"Sećate se onih monumentalnih statua, kamenih lica koja gledaju prema moru. Verovalo se da su spuštena sa neba, jer je istraživačima bilo nejasno kako je na tako pustom ostrvu bilo moguće sagraditi i postaviti monumentalne statue teške 100 i 200 tona.
Odgovor na zagonetku kamenih kipova bio je strašan. Izučavanja su pokazala da je ostrvo nekada bilo puno zelenila, tu je rasla vinova loza, bilo je banana, slatkog krompira, kokošaka i ptica. Ljudi su živeli u uređenim selima, vremenom su se podelili na plemena, dobili su sveštenike. Onda je svako pleme počelo da odaje počast svojim precima tako što je podizalo kamene kipove. Taj kult predaka, često izmišljenih, postao je predmet takmičenja. Malo po malo na ostrvu je izgradjeno 1000 kamenih kipova - jedan na deset ostrvljana. Svako pokoljenje kipova bilo je veće od predhodnog, zahtevalo je više radne snage, više kamena, ali i drveta. Drveće je sečeno brže nego što je moglo da izraste. Najstrašnije je to što se na tako malom ostrvu jasno moglo videti kuda vodi ta neobuzdana seča šume. Sav hlad je nestao, zemlja se isušila, na kraju više nije bilo dovoljno drveta ni da se naprave kanui za bekstvo sa ostrva koje je umiralo.
I šta se dogodilo, izbijali su ratovi između klanova zbog starih dasaka, ljudi su pojeli sve životinje. Njive su propale, ostali su samo kameni kipovi koji su progutali zemlju. Kada su Evropljani stigli na Uskršnja ostrva u 18. veku, nije više bilo krovnih greda i ljudi su živeli po pećinama. Između posete Holanđana sredinom 18. veka i Kukovog dolaska na Uskršnja ostrva 50-ak godina kasnije, jedina novina je bila ta što su ostrvljani zaratili i sa precima. Rušili su kamene kipove, a po ruševinama su ležale hrpe ljudskih kostiju. Svaki sledeći brod koji je stizao zaticao je sve manje uspravnih kipova. Jednoga dana narod je dovršio svoj ustanak protiv mrtvih predaka i na ostrvu više nije bilo nikog. "
(Peščanik, najava 315. emisije, decembar 2007.
Odgovor na zagonetku kamenih kipova bio je strašan. Izučavanja su pokazala da je ostrvo nekada bilo puno zelenila, tu je rasla vinova loza, bilo je banana, slatkog krompira, kokošaka i ptica. Ljudi su živeli u uređenim selima, vremenom su se podelili na plemena, dobili su sveštenike. Onda je svako pleme počelo da odaje počast svojim precima tako što je podizalo kamene kipove. Taj kult predaka, često izmišljenih, postao je predmet takmičenja. Malo po malo na ostrvu je izgradjeno 1000 kamenih kipova - jedan na deset ostrvljana. Svako pokoljenje kipova bilo je veće od predhodnog, zahtevalo je više radne snage, više kamena, ali i drveta. Drveće je sečeno brže nego što je moglo da izraste. Najstrašnije je to što se na tako malom ostrvu jasno moglo videti kuda vodi ta neobuzdana seča šume. Sav hlad je nestao, zemlja se isušila, na kraju više nije bilo dovoljno drveta ni da se naprave kanui za bekstvo sa ostrva koje je umiralo.
I šta se dogodilo, izbijali su ratovi između klanova zbog starih dasaka, ljudi su pojeli sve životinje. Njive su propale, ostali su samo kameni kipovi koji su progutali zemlju. Kada su Evropljani stigli na Uskršnja ostrva u 18. veku, nije više bilo krovnih greda i ljudi su živeli po pećinama. Između posete Holanđana sredinom 18. veka i Kukovog dolaska na Uskršnja ostrva 50-ak godina kasnije, jedina novina je bila ta što su ostrvljani zaratili i sa precima. Rušili su kamene kipove, a po ruševinama su ležale hrpe ljudskih kostiju. Svaki sledeći brod koji je stizao zaticao je sve manje uspravnih kipova. Jednoga dana narod je dovršio svoj ustanak protiv mrtvih predaka i na ostrvu više nije bilo nikog. "
(Peščanik, najava 315. emisije, decembar 2007.
Istu priču sa nešto više faktografije i prostih, tehničkih objašnjenja o tome kako jedan narod iščezava možete pronaći i u sjajnoj "Kratkoj istoriji napretka" Ronalda Rajta, izdanje Geopoetike, mnogo se dobije za tih 400-500 dinara.)
No comments:
Post a Comment