idiota je oduvek bilo i biće i da – organi reda su pravili greške i praviće ih – dve važne lekcije za 14-godišnjaka na kraju osamdesetih, koje je valjda imao naučiti na koncertu najdražeg benda, na koji je otišao verujući da će barem tamo biti zaštićen od sve brojnijih tipova sumnjive subkulturne provenijencije).

Drugi razlog sećanja bio je ipak iz domena muzike – bio je to prvi susret EKV sa mnogobrojnijom publikom - pojava albuma „Ljubav“ promovisala ih je u zvezde, rešene da svetlo bacaju mnogo dalje nego prethodnim delima. Bio je to pomalo zbunjujući susret za sve strane – stariju publiku naviknutu na manje prostore, novu publiku nenaviknutu na stare pesme, njih na bini, okružene akustikom "Pionira" koja je učinila svoje... je... je... je.

Treći razlog je ova pesma.

Incident sa organima reda doveo nas je do partera.
Rif koji nas dočekuje je uvod u „To sam ja“.
Prvi put ga čujem uživo.
Fenomenalni, silazni, usamljeni niz akorda koji ne prepoznaje veći deo publike.

Za momenat u kojem ti znaš nešto više od ostatka publike današnji tinejdžeri kažu – "neprocenjivo". Prosto osetiš da si na neotkrivenoj teritoriji - na kojoj ste sami, ti i muzika.

„To sam ja“ nalazi se na prvom albumu Ekatarine Velike, onom za čiji je omot najzaslužniji Gera i čiji se reski, hermetični ton zario još tada u srce, gde i danas svrdla. Milan je otkrivao nove zenite, rasterećen nasleđa Šarla, željan promene u odnosu na Katarinu II, sve dalje od ranih XTC i sličnih uzora, svestan snage svakog akorda koji svira, ali i snage sopstvenog glasa.

Smeštena odmah iza jednog od njihovih prvih hitova – "Modro i zeleno", a po redosledu na B strani - pre čemerne "Olovne godine" i frenetične "I've always loved you" ova pesma predstavljala je međaš između tetovirane i neosvetljene strane albuma. I danas, i svaki put kad krenem ka srcu ove pesme, zastanem slušajući kako u ta četiri minuta Milan, Magi, Bojan i Firči demonstriraju stepen neverovatne međusobne privrženosti, harmoniju u kojoj je sve dozvoljeno i u kojoj ima mesta za svaku majstoriju.

Ta međusobna privrženost je, na neki način i dokumentovana: tekst za "To sam ja" jedini je ikada, u celokupnoj njihovoj diskografiji potpisan imenom benda, ne Milana ili Margite.

Milanov solo na gitari uzdiže se poput vatrometa iznad scene i onda
zaranja natrag, ka nama, zavijajući, praćen njegovim glasom; Bojanov nenametljivi ali snažni bas koji čini tu samospoznaju još dramatičnijom; Margitin skakutavi lajt-motiv u refrenu, te konačno – Firči.

Firčijev fenomenalni uvodni bubnjarski pasaž pred kraj pesme, kojim počinje 37-sekundni crescendo bio je dugo dovoljan da opraštam sve bljutavosti koje je dvadeset godina kasnije radio sa EKV Revisited. U tom pasažu sublimirano je, ujedno sve najbolje što je ikada uradio, od "Nestvarnih stvari" preko "Maski za dvoje" i - čini se - da je to ujedno bio jedan od njegovih poslednjih blistavih momenata. Taj momenat bio je dovoljan, sve do jučerašnjeg farmerisanja.

No taj potez, valjda poslednji pre povlačenja u konačni zaborav jedinog preživelog člana ove četvorke ne umanjuje sve što mi "To sam ja" i danas znači - zapravo - čini je još dragocenijom i to samo u toj staroj, studijskoj verziji. Jedina dostupna live verzija pesme ("Live '88") donosi drugačije impresije, iako je na tom snimku ponovo na okupu identična postava: Milan, Magi, Bojan i Firči. Drugačije je.

Freeze frame.

* - Ideja "39 pesama":
do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – kojih 39 pesama je obeležilo prvih 39 godina.

Logorama!

Ronald McDonald uzima decu kao taoce i puca iz šmajsera i dobija Oskara za najbolji animirani kratki film? Wow...

Logorama je logičan nastavak kreativnog ludila koje je široj publici postalo poznato antologijskim spotom “The Child” (Alex Gopher) pre više od deset godina.Taj i takav spot doneo je francuskoj ekipi H5 dovoljno izazova za čitavu dekadu – što je njihov showreel učinilo jednim od boljih koje smo gledali proteklih meseci, nasluđujući oči jednostavnim, efektnim i inspirativnim sekvencama, tražeći dokaze da je kreativnost u oglašavanju ipak – i moguća i profitna.

Noćas je objavljeno da su H5 osvojili Oskara za najbolji kratki animirani film - prebrendirani logotipirani kermes koji duboko u sebi čuva duh Adbusters-a, pitchwise koji je mogao nastati samo u glavama onih koji se bude uz “Make the Logo Bigger” himnu i koji znaju da nema slučajnosti u tome što se jedan Finčerov završava uz “Where is My Mind”, ali koji će uredno sutra nastaviti da se bave novim korporativnim projektom, što će im uskoro omogućiti neki novi trenutak slobode. Ne spominjem Finčera slučajno – i on je jedan od saučesnika u ovom 16-minutnom incidentu.

McDonald's će, neminovno, jednom biti klijentom ove ekipe.

Tako to ide.

Pogledajte, dok je dostupan:

Hipatija

Alberto Mangel, jedan od Borhesovih čitača (onih koji su imali tu čast da potpuno slepom Horheu pred smrt čitaju poeziju i prozu i slušaju njegova tumačenja pročitanog) zaključuje u sjajnoj knjizi „Biblioteka noću“ da je spaljivanje Aleksandrijske biblioteke uništilo ne samo svu postojeću prošlost sveta, već i njegovu budućnost – kako antičkog, tako i onog koji tek ima da bude otkriven. Karl Sagan je sličnu tvrdnju izneo na drugom mestu, zaključujući da je taj požar unazadio civilizaciju za oko petnaest vekova – toliko vremena je, naime, ljudskom rodu bilo potrebno da ponovo otkrije ono što je već jednom spoznao, zapisao i pohranio u biblioteku čiji je poslednja poznata nastojnica bila – Hipatija. (Sagan, čak, hrabro tvrdi da bi neki od vas ove rečenice čitali rasuti na više planeta da nismo osujetili sopstveni napredak, jer bi kolonizacija okolnih svetova išla mnogo brže i lakše da nismo vatrom izbrisali nekoliko hiljada godina sakupljenog znanja).

O Hipatiji i njenom tragičnom kraju sam već pisao, slaveći početak rada World Digital Library, prvog internacionalnog interaktivnog projekta koji bi se mogao nazvati naslednikom Biblioteke, koja je tehnički i praktično prestala da postoji Hipatijinom smrću. Njena smrt, ujedno, ne predstavlja samo simbol nepravednog toka istorije, u čiji je temelje uzidan i njen ubica u funkciji hrišćanskog sveca, već se smatra i danom u kojem je klasična antika ubijena, raščerečena, na ulicama Aleksandrije konjima o repove, rasečena oštrim školjkama. Nakon nje je, jednostavno, prevladala druga struja, čiji duhovni(?) istočni naslednici voze crne audije a zapadni traže svoj put do auditorijuma pojavljujući se na albumima pop-muzike, kojim popunjavaju kasu izudaranu milionskim odšetama zbog tužbi za pedofiliju. Tako se, nekako, ta ideja razvila.

Ovo su neke od činjenica koje bi valjalo uzeti u obzir pre gledanja novog filma Alehandra Amenabara – „Agora (Hypatia)“ premijerno prikazanog prošle zime, koji je za sada ovenčan ne malim brojem španskih Goya nagrada, ali ne i preteranom pažnjom medija i koji bi trebalo da širem auditorijumu ponovo predstavi epohu i predoči okolnosti pod kojima smo utonuli u srednji vek.

Ipak, jedan detalj brine, pre gledanja filma. Način na koji se film najavljuje – kao da dokazuje da su Mangel i Sagan bili u pravu na temu spaljivanja budućnosti i štete koju smo napravili: jer, kako drugačije razumeti činjenicu da je u prvoj dekadi dvadeset prvog veka film o jednoj od najumnijih žena antike koja se ponegde pominje kao majka sekularnog pogleda na svet i kao jedna od prvih ikona feminizma - oglašen i muškim plakatom, tj. onim na kojem je u prvom planu - muškarac? Žena-borac-mislilac nije dovoljno snažan triger za gledanje filma na teritoriji Španije, koliko vidim. Francuzi, pak, imaju žensku verziju plakata. Zanimljivo. Tragikomično.

Gase se svetla. Počinje.

"Ruši se stablo... po stablo... po stablo... po stablo" (*)

Sve je delovalo zaista idilično te godine: nezavisni mediji nisu postojali ni u naznakama; mostovi su obnavljani; teroristi koji su planirali smaknuće Vođe pohapšeni su po gudarama; fotošopom i mitozom klonirani radnici množili su se na naslovnim stranama složni u podršci; odigrali smo kako-tako na Euro 2000, Holandija nas je samo malo tukla; ankete su govorile da Svetloj Budućnosti ništa ne stoji na putu.

Raspisali su redovne izbore za parlament SRJ i lokalnu samoupravu i - puni entuzijazma nadgrađenog halucinacijama o tome da su voljeni - raspisali prevremene izbore za predsednika Jugoslavije, ubeđeni u pobedu.

No, zbir svih krupnih i sitnih a gorkih nezadovoljstava bio je preveliki, čak i za nas, postojane klisurine.

Nije bilo tako davno, nismo zaboravili.

(*) - citat dolazi od onoga koji "nije zaslužio" ulicu.

Niz drum, pevajući

Kako vreme odmiče, sve ređe pevam iz sveg glasa, a volim, razne energije izlete van.
Sve ređe sam na koncertima jer - sve je manje bendova čije diskografije naizust znam; sve je manje mesta na kojima muzika grmi a u kojima je prijatno biti. Konačno, loša gradnja čini svoje - jer ako čuješ kroz zid kad komšija kija ili jede keks – ne poželiš da pustiš glas u kasniji sat, kada si konačno kod kuće.

Pod tušem pevaju samo amateri.

Sve je, dakle, manje prostora.

Sve je postalo tiše.

Mesto poslednje odbrane, pokazalo se proteklih meseci, postala je kabina automobila - zimski period, zatvoreni prozori, ostali vozači ionako ne gledaju dalje od znaka na haubi i levlje od retrovizora, ne mare za tvoj ukus.

Pevaš do mile volje.

Punim plućima.

Iako znaš da, spolja gledano, deluje krajnje idiotski, dok čekaš zeleno.

Dolazi proleće,

otvaraju se prozori.

Kako nisam od onih koji će ozvučavati čitavu ulicu iz kabine automobila, moraću i tu da zaćutim, na neko vreme. U međuvremenu, ostaje mi da se zamislim nad činjenicom da plejer, u randomize modu jako često zastane baš na ovoj pesmi.