Stilske vežbe

Više nije pitanje šta država može da učini od tebe, već šta ti možeš da učiniš od nje.

Više nije pitanje šta država može da učini za sebe, već šta ti možeš da naučiš od nje.

Više nije pitanje šta država može da učini od sebe, već kako ti možeš da utekneš iz nje.

Više nije pitanje šta država ne može da učini za tebe...
mogu biti optužen da ne volim svoju zemlju, što nije tačno.

Više nije pitanje šta državni čin može da učini za sebe...
ne, nije mi želja i nemam snage da budem satiričar.
Ja sam taj koji je satrt.

Više nije pitanje stila.

Više nije pitanje.

Kraj vežbe.

["this land is your land..."]

"Sećate se onih monumentalnih statua, kamenih lica koja gledaju prema moru. Verovalo se da su spuštena sa neba, jer je istraživačima bilo nejasno kako je na tako pustom ostrvu bilo moguće sagraditi i postaviti monumentalne statue teške 100 i 200 tona.

Odgovor na zagonetku kamenih kipova bio je strašan. Izučavanja su pokazala da je ostrvo nekada bilo puno zelenila, tu je rasla vinova loza, bilo je banana, slatkog krompira, kokošaka i ptica. Ljudi su živeli u uređenim selima, vremenom su se podelili na plemena, dobili su sveštenike. Onda je svako pleme počelo da odaje počast svojim precima tako što je podizalo kamene kipove. Taj kult predaka, često izmišljenih, postao je predmet takmičenja. Malo po malo na ostrvu je izgradjeno 1000 kamenih kipova - jedan na deset ostrvljana. Svako pokoljenje kipova bilo je veće od predhodnog, zahtevalo je više radne snage, više kamena, ali i drveta. Drveće je sečeno brže nego što je moglo da izraste. Najstrašnije je to što se na tako malom ostrvu jasno moglo videti kuda vodi ta neobuzdana seča šume. Sav hlad je nestao, zemlja se isušila, na kraju više nije bilo dovoljno drveta ni da se naprave kanui za bekstvo sa ostrva koje je umiralo.

I šta se dogodilo, izbijali su ratovi između klanova zbog starih dasaka, ljudi su pojeli sve životinje. Njive su propale, ostali su samo kameni kipovi koji su progutali zemlju. Kada su Evropljani stigli na Uskršnja ostrva u 18. veku, nije više bilo krovnih greda i ljudi su živeli po pećinama. Između posete Holanđana sredinom 18. veka i Kukovog dolaska na Uskršnja ostrva 50-ak godina kasnije, jedina novina je bila ta što su ostrvljani zaratili i sa precima. Rušili su kamene kipove, a po ruševinama su ležale hrpe ljudskih kostiju. Svaki sledeći brod koji je stizao zaticao je sve manje uspravnih kipova. Jednoga dana narod je dovršio svoj ustanak protiv mrtvih predaka i na ostrvu više nije bilo nikog. "

(Peščanik, najava 315. emisije, decembar 2007.

Istu priču sa nešto više faktografije i prostih, tehničkih objašnjenja o tome kako jedan narod iščezava možete pronaći i u sjajnoj "Kratkoj istoriji napretka" Ronalda Rajta, izdanje Geopoetike, mnogo se dobije za tih 400-500 dinara.)

Uticaj svetske krize na razvoj kulturnih potreba u nas, uz osvrt na mogući reverzibilni uticaj kulturnih industrija na zaustavljanje recesije

Donedavno prisutne (često neadekvatne prostoru, najčešće nepotrebno agresivne) oglase u GSP-u odmenjuje serijal citata, "lepa književnost". Umesto vrištavog oglasa za deterdžent "broj 1" nailazim na citat Nika Hornbija, umesto nagradnih igara - Markes, dok je Remark prelepljen na mesto popusta na posteljinu. O izboru pisaca bi mogli popričati, no - u ovom trenutku je važnije sledeće: ova promena u komunikaciji jedna je od prvih izazvanih smanjenjem budžeta za oglašavanje, tj. krizom.

Posle mnogo godina, umesto vrištavog "kreiranja potrebe" taj prostor dobija drugi smisao; stojiš tih 10-15-40-koliko-god minuta u vozilu; pročitaš citat prvi – drugi - treći put; razmisliš o napisanom, o željama kojima nisi dugo udovoljio a za koje se lek ne može kupiti; potrebe drugačije sorte.

. . .

Šta je sledeće?

(Mogući scenario #23):
Na onim filip-dikovskim ekranima u autobusima umesto reklama za slovenačke banje pojavljuju se snimci Karajana i berlinaca kako rastavljaju Betovenovu Sedmu, nakon njih - Inoova muzika za liftove, praćena reprodukcijama Miroa, sledi ih snimak Pine Bauš i na kraju – filmovi braće Krej i malo Štokhauzena, dok se preko ekrana ispisuje Kantov kategorički imperativ „Zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama”.

Rezultat takve kulturne politike: prazni autobusi i trolebusi, ceo grad šiba peške, to je zdravije nego izlagati se ambijentalnom panku koji se emituje sa ekrana - što čini da proizvođači obuće ostvaruju veće profite, to "pokreće domaću privredu" - akcije Industrije Obuće Beograd skaču do neba, podiže se sve veći broj start-up kredita od strane proizvođača pertli i prerađivača kože, kreću i bicikli ("Poni"?), ponovo se lože visoke peći, Ministarstvo Ekonomije proglašava da smo "prevarili recesiju" i da smo jedinstveni slučaj na planeti, svetski ekonomisti nam se dive do imbecilnosti; inostrane kompanije ulažu još više u Srbiju i školovanje praktičnih srpskih umova; oglasni budžeti se ponovo povećavaju, citat Nika Hornbija biva zamenjen oglasom za prašak.

Kraj.