Zašto volim radio

Ne mogu da odredim kada je sve počelo.

Možda je to bila ona usisavajuća interferenca špice za „Vibracije“ Slobe Konjovića; verovatnije - godišnja lista „100 veličanstvenih“, koja je otkrivala kretanje muzičkih žanrova u svim pravcima, i od koje sam naučio i čuo više korisnog nego na svim časovima muzičkog zajedno. A možda je to bio Đuzin „Zabavnik“, kojeg smatram jednog od najboljih radijskih naratora ikada, možda i „Klub 2“ Zorana Stanojevića ili Mjehurove emisije na B92 u vreme kada se program radio čak i iz toaleta ako je bilo potrebno; ili Vojina, Robertova i Kuzmina „Frka“ na Pingvinu nedeljom uveče (kakav je to sonično-intelektualni kalambur bio!); no ipak – zaraza je počela emisijom „Peca i Deca“, 1979. (Studio B, nedelja rano popodne) u kojoj sam i gostovao, imao sam svega 6 godina - i zadatak da „ispričam moje viđenje“ filma „Godzila“, pogledan u Domu Kulture „Vuk Karadžić“. Reakcije rodbine nisu bile toliko važne (ovacije!) - ali, činjenica da sam pričao jednom čoveku a da su to čule hiljade, mogućnost da pričaš relativno tiho, „normalnim glasom“ – i to i kako i šta želiš – a čuju te toliki ljudi koje ne znaš - te senzacije bile su toliko snažne i dugotrajne da nije bilo čudo što sam mnogo godina kasnije, inspirisan jednom Dačinom rečenicom krenuo ka "Radio Pingvinu", jednog letnjeg popodneva.

Plovio sam etrom gotovo 9 godina.

Prva pesma koju sam „izabrao da se pusti“ bila je, ako se dobro sećam, „I Wanna Be Like You“ od Los Lobos, obrada pesme iz „Knjige o džungli“, vašar jedan.

*

Prva samostalna emisija koju radim kao voditelj, jutarnji program: paziš na svaku reč, a 6.15 ujutro je, velika je verovatnoća da i oni koji te slušaju zapravo ne čuju šta govoriš, još nije ni svanulo kako valja.

*

Kao-reklame.




*

„Radio se ne sluša, sa radijom se druži“.


*

Desetine traka, kaseta, poneki CD i gomile ploča koje nosim u torbi, remeni usečeni u ramena, da bih pustio po 1 pesmu sa svake od njih!

Besomučno emitovanje pesme „Vođa“ (S.T.R.A.H.) na dan pre izbora u decembru 1992.
Učim od Saleta da radim na mikseti od 4 kanala, koja uz pomoć „čudesne 386-ice“ ima – 8 kanala. Što olakšava manipulaciju, ali povećava broj „rupa“ u programu.

*

Prva noć koju sam potpuno sam proveo na smeni, kao voditelj, tonac i muzičar.

*

Dan u kojem nas sedamdeset napušta „Pingvin“.

*

Menjamo frekvenciju.
Vest o „Oluji“ prekida kviz koji radimo u lepo letnje prepodne, usred rubrike "Letnja veselica".

*

Čitanje grafita u emisiji moram da prekidam vešću da Dragoslav Avramović neće biti na izbornoj listi opozicije. To, naravno, utiče na dalji tok same emisije.

*

„Srbija 1998: Nešto je preživelo.“

*

Tanja i ja vodimo kviz u koji se javlja čovek koji zna kojim rezultatom je završena oproštajna utakmica Moce Vukotića, 0:1 za Čelik iz Zenice, 1987. Nagrade koje delimo su potpuno simbolične, ali to prosto nije nikome važno. (Mnogo godina kasnije, taj isti čovek osvaja automobile i velike novce po mnogo većim kvizovima.)

*

Prestajemo da snimamo na trake, počinjemo da koristimo softver za montažu!

*

„Radio Index – jedini RADIO u gradu“.

*

Nikola Momčilović i ja radimo sumanuti eksperiment "u sred bela dana": sa jednog CD plejera isključujemo levi kanal, a sa drugog desni. Puštamo u program istovremeno obe verzije „Ziggy Stardust“ – i Bouvija i Bauhaus.
„Za one koji više vole original, molim da posvete pažnju levom kanalu, za obožavaoce obrade Bauhaus – desni kanal. Radio Index – 48 sati muzike na dan!“
Ni danas, uz pomoć računara, ne mogu da ponovim čudo koje je Nikola radio uživo, "na programu".
I danas mi nije jasno kako nismo suspendovani.

*

Montirani intervjui – snimiš sve govorne segmente nečije emisije, onda u montaži nasnimiš sumanuta pitanja – i dobiješ potpuno sumanuti kontekst, koji naravno emituješ – i koliko god možeš – paziš šta pričaš u narednim emisijama – jer znaš da te kolege snimaju – radi osvetničke montaže.

*

Shvatam da imam veoma malo fotografija iz tog vremena. Sve smo usmerili ka zvuku i mašti.

*

„U medijskoj džungli nije važno - biti najglasniji. Važno je preživeti.“

*

I onda fade-out, regler na nulu,
tišina.

(Odjavna špica: Aca, Joca, Bojana, Maja, Kiza, Tanja, Šejn, Boris, Dača, Kuzma, Kockica, Nevidljivi, Karlo, Škrbamaca, Strahinja, Nikola, Flora, Luka, Gorana, Hogar, Sale, Ivančica, Ah Neša, Bane, Ćale, Kepa, Mija, Alek, Mirko, Mortiša, Mad Man Hasan, Mirko, Bane J., Slobodan, Cope, Dušica, Olja, Slađana, Olika, Mira, Vedrana, Vedrana još jedna, Miša, drugi Miša, Darko... na radiju sam upoznao i Aleksandru, u prvoj reklami koju smo ikada snimili zajedno sam je zaprosio, rekla je "Da", nekoliko puta, nije bilo razloga da ponavljamo. Snimanje. Snimalo se na trake, 1995.)



Danas aplaudiram, svečano okrenut ka radio aparatu kada čujem voditelja koji „priča do vokala“, ostala navika. Radujem se kada čujem da neko brine o miksu između dve pesme. Još više - kada se čuje da se neko trudi.

I dalje važi - pored svih blogova, chatova i svega što se pojavilo u proteklih deset godina – mnogo je lepše i izaziva više vibracija kada nekome pričaš nego kada pišeš, normalno.

Poslednja pesma koju sam pre gotovo deset godina „pustio“, odjavljujući poslednju emisiju, bila je „Going Underground“ od The Jam. Svaka pesma je imala svrhu i cilj.

Moram da dobro razmislim, uz koju pesmu ću se vratiti.
Iako, sad shvatam, nikada nisam ni izašao.
.