"Dear God...": naj-albumi svih vremena po Vatikanu [i kako smo mi glasali ;]

Vatikanski list "L'Osservatore Romano" objavio je listu 10 najboljih pop i rok albuma, među kojima su i albumi Majkla Džeksona i Bitlsa, prenosi britanski "Telegraf".

Prvi na listi je album Bitlsa "Revolver" iz 1966.godine, a na listi su i albumi grupa Pink Flojd i Oejzis. Svi muzičari sem irske grupe U2 su britanski ili američki, dok italijanskih nema.
"Ova top lista je naš skromni vodič za dobru muziku i tu je da vas podseti da postoji i drugačija muzika" piše ovaj vatikanski list, pozivajući Italijane da je slušaju umesto lakih nota sa italijanskih festivala kao što je San Remo.

Top 10 :

1. Revolver – The Beatles
2. If I could Only Remember My Name - David Crosby
3. The Dark Side of the Moon - Pink Floyd
4. Rumours - Fleetwood Mac
5. The Nightfly - Donald Fagen
6. Thriller - Michael Jackson
7. Graceland - Paul Simon
8. Achtung Baby - U2
9. (What's the story) Morning Glory - Oasis
10. Supernatural - Carlos Santana

(kraj vesti sa www.blic.rs)

Ne mogu da odolim:

Krijući se iza priče o malverzacijama i smenama, koja u javnosti odaje utisak ozbiljnosti projekta i tako prikriva pravu prirodu sukoba struja unutar Crkve, velikodostojnici SPC juče su započeli rad na izradi liste najboljih albuma po našim kanonima. No, već na preslušavanju pesme "Taxman" (prve na albumu "Revolver") došlo je do sukoba na temu da li se ovde peva o taksama ili taksistima, te se sukob ubrzo preneo i van zidina manastira u kojem je 10 najboljih albuma imalo da bude proglašeno. Kako je prava tema susreta sada svima poznata - očekuje se najpre saopštenje na temu skarednog izbora muzičke redakcije Vatikana i pozivanje na Vaseljenski sabor na kojem će se raspravljati kako je moguće da u izbor ulaze bendovi koji su se proglašavali većim od Boga, dokazani uživaoci droga, saradnici Aparthejda, homoseksualci; crni muškarci koji su umrli kao bele žene i ostali.

Na slici: članovi žirija preglasavaju obožavaoca kasne faze Radiohead.

Zašto volim radio

Ne mogu da odredim kada je sve počelo.

Možda je to bila ona usisavajuća interferenca špice za „Vibracije“ Slobe Konjovića; verovatnije - godišnja lista „100 veličanstvenih“, koja je otkrivala kretanje muzičkih žanrova u svim pravcima, i od koje sam naučio i čuo više korisnog nego na svim časovima muzičkog zajedno. A možda je to bio Đuzin „Zabavnik“, kojeg smatram jednog od najboljih radijskih naratora ikada, možda i „Klub 2“ Zorana Stanojevića ili Mjehurove emisije na B92 u vreme kada se program radio čak i iz toaleta ako je bilo potrebno; ili Vojina, Robertova i Kuzmina „Frka“ na Pingvinu nedeljom uveče (kakav je to sonično-intelektualni kalambur bio!); no ipak – zaraza je počela emisijom „Peca i Deca“, 1979. (Studio B, nedelja rano popodne) u kojoj sam i gostovao, imao sam svega 6 godina - i zadatak da „ispričam moje viđenje“ filma „Godzila“, pogledan u Domu Kulture „Vuk Karadžić“. Reakcije rodbine nisu bile toliko važne (ovacije!) - ali, činjenica da sam pričao jednom čoveku a da su to čule hiljade, mogućnost da pričaš relativno tiho, „normalnim glasom“ – i to i kako i šta želiš – a čuju te toliki ljudi koje ne znaš - te senzacije bile su toliko snažne i dugotrajne da nije bilo čudo što sam mnogo godina kasnije, inspirisan jednom Dačinom rečenicom krenuo ka "Radio Pingvinu", jednog letnjeg popodneva.

Plovio sam etrom gotovo 9 godina.

Prva pesma koju sam „izabrao da se pusti“ bila je, ako se dobro sećam, „I Wanna Be Like You“ od Los Lobos, obrada pesme iz „Knjige o džungli“, vašar jedan.

*

Prva samostalna emisija koju radim kao voditelj, jutarnji program: paziš na svaku reč, a 6.15 ujutro je, velika je verovatnoća da i oni koji te slušaju zapravo ne čuju šta govoriš, još nije ni svanulo kako valja.

*

Kao-reklame.




*

„Radio se ne sluša, sa radijom se druži“.


*

Desetine traka, kaseta, poneki CD i gomile ploča koje nosim u torbi, remeni usečeni u ramena, da bih pustio po 1 pesmu sa svake od njih!

Besomučno emitovanje pesme „Vođa“ (S.T.R.A.H.) na dan pre izbora u decembru 1992.
Učim od Saleta da radim na mikseti od 4 kanala, koja uz pomoć „čudesne 386-ice“ ima – 8 kanala. Što olakšava manipulaciju, ali povećava broj „rupa“ u programu.

*

Prva noć koju sam potpuno sam proveo na smeni, kao voditelj, tonac i muzičar.

*

Dan u kojem nas sedamdeset napušta „Pingvin“.

*

Menjamo frekvenciju.
Vest o „Oluji“ prekida kviz koji radimo u lepo letnje prepodne, usred rubrike "Letnja veselica".

*

Čitanje grafita u emisiji moram da prekidam vešću da Dragoslav Avramović neće biti na izbornoj listi opozicije. To, naravno, utiče na dalji tok same emisije.

*

„Srbija 1998: Nešto je preživelo.“

*

Tanja i ja vodimo kviz u koji se javlja čovek koji zna kojim rezultatom je završena oproštajna utakmica Moce Vukotića, 0:1 za Čelik iz Zenice, 1987. Nagrade koje delimo su potpuno simbolične, ali to prosto nije nikome važno. (Mnogo godina kasnije, taj isti čovek osvaja automobile i velike novce po mnogo većim kvizovima.)

*

Prestajemo da snimamo na trake, počinjemo da koristimo softver za montažu!

*

„Radio Index – jedini RADIO u gradu“.

*

Nikola Momčilović i ja radimo sumanuti eksperiment "u sred bela dana": sa jednog CD plejera isključujemo levi kanal, a sa drugog desni. Puštamo u program istovremeno obe verzije „Ziggy Stardust“ – i Bouvija i Bauhaus.
„Za one koji više vole original, molim da posvete pažnju levom kanalu, za obožavaoce obrade Bauhaus – desni kanal. Radio Index – 48 sati muzike na dan!“
Ni danas, uz pomoć računara, ne mogu da ponovim čudo koje je Nikola radio uživo, "na programu".
I danas mi nije jasno kako nismo suspendovani.

*

Montirani intervjui – snimiš sve govorne segmente nečije emisije, onda u montaži nasnimiš sumanuta pitanja – i dobiješ potpuno sumanuti kontekst, koji naravno emituješ – i koliko god možeš – paziš šta pričaš u narednim emisijama – jer znaš da te kolege snimaju – radi osvetničke montaže.

*

Shvatam da imam veoma malo fotografija iz tog vremena. Sve smo usmerili ka zvuku i mašti.

*

„U medijskoj džungli nije važno - biti najglasniji. Važno je preživeti.“

*

I onda fade-out, regler na nulu,
tišina.

(Odjavna špica: Aca, Joca, Bojana, Maja, Kiza, Tanja, Šejn, Boris, Dača, Kuzma, Kockica, Nevidljivi, Karlo, Škrbamaca, Strahinja, Nikola, Flora, Luka, Gorana, Hogar, Sale, Ivančica, Ah Neša, Bane, Ćale, Kepa, Mija, Alek, Mirko, Mortiša, Mad Man Hasan, Mirko, Bane J., Slobodan, Cope, Dušica, Olja, Slađana, Olika, Mira, Vedrana, Vedrana još jedna, Miša, drugi Miša, Darko... na radiju sam upoznao i Aleksandru, u prvoj reklami koju smo ikada snimili zajedno sam je zaprosio, rekla je "Da", nekoliko puta, nije bilo razloga da ponavljamo. Snimanje. Snimalo se na trake, 1995.)



Danas aplaudiram, svečano okrenut ka radio aparatu kada čujem voditelja koji „priča do vokala“, ostala navika. Radujem se kada čujem da neko brine o miksu između dve pesme. Još više - kada se čuje da se neko trudi.

I dalje važi - pored svih blogova, chatova i svega što se pojavilo u proteklih deset godina – mnogo je lepše i izaziva više vibracija kada nekome pričaš nego kada pišeš, normalno.

Poslednja pesma koju sam pre gotovo deset godina „pustio“, odjavljujući poslednju emisiju, bila je „Going Underground“ od The Jam. Svaka pesma je imala svrhu i cilj.

Moram da dobro razmislim, uz koju pesmu ću se vratiti.
Iako, sad shvatam, nikada nisam ni izašao.
.

Beopolis

Ne tako davno, opstanak knjižare „Geca Kon“ obezbeđen je okupljanjem „javnih ličnosti“ pod barjakom „očuvanja kulturne baštine“. Sa jedne strane – to beše ne mala pobeda iako je, zapravo donela malo upotrebljivog i korisnog: zaposlene i zaposleni u navedenoj knjižari i dalje mogu nesmetano nemati pojma šta u knjižari imaju ili ne, krišom zapaliti poneku cigaretu i spopadati posetioce muzikom sumnjivog subkulturnog porekla, te često prećutati da u podrumu kriju jedan od najboljih antikvarijata u gradu. Sve ovo navodim razočaran u ponašanje onih kojima je pružena šansa da se bave plemenitim poslom, ali je ne koriste.

No, svi ti detalji nisu interesantni široj javnosti - u knjižari ionako nema gužve – a javnost zna da je knjižara „Geca Kon“ sačuvana od prenamene i sama ta činjenica - da je knjižara i dalje tu - je sasvim dovoljna, još jedan dokaz da živimo u „You CAN judge the book by it’s cover“ vremenu.

„Beopolis“, po svemu sudeći, ne očekuje slična sudbina.

Možda baš zato što je filozofija „Beopolisa“ drugačija: petnaest godina teškog rada, stvarna posvećenost poslu, razumevanje delatnosti kojom se baviš, pokušaj da napraviš korak napred, trud da nešto i objaviš - u Srbiji izgleda donosi ili osude ili nestanak sa scene.

Nestanak, i to uz zdušnu - ravnodušnost!

Peticiju namenjenu Skupštini grada, a kojom se apeluje na neophodnost pronalaženja (upotrebljivog) prostora u kojem bi knjižara mogla da nastavi sa radom do sada je potpisalo 627 (slovima: šeststotina dvadeset i sedam) osoba.

http://www.petitiononline.com/mod_perl/signed.cgi?beopolis

Tolika sila može gradske i ostale vlasti samo učvrstiti u stavu „nek propadne, nije šteta“.

Nije ovo samo pitanje da li će baš ta i takva peticija promeniti nešto u budućnosti „Beopolisa“. Ova peticija je, ne zaboravite – i ogledalo i dokaz zainteresovanosti građana za postojanje knjižara u kojoj dominantni naslovi nisu oni koji se mogu kupiti i na kiosku ili u hipermarketu.

U „Beopolisu“ je trenutno dostupno oko 16.000 naslova.

Ukoliko ne pokažemo da nam je stalo, ponoviće se poraz koji smo već doživeli pre nekoliko godina: knjižaru u Knez Mihajlovoj ulici odmenila je prodavnica odeće, u kojoj je nešto knjiga zadržano kao deo enterijera, one malo sofisticiranijih naslova, poneka namerno raskupusanih korica, postavljene tako da izgleda kao da su čitane.

„Na metar.“

UPDATE: Do 02.02 - 1110 potpisa!

UPDATE II: Beopolis nastavlja sa radom u TC Eurocentar (Makedonska ulica)

Hod po tankoj žici (Man on Wire)

Kao kada se pletu užad – oni masivni, debeli konopci - tako će se nekoliko inspirativnih i zanimljivih činjenica uplesti u kanap koji (oba)vezuje na gledanje ovog dokumentarca. „Man on Wire“ je nastao na osnovu knjige „To Reach the Clouds“ – biografije Filipa Petija (Petit), čoveka koji je 1974. hodao između kula Svetskog trgovinskog centra, ostvarajući šestogodišnji san koji je počeo da sanja pre no što su kule uopšte podignute. Već ta činjenica deluje tako intrigantno i tako filmski da je Džejms Marš (Marsh) mogao, bez muke, da se osloni na linearno postavljen intervju sa sada penzionisanim hodačem po žici, prošaran fotografijama i klipingom iz medija - ali se njegova vizija ove priče na sreću nije završila na takvoj izvedbi. Druga, za ovu priču manje važna činjenica je da se Marš već bavio dokumentovanjem raznorodnih lunatika (John Cale) ili fikcijama koje su mu, po svemu sudeći dale prostora da veštinu naracije usavrši. Treća, zapravo najmanje važna – ali impresivna: "Čovek na žici" već je nanizao na štrik BAFTA nagradu, Oskara za najbolji dokumentarac 2008. i još neke.

Uvodno, lagano prebiranje po strunama prepušteno je vragolijama koje je Petit izvodio pre osvajanja Kula (šetnja po vazduhu u Parizu i Sidneju), da bi se onda potpuno fokusirao na tačku za koju su sposobni samo ljudi posvećeni ostvarenju svom sna do granice u kojoj se uveliko mešaju hrabrost i ludilo. Vešto kombinujući sekvence rekonstrukcije "zločina" (naravno da je za takvu tačku nemoguće dobiti dozvolu i naravno da je ideja zahtevala višemesečne pripreme), arhivski materijal i sumanute iskaze i Petija i čitave ekipe koja ga je u poduhvatu pratila doslovno - do vrha, Marš uspeva u gotovo nemogućem: gledaocu (zagledanom u monitor od 19", zavaljenom u stolicu u sobi, svesnom da su snimci rekonstrukcija a radnja smeštena u period od pre 35 godina) počinju da bride najpre ruke, a zatim i cela stopala, od prostog uzbuđenja, iščekivanja prvog koraka tog hoda po tankoj žici. Bride stopala, zgrčena od mešavine straha od visine i euforije, dok se u pozadini zapliću i raspliću pažljivo birani komadi Majkla Najman i Satija, pripremajući pozornicu za dve ključne rečenice čitavog filma, čitavog života:

"If I die, what a beautiful death!"

"To me, it's really so simple, that life should be lived on the edge. You have to exercise rebellion. To refuse to tape yourself to the rules, to refuse your own success, to refuse to repeat yourself, to see every day, every year, every idea as a true challenge. Then you will live your life on the tightrope."

"Man on wire" dobija važno mesto na polici ne samo zbog briljatne naracije i dosledno izvedenog koncepta (i hoda po tankoj žici - tema rušenja Kula bliznakinja ostaje nespomenuta u filmu, hrabro, bravo!) koji izaziva preplitanje oduševljenja, straha i radosti - već i činjenice da pruža fantastično ohrabrenje, podsticaj da se svakog dana pokuša nešto što je izgledalo nemoguće; ohrabrenje da nema razloga da se pre suočenja sa našim svakodnevnim, najčešće smešnim ili bednim izazovima autocenzurišemo i samo-obeshrabrujemo, pre no što prvi korak na žici i napravimo.

"Where the Wild Things Are"

U rukama ste čoveka koji ume da u dvadeset sekundi reklame razvije ironičnu melodramu o staroj lampi na kiši.
Pratite vodiča koji je već nekoliko puta uspeo da vas zavede da uđete u lavirint sa premalo mrvica hleba u džepu ili prekratkim klupkom da biste pronašli put natrag - nadajući se da ste dovoljno bistri ili brzi da se vratite natrag pre no što se se svetla u sali ponovo uključe.

Zamislite šta je Spajk Džonzi (Jonze) u stanju da uradi od priče Morisa Sendaka koja će vas podsetiti da ste svojevremeno, davno, pre odrastanja ostavili jednu sobu zazidanom, a prepunom svega što je detinjstvo činilo – ali, avaj, zaboravili ste koja cigla otvara skriveni prolaz.

.

Ovaj film neće ukazati na tajna vrata – srušiće, zapravo, čitav zid.

.
I sve će ponovo ugledati svetlost dana/platna/ekrana.

Obavezno gledanje, nikako sa ili pred decom.

.
I ne verujte mnogo ovom zabavnom, veselom traileru - detinjstvo je mnogo ozbiljnija priča.
.

.

Naslovna strana Sedakove knjige:
.

"The Invention of Lying"

Iskreno, postoje čitaoci ovog bloga koje poznajem a do čijeg mišljenja mi je stalo. Postoji i nekoliko njih koje ne poznajem, a u čiji sud verujem. Bila bi laž reći da mi je stalo do mišljenja svih čitalaca. Među čitaocima postoji, tvrdim – i jedan totalni som, te nekoliko njih sa kojima imam manje dodirnih tačaka nego sa nekim ne-prijateljima. Tako to ide u životu. 

Iskreno.
Odakle ovakav uvod?

Zamislite svet u kojem laž ne postoji.

Svi koje poznajete govore isključivo ono što misle i ono što jeste. Sve ostalo je identično svakodnevici kakvu poznajemo - razlika je samo u tom malom, ali značajnom detalju. Iznenađenje! Čak i u takvom svetu gnjide se lakše i brže uspinju uz društvene lestvice, izvode na večere najbolje cice i bezbrižno plove ka udobnoj penziji, dok se poštena inteligencija i ovde batrga u moru malih privatnih katastrofa i tone pod poslovnim neuspesima, pravo na dno.

Takav svet je početna premisa filmskog prvenca Rika Gervajsa (Gervais, nama poznat iz serijala The Extras emitovanom na B92) koja sasvim dobro funkcioniše u prvih trideset minuta filma, filovanim sjajnim replikama (svi govore istinu, ne zaboravite), sve dok se Mark Belison (Gervajs) - inspirisan nuždom – ne doseti da uradi nešto što niko pre njega nije uradio – da izgovori laž, koja će inicirati uskoro i nove obmane - i koja će ga uskoro dovesti do pozicije čoveka koji priča sa Bogom.

"The Invention of Lying" svakako donosi jednu od zabavnijih scenarističkih premisa u proteklih nekoliko godina, ali se njegov autor, suočen sa po svemu sudeći tržišno preopasnom subverzivnom notom (vera-laž-Bog-ljudska zajednica) sa lakoćom (uz žaljenje dela publike) povlači na teren romantične komedije u čijem su fokusu čovek koji se batrga između istina i laži, lažnih i stvarnih prepreka, a sve želeći da osvoji ženu svog života. Tako našpanovan na filmsko platno, ovaj film postiže jedan ne mali uspeh: dolazi do šire publike, što bi verovatno teže postigao da je nastavio da ispituje pitanja vere i obmana – ali se i donekle uvija pod teretom druge priče, ostavši samim tim daleko od pra-uzora među kojima se naziru i „It’s a Wonderful Life“ Frenka Kapre ali i Ramisov „Groundhog day“. Ipak - i tako zašećeren i preodenut, film sadrži dobru mešavinu humora i istine koja nalaže da mu se posveti 100 minuta: starački dom je, zapravo "A Sad Place for Hopeless Old People"; motel je "A Cheap Place to Have Intercourse with a Near Stranger", dok je vrhunac brendinga reklama za Pepsi: "When they don't have Coke".

Konačno, ovaj film valja pogledati i zbog inspiracija koju donosi. Na prvom nivou postavlja se pitanje - kako bi ova priča bila ispričana da je završila u rukama drugog reditelja/producenta/studija, ali ono je samo uvertira za mnogo važnije: kako bi funkcionisao svet u kojem ne postoji ništa osim istine i onoga što jeste?

Kako bi bilo kada bi se, za početak, u traileru za ovaj film naznačilo da postoji i religiozna nota?

Venecija [fragmenti]

(Dva sunčana januarska dana i dve tihe noći provedene u Veneciji dovoljne su za mrežu punu impresija, markiranje tačaka koje bi trebalo ponovo videti po nekom toplijem vremenu, tugu što neka skrivena mesta nisu malo bliža i dostupnija hodačima, ali i dugotrajniji osmeh na licu. Svaki pokušaj da se od te smeše napravi neka kompleksnija priča vodi ka instant-putopisarenju i prepisivanju istoriografije što mi nije navika. Zato se vraćam na početak ovog pasusa: mreža puna impresija.)

Ulazimo u grad konačno na kratko prepušten njegovim stanovnicima (oko 60.000) a ne turistima (oko 15.000.000 godišnje!) i ta razlika se oseća: dolazak u Veneciju tokom takozvane „low season“ (posle Nove a pre početka Karnevala) ne donosi samo niže cene - već i sreću da se tokom špartanja gradom zaista srećeš sa lokalcima, obeleženim nervoznim pogledom ljudi umornih od onoga od čega žive: turizma. Lako ćeš ih prepoznati – mešavina Mletačkog ponosa i blagog prezira prema hodačima zagledanim u mape izgubljenim u lavirintu, ali uz navežbani poluosmeh kada im se obratiš.

Borba sa prirodom je svakodnevna, čak i nakon hiljadu i petstotina godina postojanja grada: teški metalni zabrani postoje na ulazu u gotovo svaki lokal, spremni za postavljanje ukoliko voda krene uz ulice. Dvadeset minuta je dovoljno da grad bude pod vodom.

Svako skretanje sa „glavne rute“ (koridora prepunog slastica, prečesto kičastih detalja i mamipara) ne donosi samo bliske susrete sa lokalcima, već i otvara pogled ka uličicama u kojima se ponovo zapitaš kako je ovaj grad uopšte podizan, kakva je to mešavina hrabrosti i ludila, kako opstaje toliko dugo.

Tek kada iskoračiš iz tih istorijskih kulisa, naknadno otkrivaš da je Venecija nastala baš tu iz proste nužde, kao sklonište i skrovište od prvih srednjovekovnih najezdi varvara. Naknadno saznaš i da je zvonik bazilike Svetog Marka kojem si se divio zapravo rekonstrukcija – stari zvonik se u potpunosti urušio pre više od stotinu godina. No, to otkriće nije snažnije od impresija i samo podcrtava svest o tome da grad, zapravo, propada već pet stotina godina, od kako su Portugalci uzeli prevlast na moru. Podcrtava i činjenicu da je Veneciju lepše i lakše upijati – bez vodiča i knjiga, ali sa mapom u ruci – ima skrivenih blaga koja valja videti. Nakon svih vekova propadanja, mnoge tačke i dalje sjaje poput lampiona ribarskih čamaca, u sumrak.

Sunce počinje da sija punom snagom dok prelazimo most ka gradu. Veličanstven kadar.

Bacanje torbe na pod sobe u Santa Chiarra hotelu (preporuka! ima i parking!), brzim korakom ka prvom mostu. 
Aleksandrin smeh.

Pod crkve Svetog Marka, granitne ploče, crni i svetli kvadrati izuvijani do granice iluzije.

Gromoglasni zvuk zvona sa tornja u večernjem satu, fotografije duge ekpozicije koje prolaznike pretapaju u senke.

Stotine plamenova sveća u Santa Maria Della Salutte.

Ticijan, Tintoreto i Belini u galeriji Akademija. I krupni, nezainteresovani crnac, čuvar na ulazu u galeriju.

Čaša vina, večera pod plinskim grejačima na doku kraj Rialta.

Desetine poslastica u izlozima.

Najlepše maske su zapravo one najmanje kitnjaste, najbliže počecima Comedia Dell Arte. To je već sigurno stvar ukusa.

Harmonikaš koji zabavlja dva smrznuta para turista na gondoli koja prolazi ispod nas.

Preglasne sirene u 23 sata koje oglašavaju čitavom gradu da poslednji autobusi odlaze sa stanice, zvuk odjekuje daleko u noć, koje te izbacuju iz kreveta, a ti pomisliš da je najava poplave.

Hotelska soba sa pogledom na svitanje.

Ipak, nakon mnogih mostova, ulica, trgova, skrivenih prolaza i silnog lutanja, najviše impresije izaziva prvi pravi susret sa Miroom, Kandinskim, Pikasom, Polokom, Ernstom – kolekcijom Pegi Gugenhajm – i impresije su možda i snažnije nego one koje odnosiš iz galerije Akademija, Santa Marie Della Salutte, crkve i Trga Sv. Marka ili Rialta. Ne znam da li Venecija prašta za ovakve iskaze, ali - tako je.

No – grad će sigurno dobiti i drugu šansu: uprkos svim naporima, silnim satima neprekidnog hoda i iskrenom trudu – čitavi kvartovi ka kojima su nas navodile poruke blog drugara ostali su neposećeni. Ostali smo uskraćeni i za pravo slušanje Vivaldijevih pasaža, možda još poneki Canoli (3.5 EUR - komad!), plovidbu ka okolnim ostrvčićima, hranjenje golubova na Trgu (tu je već bila gužva, zaista). Zato valja doći ponovo, pre no što sve prestane da bude istorijska kulisa i postane – istorija.

p.s. Kako je celo putovanje Beograd -> Ljubljana -> Venecija bilo prepuno raznih slučajnosti i simbolike, tako se i završilo. U povratku, na samoj granici - nebo je ukazivalo da se zlatni ćup na kraju duge zapravo nalazi - na teritoriji Srbije. Hm.

Privremeni izveštaj: Beograd -> Ljubljana

Nekih slučajnosti nisam bio svestan sve dok nismo skrenuli sa auto-puta, nakon 7 sati vožnje. Jedan deo tih čudnovatih poklapanja pripada segmentu manje važnih stvari – na dan pre polaska na put automobil je trokirao dok smo slušali „You Can’t go Home again“ (DJ Shadow) i to na nekih 60 kilometara od Beograda. Automobil popravili, krenuli dalje. Dan kasnije - plejer je nekako baš pre granice sa Slovenijom krenuo sa „Europe Endless“ Kraftwerka, što je u suton prelepog sunčanog dana (pratilo nas sunce sve od Šida do Brežica - sjajnog gradića, pobratima nekadašnje škole "Braća Ribar" :), bio sjajni crescendo vožnje, koja ipak nije laka.

Na više ličnom, važnijem nivou - tek kada smo skrenuli na Slovensku cestu (glavnu ulicu u Ljubljani) shvatio sam da nije slučajno što je Ljubljana prvo odredište na našem prvom putovanju automobilom.
Prvo putovanje na koje sam pošao devedesetih, a u okviru granica sveže isparcelisane domovine bilo je takođe Beograd – Ljubljana, zarad “razmene radio programa” "Radio Študenta" i "Radio Indexa", višednevni put na koji sam krenuo sa džeparcem od 60 maraka (DEM), obeznanjen od sreće što ću, makar na kratko, napustiti post-protestnu Srbiju – i to vozom do Skopja a onda avionom do Ljubljane, drugačije nije moglo.

U međuvremenu, Hrvati i Slovenci su završili auto-puteve po kojima se vozi kao kroz puter i bez nervoze, a pogranične službe su se dramatično promenile – carinici nam pasoše gotovo nisu ni gledali i ljubazno su odgovarali na sva naša besmislena pitanja, postavljana iz proste želje da putovanje bude potpuno prijatno.

Iako smo tokom proteklih godina više puta bili u Ljubljani – ponovo nas je iznenadila - ovoga puta skromnom, dovoljno kičastom – a pravom novogodišnjom dekoracijom te činjenicom da je broj ljudi koji zaista stoji ispred kafića na -7 celzisujovih a zbog zabrane pušenja u kafićima i restoranima – fascinantan (gostioničari su ponudu obogatili plinskim grejačima, nižom cenom kuvanog vina i ćebadima koja su na raspolaganju). Ipak, rasveta je snažnija impresija - novogodišnji lampioni sada krase i breg iznad grada, okean hiljadu svitaca lebdi nad krajolikom, krunisan dvorcem na vrhu.

Istovremeno, u gradu se u proteklih deset godina nikada nije više radilo – zaštitne ograde i dizalice (prigodno novogodišnje ukrašene!) su ispresecale centar, lokalci kažu da gradonačelnik diže sebi spomenike, no uprkos svemu tome – Ljubljana je zimi posle 20h i dalje najmirniji glavni grad ovog dela Evrope, toliko tih da se čuje kako sneg pada, a pada već treći dan. U Ljubljani se samim tim i dalje sjajno spava – jer je tišina od one vrste koja je u Beogradu davno izumrla.

Omladina i dalje sasvim dobro govori srpsko-hrvatski; rasprodaje i dalje počinju prvog ponedeljka u januaru (i iznosi su dramatično niži od beogradskih); saobraćaj se i dalje zaustavlja spuštanjem stopala na kolovoz; ulice su i dalje neprirodno čiste; “Emonec” je i dalje sasvim pristojan hotel u samom centru grada; “Zvezda” i dalje ima najbolje kolače; Restoran "Julija" (naravno - preko puta kafića "Romeo") i dalje ima dobru atmosferu i najbolju paradajz-čorbu, sve je dakle in the right place i pošto smo se uverili u sve to - sutra krećemo ka Veneciji.

Rezervoar je pun, okvirno znamo put; Mario, Ivana i još nekoliko prijatelja udelili su nam savete zlata vredne -> imamo, dakle, sve neophodno za nastavak avanture. Savke reče nekoliko dana pre puta - “Znaš kakav je osećaj kada ti pre granice stoji natpis “ne usporavajte!?!”

Ne znamo... idemo da proverimo!

Upomoć! Should we stay or should we blow?

Imamo, dakle - dve glave, četiri noge i odnedavno četiri točka i želju da za ferije odemo napolje. Želja je stara dvadesetak godina, nije se ubuđala od predugog stajanja, konačno je ostvariva.

Planiramo, dakle. No, broj glava, broj točkova, vremenske prognoze i ekološke katastrofe nas prečesto vode u svim pravcima, iako pričamo o nedalekim komšijama.

Do Ljubljane i šta u njoj – znamo kako ćemo i zašto ćemo.

Znamo i gde: sjajan mali hotel u centru grada, pristojna cena sobe uz pristojnu cenu celodnevnog parkinga.

I preko granice Slovenije i Italije – znamo kako. Okvirno znamo i gde.

Do Venecije – znamo kako, ali se tu pitanja već gomilaju: parkirati u Mestri – pa vozom/autobusom do Venecije? Parkirati na aerodromu – onda nečim drugim do grada? Parkirati bilo gde a da nije zabranjeno i ne platiti nikome – a onda bilo kako do grada? Zašto ići u grad u kojem je nivo vode porastao dramatično u proteklih nekoliko dana? (Možda zato što će to biti nesvakidašnji ugođaj – hodanje kroz moguću svakodnevicu buduće Venecije – grada koji tone, čiji su pločnici svake godine sve bliži nivou mora; kakva prilika za fotkanje Trga Svetog Marka pod vodom; hodanje preko Rialta koji je sve manje most a sve više izbočina na ulici u nivou vode). Da li verovati izvesnom Vinćencu, zaduženom za e-mail komunikaciju sa potencijalnim gostima koji tvrdi da je hotel siguran od poplava? "Možda piše sa laptopa koji drži na kolenima dok pluta kanalima" - kaže A. Da li je sumanuto želeti i platiti za hodanje u ribolovačkim čizmama kroz grad koji je sve manje poznat po romantici a sve više po laganom nestajanju? (obavezno pročitati ponovo sjajan tekst iz National Geographica od pre nekoliko meseci) Koliko pitanja a koliko malo dana za odmor.

Ili valja putovati, rasterećen od svega što može biti, zagledan kroz šoferku u ono što upravo jeste?

(Predviđati moguće avanture? Dosadno, zar ne?)

Svi saveti na temu putovanja automobilom, parkinga i spavanja u i oko Venecije – dobrodošli.

NOVO: Šta je bilo posle >>

 

Zvučni zid

Ljubav i muzika su, verujem, jedine dve sile koje imaju snagu da te obuhvate celog i jedine koje te sustižu - sudbinski, neplanirano. Do crescenda dolazi, naravno, kada se te dve rezultante ujedine.

I kao što me svojevremeno Kojina bas-linija pasirana Milanovim akordima u Šarlovoj „O,o,o“ nepozvana presrela i zauvek skrenula na tračnice kojima se vozim i danas, tako su me i korice „Zvučnog zida“ (VBZ, 2009) presrele iz izloga knjižare u Makedonskoj ledenog subotnjeg prepodneva, promenivši donekle plan kretanja tog dana.

„Zvučni zid“ je zbirka priča o muzici – koje se kreću od totalne fikcije do reminscencija tinejdžerskih dana iz vremena kada je muzika bila važna; 27 priča rasutih po prostoru bivše SFRJ; rasutih po prošlosti i budućnosti, autora uglavnom rođenih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Raspoređene kroz poglavlja tako da prate liniju koja počinje pomalo nostalgičnim realizmom teenage angst-a do fantazmagorija posvećenih „povratničkom koncertu“ Džonija Štulića ili budućem koncertu The Beatles u Zagrebu – sve te priče dokazuju gorenavedeni, prvi pasus.

Raznorodni autori skriveni su iza korica knjige i teško je izabrati koji od njih predstavlja najveće iznenađenje – u ovoj knjizi nema loše priče. Iako je vidljiv manjak „naših“ autora (što zapravo nije važno, štaviše – prijatno razotkriva šta se sluša(lo) iza zida), potpuno je uživanje čitati i Miroslava Kirina, Gorana Kulenovića, Nenada Robana, Anta Tomića, Vladimira Arsenijevića, Nenada Marjanovića (Dr. Fric, Kud Idijoti), Dalibora Matanića, Renata Baretića, Ognjena Sviličića i drugih - da bi se taj šareni, melodični karusel konačno zavrteo soničnom brzinom pričama Arsena Oremovića i Borivoja Radakovića.

Raznorodni junaci čine notni sistem ove knjige: Iggy Pop, Van Morrison, The Beatles, The Ramones, sumanuti riječki pank bend koji nikada nije odsvirao nitijednu pesmu i ušao u legendu; Pankrti; Darko Rundek i mnogi drugi – potpuno privatni ili opštepoznati heroji, čitava sazvežđa, čak i neke muzičke crne rupe poput ostarelog Jure Stublića ili Jasenka Houre, koji u jednoj od priča beži iz Hrvatske, krijući se od Haškog tribunala koji ga traži zbog kršenja autorskih prava :)

Zašto su ovakve knjige važne? Najpre – dobro je pročitati šta je u glavama nekih tebi nepoznatih ljudi, a duhovno srodnih izazvao niz akorda koji je iz tebe porodio potpuno drugačije slike, želje ili stavove. Još je važnije prihvatiti sve ove priče kao svojevrstan dokaz da nisi usamljen u ponekad slepoj idolatriji; da nisi jedini koji je mapirao univerzum čitajući omote ploča i diskova; da svi ti sati i godine upijanja muzike nisu bili uzaludni; da si pripadnik plemena kojem je muzika poziv na okupljanje i borbu; mikrofon totem a gitara jedino priznato oružje. Dodatno, ovakve priče su još jedan dokaz da postoji razlika između slušanja i razumevanja muzike – i da nije slučajno što i danas pronalaziš poznate stihove gde ih najmanje očekuješ, postavljene su tu kao tajni znak koji nekoj potpuno drugoj priči daju veću težinu, slatkast vonj ili dodatni gorki okus.

Poslednja, ali nikako najmanje važna činjenica krije se u samom predgovoru Radakovića i Oremovića: (...) „Ako je nekada bilo nepotrebno izmišljati rock zgode pored stvarnih zgoda Keitha Moona, Jerryja Lee Lewisa, Jima Morrisona, Jimia Hendrixa, Briana Jonesa, Chucka Berryja, Sida Viciousa i Kurta Cobainea ili pisati fikcijske romane na temu rocka pored Dylanove auto-biografije »No Direction Home«, Richardsove »Lice Rock’n’Rolla«, »My House Of Memories« Merlea Haggarda ili biografske knjige »Beatlesa« »Revolution In he Head«, kako bi to bilo moguće očekivati danas kada se primjereno živopisnih, a značajnih likova u svim žanrovima popularne glazbe može nabrojati na prste jedne ruke?“

Obavezno čitanje. Ako je neko u prilici – obavezno nagovaranje priređivača da se radi na nastavku, čak i ako uopšte nije prvobitno planiran.

P.S. Poruka svim PR/komunikacijskim službama izdavačkih kuća Balkana: smrtonosno je dosadno čitati identične press releasove na desetinama različitih sajtova i portala. Šarajte malo, ukoliko želite da vaša izdanja neko i kupi.

.

P.P.S. Spretnim googlanjem pronašao sam prvih 14 stranica knjige, koje možete iščitati kao trailer, pre kupovine.

.

. 

Desetleća

Vreme je, izgleda, za svođenje računa - ne samo godišnjih, već i decenijskih: dobar je povod, okrugao broj, ljudska opsednutost jubilejima i etapama. Opsednutost slična onoj s kraja prošlog veka - kada sam dve zime zaredom (1999. i 2000. ) snimao tekstove poput "dočekajte novi vek...". Ređaju se najvažniji albumi, pesme, filmovi, cice, macani, modni trendovi, važni brendovi. Kao da ćemo opsesivnim merenjem i brojanjem uspeti da razlučimo u kom ritmu se pojavljuju remek-dela, sreće, nesreće i mirakuli.

Ipak, atmosfera ponese - i pomislim kako bi trebalo da pregledam sopstvene fotografije iz prethodnih dekada i onda pokušam da objasnim samom sebi iz prošlosti neke korake i poteze. (Ova rečenica je dostojna Kalvina. Ne filozofa, već Hobsovog prijatelja). Pomislim i da je trenutak da ponovo preslušam „Here are the Young Men, a weight on their shoulders/Here are the Young Men, well where have they been?“, ne bih li sabrao misli.
Rezultat: shvatiš kako te godine učine pomalo otpornim na Weltschmerz, u bilo kojoj formi, iako ga i dalje simpatišeš. Možda je to znak starenja. Kao i činjenica da me suštinski ne zanima da pravim liste najboljih albuma, pesama, filmova, spotova, rečenica, događaja i promašaja.

Elem, to buljenje u vreme prošlo isuviše liči na pogled kroz one dugačke cevi položene u blato gradilišta, na čijem se drugom, a dalekom kraju nazire nešto svetla iz blistave prošlosti, dok je skoro sve ostalo u tami, tek poneki zrak svetla se probija kroz retke rupe nastale od rđe. I glas odjekuje uzaludno (... zaludno... lud... dno....) Blesavo je piljiti u toliku tamu, ništa dobro ne nastaje od gledanja u mrak.

Zato se valja okrenuti na drugu stranu, sakupiti malo kuraži (nije naodmet) pred početak te nove dekade i sabrati sve što dolazi.

Toliko toga još uvek nisam uradio,

proživeo,

osvojio,

odbacio,

promenio,

zasadio,

pa presadio,

a ponešto i posekao,

okrečio,

zid pomerio,

krov probio.

Pored tolikog spiska, nema vremena za reminscencije.

Juriš u izvedbu futura II!

Ukoliko pre te izvedbe pokušam deskriptivno da izlistam želje po važnosti, od srca ću nasmejati onog levo sa gornje fotografije – jer, najzabavnije u dosadašnjem vremenu je upravo to da se ništa nije događalo planski, a planovi su se na kraju nekako - ipak ispunili!

Uglavnom.

A svetac mi se ukaza kao...

... jelkica za automobil!

Neravnopravnost većeg broja ukazanja svetaca u zapadnim delovima sveta nego u nas - kod kojih se tek retko poneki ukaže (i to najčešće u kori drveta ili cepanici) biva ispravljena ovim proizvodom. Srpska novo(pre)komponovana filozofija „sve može“ dobija otelotvorenje i ovim „3-in-1“ rešenjem za automobil: ukazuje drugim vozačima da ste vernik; "miriše", te „radi“ kao zaštita na drumu! Valja očekivati i novi model – koji će pored navedenih funkcija moći i da „zbuni“ radar.

Pitam se da li proizvođač ovog čuda ima dozvolu za korišćenje ikone?
Ili odvaja procenat od zarade?
Da podsetim: „Niko bez znanja, odobrenja i blagoslova nadležnog eparhijskog arhijereja ne može koristiti, upotrebljavati ili isticati u bilo koje svrhe imena i ikone svetih, Srpske pravoslavne crkve, kao ni druga crkvena znamenja i sakralne predmete koji su neotuđivo i neprikosnoveno vlasništvo Crkve" (Patrijarh Pavle, 2004.).

Fotografisano u hipermarketu, u Srbiji, decembra 2009. godine.

...dok stojim u redu u novoj pekari u kraju...

... i smišljam šta je najefikasniji test za nove komšije pekare... najpre shvatam da ni ova nova nije pekara u pravom smislu te reči – jer se hleb ne peče na licu mesta i sve se dovozi kamionetima iz ko zna čije i kakve pećnice, što je čini manje šarmantnom i spušta stepen uživanja u mirisu i toploti koja te zapahne kada uđeš u pravu pekaru – odnosno ono što bi pekarom smelo da se zove. U trenu, prisećam se kakav je događaj bilo otvaranje jedne od prvih privatnih pekara u blizini naše škole. "Pera pekar" više ne postoji nigde osim u sećanjima na plavu bluzu i kiflu pred čas. Kifle iz te pekare bile su skuplje od onih državnih, vazdušastih i slaboukusnih iz državne "Višnjice" koja je bila odmah pored - no i ta kombinacija državnih kifli i trouglastog jogurta je imala svojih lepota – mogao si da kupiš 3 državne po ceni 2 iz "Perine pekare", što nije bila mala razlika. I dok stojim tako u redu, sve bliži pultu - prisećam se i jednostavne, čiste i mirisne pekara na Varoš kapiji, odmah ispod Ivan Begove, na ulazu u Zadarsku, u kojoj se svakog jutra kupovao odličan hleb dobre, tvrde ali ukusne korice (“jedi koricu, to je dobro za zube!”), a sećam se i male, prave pekare u Vojvode Stepe nekoliko stotina metara iznad bioskopa – i kako se prisećam svih tih lica i hlebova shvatam da je ideologija čitave familije oduvek bila da se čuveni, nikakvi hleb Sava 500 izbegava na svaki mogući način, da je njegova pojava na stolu simbol poraza svih ukućana, simbol poraza dobrog ukusa. Red se pomera. Lišen bilo kakve inspiracije, jer mirisa pekare prosto nema - uzimam perecu. Nije loša, ali je neću pamtiti. Neće me inspirisati da sledeći put uđem u pekaru.


I lepi su svi ti hlebovi i kifle, ima tu dobrih slastica koje mame novce iz novčanika a da te ne jede osećaj krivice jer ti je sladak svaki zalogaj - ali, ukoliko se ikada obogatim – prvi (a možda i jedini) bogatunski kapric koji ću sprovesti u delo biće sledeći: gde god bio i živeo – želim vruće, sveže kifle iz Čarlija (stara, dobra pekara pored bioskopa Balkan) svakog jutra na stolu. Ništa više, ništa manje.

Dobro, imaću još jednu želju: da vidim kako se salčići vraćaju u pekare.

Pravi. 

"Handmade".

Platiću.

Young At Heart

Dokumentarac "Young At Heart" predstavlja rezultat višenedeljnog snimanja jednog od najčudnovatijih horova do sada viđenih: dvadeset dvoje ne "starijih" - već zaista starih ljudi, u rasponu od 92(!) do 73 godine - koji bez zazora i straha, punog srca i duše izvode ne samo mainstream klasike poput "Fix You" već se upuštaju i u avanture poput "Schizophrenia" od Sonic Youth ili "Life During Wartime" Talking Heads.

Zastrašujuće,
predivno.

Od prve sekvence, u kojoj 92-godišnja Ajlin peva "Should I stay or should I go", postaje jasno:
ovaj film je, zapravo, dokaz koji sam dugo tražio - dvosatna pokazna vežba da je svaki trenutak pravi i da nema nijedne stvari "za koju je prekasno".

Uvek je moguće,
sada je vreme.
Punim plućima.
(Čak i ukoliko su prikačena na aparat koji nosite sa sobom, jer pluća nemaju dovoljno kiseonika.)

Kako reče jedan od njih: "Singing does a lot to your whole body"

Veličanstveno.

.