"Ono što pokušavam sad" [39 pesama, #26]

Leto je, 1992.

Nisam još uvek student, kao ni većina prijatelja sa kojima sam tih dana u koloni - no, dok se kolona kreće gradom - to nije ni važno.
Činjenica da sam konačno dobio pravo glasa daje mi, verujem, pravo da se bunim.

Petnaestak dana ranije, tadašnjoj Jugoslaviji su po prvi put uvedene sankcije.

Ništa ne izgleda dobro. 

Mi pokušavamo da nešto promenimo..
.

Niko od nas u koloni, zapravo, ne zna šta nam se još sprema.

No, instinkt nam govori više od zvaničnih vesti, kao i obećanja da smo jači i od sudbine.

.

Znam da tog leta nisam otišao na more. 

Znam da nema cigareta - odnosno - kada ih ima - nema onih kojih je bilo juče.

Ne dopada mi se korov koji raste iz TV ekrana.

I znam da mi se ne dopada u kakvom stanju su se, nekoliko meseci pre toga sa linija vratili prijatelji koji su bili prva generacija onih koji su pucali pravom municijom u prave mete.

.

Zato, mi hodamo, pravimo put.

.

Veličanstvena je ta reka ljudi koja se vidi sa vrha Kneza Miloša, kao i onaj tren kada se osvrneš oko sebe i vidiš da je još mnogo njih iza. 
.
Mladi smo i ne plašimo se - verovatno zato što ne znamo koliko glava aždaja zapravo ima.

Silazimo niz Kneza Miloša i penjemo se ka Dedinju.

Pokušaj probijanja kordona ispred njegove kuće nije, pak, nimalo veličanstven, dok je Borisova opaska usred pokušaja proboja kroz kordon gotovo zabavna u tom trenutku:

"Jebote, pa ja sam prvi do pandura!". 

Nema kamenica, niti previše modrica, ipak su ovo samo studenti i čak i policija to dobro zna, nema prekomerne upotrebe sile.

.

Kordon, naravno, nije probijen. Pokušali smo, ali nismo stigli do njegove kuće, nismo mu došli pod prozor.

Idemo nazad, gotovo u tišini.

Nismo napravili put.
.

Toplo je. 
Na zemunskoj strani, sa druge strane reke se vide oblaci.

.

Kasno popodne je, vratili smo se na Plato.

Ekipa se razišla.

.

Oblaci su sada već iznad Studentskog trga, dok se zraci sunca probijaju iz pravca Knez Mihajlove i osvetljavaju krošnje u parku.

.

Vasina ulica je još uvek zatvorena za saobraćaj i potpuno je tiho.

Jedino vozilo u pokretu je "mobilni razglas" - kamion opremljen agregatom i zvučnicima (možda isti onaj sa kojeg su par nedelja ranije Milan, Čavke, Cane, Gile i prijatelji pevali "Mir, brate, mir") lagano se udaljava od Platoa.

.

A sa zvučnika zagrmi jedan od najmoćnijih Antonovih rifova.

Taj rif je zapravo tu umesto grmljavine.

.

Počinje kiša, blaga, letnja.

.

Palim cigaretu, tog dana se puši "sarajevski" Bond. 

(Naravno da pamtim svaki detalj.)

.

Stojim sam na sredini kolovoza.

Kiša postaje sve jača i ja uživam na tom pljusku.
.
Gotovo da se osećam slobodnim, barem na tren, 

iako mi nebo pada na glavu, 
što, zapravo, još uvek ne znam.
Saznaću to tek kasnije, u godinama koje su dolazile.



Dvadeset godina nakon tog leta - i dalje žalim što nismo došli do njegovog prozora. Nešto bi, svakako, bilo drugačije. 

Ovako, ostaje ti samo gorak osećaj da taj pokušaj nismo iskoristili.

.

Zoran Kostić Cane je imao manje od 25 godina kada je napisao ovu pesmu.

Ja sam sada blizu 40. 
Cane je nešto kasnije utehu pronašao u veri, ja verujem sve manje.
.
Izuzev u činjenicu da vredi pokušavati i "šutirati mrak, dok iz njega ne poteče svetlost."
.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]. 
.