I
Čitavog dana razmišljam da bi vredelo napraviti rimejk spota.
Scenario je: sviram naučen rif na gitari, Lav i Aleksandra me snimaju kamerama kako hodam po prostoru oko hotela „Hajat“ noseći stolicu i gitaru, kao u originalu, može i bez krune, zatim se penjem po brežuljku kraj Ušća, kamera iz ruke, prvo total, onda švenk preko reke, zatim krupni plan gitare, zatim jedan total s leđa, mogao bi i neki simbolični performans da se napravi kraj onog spomenika „večne vatre“ koja nije gorela ni godinu dana; zatim sednem na tronožac na bregu, odsviram rif i postavim ga na YouTube uz naslov „Depeche Mode na Ušću!“.
Za dvadeset godina sam naučio i to da političari rečima stvaraju štetu. Sve suprotno od teksta pesme.
Da li da to bude tema performansa kod spomenika?
Naravno da ništa od toga ne činimo. Ideja nije dovoljno zabavna da bi izbrisala gorak ukus koji žvaćem nakon vesti o otkazivanju koncerta i umesto limuzina koje bi dovele bend do Ušća gledam limuzine koje dovode političare, baš tog dana.
Ništa ne činimo i zato što bismo tako naoružani gitarom, tronošcem i kamerom na pet stotina metara od hotela u kojem drema Visoki Predstavnik bili ocenjeni kao bezbednosni rizik.
A rif za „Jailhouse Rock“ nisam vežbao.
Noć je.
Ležimo na stenama još toplim od avgustovskog sunca, noć je nakon Svetog Ilije, zvuk talasa koji miluju stene su merna jedinica protoka vremena i ritma našeg razgovora.
Leto je, 1990.
Vesti se još ne emituju „na sat“, ovo je leto običnog tempa.
Ipak, iako imamo po sedamnaest, osamnaest godina i ne bi trebalo da nas zanima, čak je i do nas tog popodneva stigla vest da je počeo novi rat, Bliski istok, uskoro će se toj žurki priključiti i „US Army“ i kako već sve to ide, gledali smo to nekoliko godina kasnije i uživo.
Te večeri je sve dovoljno daleko od nas: ležimo na stenama, glavu mi žulja boca finlandije u rancu, kupljena za četiri nemačke marke u obližnjem fri-šopu, u džepu je palmal bez filtera, ubedljivo najbolja cigareta sve dok iz nje nisu izvukli sve što se pokazalo „opasnim“.
Čitav mesec jun proveo sam radeći u magacinu da bih sad mogao da ležim na steni, okružen prijateljima zagledanim u noćno nebo, uz votku i cigarete.
Ukoliko se zagledamo ka pučini, vidimo na horizontu udaljeni blesak munja, bezopasnih, dovoljno dalekih da znamo da te večeri neće biti kiše. Neko iz grupe, blago pijan, pretpostavlja: „To su odblesci s Bliskog istoka, rokaju ih“.
Smeh.
Niko od nas još ne zna kako izgleda rat.
Zato ćemo uskoro dobiti ubrzani kurs. Nekoliko dana kasnije, deo naše ekipe ne može da stigne do mora i bude s nama na tim istim stenama toplim od sunca. Nedaleko odatle postavljaju balvane na drumove.
Ležimo na stenama zagledani u munje, boca finlandije kruži grupom, s kasetofona ide, ko zna koji put „Violator“ Depeche Mode.
Prvi album na kojem se Martin Gor latio gitare, prva pesma u kojoj se ta gitara čuje, kakav rif!
Words are very unnecessary,
they can only do harm.
Ležimo na stenama.
II
Dvadesetak godina kasnije, na dan koji je trebalo da završim stojeći pod istim takvim noćnim nebom i pevajući na sav glas baš tu pesmu, u Beograd je, umesto najavljenih a zatim otkazanih Depeche Mode, došao Džozef Bajden, USA.
Čitavog dana razmišljam da bi vredelo napraviti rimejk spota.
Scenario je: sviram naučen rif na gitari, Lav i Aleksandra me snimaju kamerama kako hodam po prostoru oko hotela „Hajat“ noseći stolicu i gitaru, kao u originalu, može i bez krune, zatim se penjem po brežuljku kraj Ušća, kamera iz ruke, prvo total, onda švenk preko reke, zatim krupni plan gitare, zatim jedan total s leđa, mogao bi i neki simbolični performans da se napravi kraj onog spomenika „večne vatre“ koja nije gorela ni godinu dana; zatim sednem na tronožac na bregu, odsviram rif i postavim ga na YouTube uz naslov „Depeche Mode na Ušću!“.
Za dvadeset godina sam naučio i to da političari rečima stvaraju štetu. Sve suprotno od teksta pesme.
Da li da to bude tema performansa kod spomenika?
Naravno da ništa od toga ne činimo. Ideja nije dovoljno zabavna da bi izbrisala gorak ukus koji žvaćem nakon vesti o otkazivanju koncerta i umesto limuzina koje bi dovele bend do Ušća gledam limuzine koje dovode političare, baš tog dana.
Ništa ne činimo i zato što bismo tako naoružani gitarom, tronošcem i kamerom na pet stotina metara od hotela u kojem drema Visoki Predstavnik bili ocenjeni kao bezbednosni rizik.
A rif za „Jailhouse Rock“ nisam vežbao.
III
Prošle su dvadeset tri godine.
U međuvremenu sam mogao da slušam Depeche Mode uživo tri ili četiri puta „u komšiluku“, pod tuđim nebom.
Ali želeo sam da ovu pesmu prvi put čujem uživo u svom gradu.
Dvadeset tri godine kasnije stojim naspram bine i slušam uvodne taktove „Enjoy the Silence“ gledajući u poslednji spomenik koji su podigli oni zbog kojih sam ovaj trenutak čekao toliko dugo.
Iako je odavno ugašena, takozvana večna vatra ostavila je za sobom ožiljke koje ne može da zaleči samo taj jedan, prvi koncert Depeche Mode u Beogradu, koliko god ja glasno pevao, vrištao, mahao rukama, presrećan što smo se ta pesma i ja konačno sreli, obasjani svetlom s bine i mesečinom.
Dvadeset tri godine više je od polovine mog života.
Stena s početka priče je na teritoriji druge države.
Neki od prijatelja koji su one večeri ležali na stenama i gledali u zvezde večeras su u publici.
Drugi žive pod nebom na kojem su zvezde drugačije okačene.
Reči su učinile da tako bude.
All I ever wanted
All I ever needed is here in my arms.
Words are very unneccesary,
they can only do harm.
U međuvremenu sam mogao da slušam Depeche Mode uživo tri ili četiri puta „u komšiluku“, pod tuđim nebom.
Ali želeo sam da ovu pesmu prvi put čujem uživo u svom gradu.
Dvadeset tri godine kasnije stojim naspram bine i slušam uvodne taktove „Enjoy the Silence“ gledajući u poslednji spomenik koji su podigli oni zbog kojih sam ovaj trenutak čekao toliko dugo.
Iako je odavno ugašena, takozvana večna vatra ostavila je za sobom ožiljke koje ne može da zaleči samo taj jedan, prvi koncert Depeche Mode u Beogradu, koliko god ja glasno pevao, vrištao, mahao rukama, presrećan što smo se ta pesma i ja konačno sreli, obasjani svetlom s bine i mesečinom.
Dvadeset tri godine više je od polovine mog života.
Stena s početka priče je na teritoriji druge države.
Neki od prijatelja koji su one večeri ležali na stenama i gledali u zvezde večeras su u publici.
Drugi žive pod nebom na kojem su zvezde drugačije okačene.
Reči su učinile da tako bude.
All I ever wanted
All I ever needed is here in my arms.
Words are very unneccesary,
they can only do harm.
[Blog-verzije priče iz serijala “39 pesama”, pisane do 39. rođendana, odnosno juna 2012. dostupne su - ovde. Reviridana verzija priča objavljena je u junu 2013. godine zahvaljujući izdavačkoj kući "Booka" >>.]
