Sivert Hoyem: „Sleepwalking Man“ ili „najčarobnija pesma koju ćeš ikada sresti“

Toliko je pisano o počecima romana, prvim rečima i rečenicama – a premalo o pesmama čiji su počeci podjednako veličanstveni; koji u svega nekoliko sekundi izbacuju iz ravnoteže i najavljuju da do poslednjeg refrena nećeš ostati na nogama ukoliko nemaš koga da zagrliš.

„Sleepwalking Man“ Siverta Hojema je od takve vrste.

Ne znam mnogo pesama koje tako direktno, bez okolišanja napadaju glavu i srce.
Četiri prigušena udarca, razlomljeni zvuk gitare, a zatim „I love the ocean, too...“ – reči otpevane glasom kojem bi verovao i kada bi pevao telefonski imenik ili deklaraciju sa sredstva za čišćenje.
Sve to se dogodi u manje od četiri sekunde, nemaš vremena da se skloniš, ali zašto bi se i sklanjao?

(Ako premotamo neke druge pesme koje takođe ne okolišaju - Aleks Kapranos čini nešto slično u prvim sekundama „Take me out“, ali u drugačijem štimungu. „Add It Up“ Violent Femmes od prve sekunde idu ka frenetičnosti a „A Hard Day’s Night“ jednim akordom pravo do euforije. Razgolititi srce u četiri sekunde je izuzetno težak zahvat.)

Verovatno svestan da je napisao čarobnu pesmu – Sivert ne čeka četiri, osam, šesnaest krugova da bi počeo. Ne čeka jer zna da je bolje reći svoje namere što pre:
- Da, sanjam sklonište od ljudi koji me plaše, i ti si u tom snu. Ukoliko se pokaže da je taj moj san ipak nemoguć – biću budan i hodaću sa tobom kroz metež i tuču; ja sam tvoj čovek, ja sam „najčarobiji čovek kojeg ćeš ikada sresti“.

(Sivert, naravno, sve ovo saopštava poetičnije. On je pesnik, ja nisam.)

Sve strofe ove pesme nežno, ali neuplašeno hodaju po žici razapetoj između dva sveta (među javom i međ’ snom?) spoljašnje buke i unutrašnje iscrpljenosti. On ne želi moć, ne da bude vojskovođa – i mesečariće što je moguće duže. Polovina srca bi najradije pobegla i sakrila se; ali - ako smo u ovome zajedno, nema straha. 
Zato na kraju kaže – „Let's walk into the fray again”.

Na papiru / ekranu ovaj stih ne deluje kao centralno mesto ispovesti.
Tek kada se čuje način na koji Sivert peva tu rečenicu na kraju strofa – pomirljivom rešenošću čoveka koji se ničega ne boji zato što zna za koga se bori – i kada se na nju nadovežu predivno aranžirani gudači, taj stih postaje srce ove pesme. Od njenog pulsa zavisi sve – da li će se hod kroz metež završiti porazom, ili pronalaskom sanjanog skloništa, da li ćemo tokom hoda do tog mesta izgubiti jedno drugo.

(Reč „fray“ možemo prevoditi kao metež, ali i - bitku, okršaj, borbu, frku. Možemo je posmatrati i kao tačku od koje je tkanina počela da se rašiva.)

Nespretno pišem samo o stihovima, a ovaj snimak takođe pripada onoj još ređoj sorti u kojoj se melodija, zvuk i reči besprekorno nadopunjuju.
I kada sam je tog januarskog ranog jutra prvi put čuo, nisam, priznajem, bio zaveden samo rečima.
Bio sam pometen glasom, tempom, gudačima i ushićenjem.

Kako znam da je bilo rano jutro?

Neki prvi susreti koji se zauvek pamte.
Od ovog je prošlo tek deset godina.

„Sleepwalking Man“ objavljena je na današnji dan, 2016.

Let’s walk into the fray again.



*

Dodatak: 
Koncertna verzija, još razigraniji gudači: