"Once in a Lifetime", četrdeset godina kasnije

Pre četrdeset godina, možda baš ovih dana, Brajen Ino i Dejvid Birn zagledani su u papir sa naslovom "Right Start" ispod kojeg je tekst podeljen u dve kolone. Dejvid ih je napisao tako što se uživeo u lik radio-propovednika kojeg je slušao.

"U to vreme, američki radio je bio veliki kotao prepun strastvenih glasova – propovednika, domaćina govornih emisija, i prodavaca. Radio je vikao na vas, ubeđivao vas, i zavodio. Mogli ste čuti i salsa pevače, kao i gospel prenošen direktno iz crkava (...) Fraza i ponavljanje "Možda ćeš o sebi otkriti" bila je direktno ukradena od radio-propovednika, ali bih odatle nadalje improvizovao i menjao fokus od hrišćanske poruke ka, pa, isprva nisam bio siguran čemu sam težio. Sveštenik je bio usredsređen na nedostatak spiritualnosti u hrljenju ka materijalom. Bacio bih se na posao, šetao tamo-amo, disao sinhronizovano s propovednikom, rečenice mi bi navirale u svest, a ja sam ih beležio što sam brže mogao." (*)

Vraćamo se u studio.

Brajen, Dejvid, čitav bend i gostujući muzičari su već neko vreme u procesu stvaranja muzike na specifičan način. Ušli su u studio bez skica, ideja, demo-snimaka, već su snimali jedni drugima deliće melodija, čekali "odgovor" kolege iz benda na ono što su im ostavili prethodnog dana na traci. U tom metežu, Brajen i Dejvid utapaju rifove iz dve različite skice za pesme i sviraju nekoliko taktova jedne, a zatim nekoliko taktova druge.

U nekom trenutku, počinje pevušenje "ba-ba-bam-bam", koje postaje kičma pesma koju danas znamo kao "Once in a Lifetime", jedan od najvećih hitova Talking Heads i Birnove karijere.

"Once in a Lifetime" je u početku potpuno ignorisana od strane radio stanica. No, MTV, koji je tek počeo sa radom bio je u dramatičnom manjku sadržaja i "spreman da emituje svaki čestit materijal koji bi im dopao šaka". Dejvid radi sa koreografkinjom Toni Basil na plesu "spazmatičnog robota" i snima video koji će uskoro postati i deo postavke muzeja MOMA.  

Sada idemo četrdeset godina u budućnost.

Dejvid nikada nije prestajao da svira ovu pesmu. Kako je vreme proticalo, tako su se oboje menjali. Četrdeset godina kasnije, sinoć, odsvirao je (i bosonog odigrao) u Saturday Night Live u društvu njegove nove vesele škvadre, i kanonizovao je za doživotno slušanje (i gledanje) nedeljom prepodne, ako je to termin u kojem bi trebalo da se čuje propoved i da čovek, barem na tren, bude u miru sa sobom i svojim životom.

"Time isn't holding up,

Time isn't after us,

Same as it ever was."

* - citirano iz "Kako radi muzika", Dejvid Birn, objavila Geopoetika.

Noćurak od obrada, jubilarni deseti [mix]

Neke pesme moraju da napuste njihove tvorce da bi dobile svoj konačni oblik.

Očijukaju sa drugim muzičarima, traže prekomandu, mole za premeštaj u drugu epohu ili drugi žanr; putuju kroz vreme, prostor, jezike, žanrove (ili sve to!) da bi pronašle glas i instrumente uz koje će se smiriti.

Pesme koje su pisali i pevali Koen, Lorka, Tom Peti, Amalia Rodrigeš, Bouvi, Prins, Talking Heads, The Sisters of Mercy, Portishead, Nil Jang, Tom Vejts, ABBA, REM i Bob Marli u ovom Noćurku pevaju i sviraju The National, Rašel Garnie, Mynabirds, Primal Scream, Our Native Daughters, U pol devet kod sabe, Opatijski suveniri... a tu su i nove verzije snimaka Gil Skot Herona, Bouvija, Becka, Roxy Music i Alis Koltrejn.

U čast dolaska novog mikrofona – ovaj Noćurak traje duže nego obično ;)

Ana Vučković: "Yugoslav"

Aleksandar Genis u "Časovima čitanja" kaže: "Početak knjige podseća na šahovsko otvaranje partije. Izbor je veoma ograničen, posledice su proučene, ekscentričnost se kažnjava. Ukoliko autor bezumno otvori partiju topovskim pešakom, iskusan čitalac će odmah postati oprezan. Sa druge strane, standardni potez E2-E4 ne znači ništa, jer može da dovede do bilo kakvih, čak i neverovatnih, posledica (...) Otvaranje partije uopšte ne mora da razotkrije tajne zamisli. Ono ne govori toliko o sadržaju knjige koliko o temperamentu autora."

Ana Vučković otvara "Yugoslava" jednostavno, i strašno:
"Smrt. Smrt je kada nekog dugo nisi video. I to je to."
Tom rečenicom počinje partiju protiv zaborava, "uzvraća smrti" (Srđan Srdić),
tuče se sa tim zaboravom i smrću rečima,
sve dok joj zaborav ne ponudi remi.

(Smrt, naravno, neće ponuditi ništa osim sazrevanja i odrastanja, jer "mlad si dok imaš roditelje".)
Koliko dana sam odlagao prelazak na drugu stranicu ove knjige, toliko dana pokušavam da napišem nešto više od "preporuka za čitanje", ali odustajem od toga.
Ne umem, niti želim da se bavim vivisekcijom "Yugoslava".

Kada budete pročitali, možemo da raspravljamo o tome da li je Jugoslavija tema, pozornica, scenska uslovnost ili jednostavno odjek nekog vremena u kojem su nam svi bili živi i zdravi.

Za sada pored reči "preporuka" mogu još samo da dodam 
"Bravo Ana, i hvala".

Ovakve knjige se ne pišu planski, a manipulanti emocijama budu razotkriveni i napušteni posle dve-tri stranice. "Yugoslav" se čita do kraja, kroz knedle, setu i smeh.