Bouvi je prvi put bio zadovoljan svojim pevanjem tek kada je snimio pesmu koju nije on napisao. Svirajući Bouvijevu “Space Oddity” - unatraške - Vil i Ian stvorili su jednu od najlepših pesama svih vremena, “The Killing Moon”. Dilan nije krio koliko su na njega uticale tuđe pesme koje je svirao na početku karijere. Isto se nedavno dogodilo i sa Lady Blackbird. Zahvaljujući notama i rečima koje je napisao neko drugi – ona je pronašla svoj glas. Evo novih obrada koje će te obradovati, i nekih starih koje nam možda pomognu da se bolje snađemo u vremenu u kojem živimo.
Čekaju te Working Week, David Bowie, REM, Jazzmeia Horn, Alison Moyet, Lady Blackbird, Bryan Ferry, Jarvis Cocker & Laetitia Sadier, Robert Plant & Alison Krauss, Black Box Recorder, The Stranglers, Echo & The Bunnymen, Kurt Vile, Eddie Vedder, Dave Gahan & Soulsavers...
Oktobar je vreme opraštanja. Prodavac za tezgom kaže „ovo su poslednje smokve!“, i ja zato uzimam dodatnu korpicu i razvlačim je danima. Računam: još 256 dana do sledećeg leta. Izdržaćemo. Nekako.
Oktobar je i mesec prisećanja: kakav je to osećaj biti u većini – barem na jedan dan? Taj jedan dan je bio pre 21 godinu, ali osećaj nisam zaboravio.
Oktobar je i vreme kada sa Beograda spadaju ostaci letnje preplanulosti koji otkrivaju koliko je namučen, zapušten i nespreman za još jednu kišnu jesen.
Šta se dogodi kada se sve to smiksa u jedno? Dobije se Noćurak u čijem pravljenju sam uživao.
Pod kišobranom su i: Adia Victoria, Caetano Veloso, Curtis Harding, Danijel Kovač & Boris Mladenović ("O, Beograde!", kakav snimak!), Hurray for the Riff Raff, Jay-Jay Johanson, Lambchop, Massive Attack, Mercury Rev, Michael Stipe, Nick Cave And The Bad Seeds, Patrick Watson, Patti Smith, Paul Weller, Rundek & Ekipa, The Coral, The National, The Specials, The The, Thomas Dybdahl i veličanstveni Working Week!
Gotovo sve najpoznatije „zatvorske“ pesme u istoriji
pop-kulture napisali su oni koji iza rešetaka nisu bili duže od jedne večeri
(ili nekoliko, poput Džonija Keša). Neke od najnežnijih stihova o ljubavi, samospoznaji
i sreći napisali su oni koji su u zatvorima proveli godine.
Rešetke ne mogu zaustaviti muziku. Ali muzika može srušiti
rešetke, ili ih barem iskriviti toliko da duh može da šmugne i slobodno luta.
Ova tri albuma možete preslušavati kao dokaz te tvrdnje.
Gil-Scott
Heron: „I’m new here“ (2010, XL Recordings)
„Mogu da te zatvore i ograniče slobodu. Ali, ne mogu da ti
ograniče razmišljanje.“ pričao je GIl-Skot Heron nakon izlaska iz zatvora i
objavljivanja „I’m new here“, prvog nakon šesnaest godina tišine i dve
godine zatvorskog života. Proto-reper na ovom albumu više ne uzvikuje „The
Revolution will not be Televised!“ kao što je činio početkom sedamdesetih,
već nas vodi kroz iskrene priče o odrastanju, životu, ljubavi, ljudima i
ne-snađenosti nakon izlaska iz zatvora. Ovaj album je doživeo i dve sjajne „reinterpretacije“.
Jamie XX je 2011. uradio sa Gil-Skotom remiks-verziju „We’re New
Here“, da bi Makaya McCraven 2020. objavio fenomenalni „We're New
Again“ kojim domiraju džez i proročki glas sada već pokojnog „oca rep
muzike“.
Da, Gil-Skot ima bolje priče nego Red u Šošenku.
St.
Vincent: „Daddy’s Home“ (2021, Loma Vista Recordings)
Možda je mala, ali verovatnoća da su se Gil-Skot Heron i
otac tada mlade Eni Klark mimoišli u zatvorskoj menzi ipak postoji. Jedan je mogao
uživati u poslednjoj zatvorskoj večeri, drugom je to bilo prvo veče iza
rešetaka.
Kada je 2011. Eni (sada poznatija kao St. Vincent) objavila „Strange
Mercy“ mnogi nisu znali da je pesmu posvetila ocu, tek utamničenom zbog velike
finansijske prevare. Deset godina kasnije njen Daddy je konačno pušten
iz zatvora, a taj povratak je inspirisao St. Vincent da zaroni u muziku
koju su slušali zajedno, ali i pretresanje stavova o roditeljstvu, deci i
slobodi. Sve to se čuje na ovom albumu.
„The Melting of the Sun“, „“Pay Your Way in Pain“ i „Down“
dokazuju da St. Vincent sa lakoćom piše sjajne pesme, ali i da je
otkrila jednu važnu tajnu: nisu sva deca dužna da odrastu.
Johnny
Cash: „Live at Folsom Prison“ (Columbia Records, 1968)
Džoni Keš je ovo prvi uradio!
Nekoliko godina nakon što je održao prvi (nesnimljeni)
koncert u Hantsvilu, odavno fasciniran pričom o zatvoru Folsom kojem je već
posvetio čuvenu pesmu, željan da preokrene tok karijere i iskoristi činjenicu
da je već kreirao imidž „lošeg momka“ – Džoni je stao pred zatvorenike, prosto
izgovorio „Hello, I’m Johnny Cash“.
„Live at Folsom Prison“ nije jedan od najboljih live albuma svih
vremena zbog virtuoznosti muzičara ili tehnike kojom je snimljen. Ovaj album
nosi tu titulu zato što Keš zatvorenicima peva „Folsom Prison“, „Cocaine
Blues“ i „25 Minutes to go“ kao da je jedan od njih.
