Privremeni izveštaj: Beograd -> Ljubljana

Nekih slučajnosti nisam bio svestan sve dok nismo skrenuli sa auto-puta, nakon 7 sati vožnje. Jedan deo tih čudnovatih poklapanja pripada segmentu manje važnih stvari – na dan pre polaska na put automobil je trokirao dok smo slušali „You Can’t go Home again“ (DJ Shadow) i to na nekih 60 kilometara od Beograda. Automobil popravili, krenuli dalje. Dan kasnije - plejer je nekako baš pre granice sa Slovenijom krenuo sa „Europe Endless“ Kraftwerka, što je u suton prelepog sunčanog dana (pratilo nas sunce sve od Šida do Brežica - sjajnog gradića, pobratima nekadašnje škole "Braća Ribar" :), bio sjajni crescendo vožnje, koja ipak nije laka.

Na više ličnom, važnijem nivou - tek kada smo skrenuli na Slovensku cestu (glavnu ulicu u Ljubljani) shvatio sam da nije slučajno što je Ljubljana prvo odredište na našem prvom putovanju automobilom.
Prvo putovanje na koje sam pošao devedesetih, a u okviru granica sveže isparcelisane domovine bilo je takođe Beograd – Ljubljana, zarad “razmene radio programa” "Radio Študenta" i "Radio Indexa", višednevni put na koji sam krenuo sa džeparcem od 60 maraka (DEM), obeznanjen od sreće što ću, makar na kratko, napustiti post-protestnu Srbiju – i to vozom do Skopja a onda avionom do Ljubljane, drugačije nije moglo.

U međuvremenu, Hrvati i Slovenci su završili auto-puteve po kojima se vozi kao kroz puter i bez nervoze, a pogranične službe su se dramatično promenile – carinici nam pasoše gotovo nisu ni gledali i ljubazno su odgovarali na sva naša besmislena pitanja, postavljana iz proste želje da putovanje bude potpuno prijatno.

Iako smo tokom proteklih godina više puta bili u Ljubljani – ponovo nas je iznenadila - ovoga puta skromnom, dovoljno kičastom – a pravom novogodišnjom dekoracijom te činjenicom da je broj ljudi koji zaista stoji ispred kafića na -7 celzisujovih a zbog zabrane pušenja u kafićima i restoranima – fascinantan (gostioničari su ponudu obogatili plinskim grejačima, nižom cenom kuvanog vina i ćebadima koja su na raspolaganju). Ipak, rasveta je snažnija impresija - novogodišnji lampioni sada krase i breg iznad grada, okean hiljadu svitaca lebdi nad krajolikom, krunisan dvorcem na vrhu.

Istovremeno, u gradu se u proteklih deset godina nikada nije više radilo – zaštitne ograde i dizalice (prigodno novogodišnje ukrašene!) su ispresecale centar, lokalci kažu da gradonačelnik diže sebi spomenike, no uprkos svemu tome – Ljubljana je zimi posle 20h i dalje najmirniji glavni grad ovog dela Evrope, toliko tih da se čuje kako sneg pada, a pada već treći dan. U Ljubljani se samim tim i dalje sjajno spava – jer je tišina od one vrste koja je u Beogradu davno izumrla.

Omladina i dalje sasvim dobro govori srpsko-hrvatski; rasprodaje i dalje počinju prvog ponedeljka u januaru (i iznosi su dramatično niži od beogradskih); saobraćaj se i dalje zaustavlja spuštanjem stopala na kolovoz; ulice su i dalje neprirodno čiste; “Emonec” je i dalje sasvim pristojan hotel u samom centru grada; “Zvezda” i dalje ima najbolje kolače; Restoran "Julija" (naravno - preko puta kafića "Romeo") i dalje ima dobru atmosferu i najbolju paradajz-čorbu, sve je dakle in the right place i pošto smo se uverili u sve to - sutra krećemo ka Veneciji.

Rezervoar je pun, okvirno znamo put; Mario, Ivana i još nekoliko prijatelja udelili su nam savete zlata vredne -> imamo, dakle, sve neophodno za nastavak avanture. Savke reče nekoliko dana pre puta - “Znaš kakav je osećaj kada ti pre granice stoji natpis “ne usporavajte!?!”

Ne znamo... idemo da proverimo!