Aleksandar Genis u "Časovima čitanja" kaže: "Početak knjige podseća na šahovsko otvaranje partije. Izbor je veoma ograničen, posledice su proučene, ekscentričnost se kažnjava. Ukoliko autor bezumno otvori partiju topovskim pešakom, iskusan čitalac će odmah postati oprezan. Sa druge strane, standardni potez E2-E4 ne znači ništa, jer može da dovede do bilo kakvih, čak i neverovatnih, posledica (...) Otvaranje partije uopšte ne mora da razotkrije tajne zamisli. Ono ne govori toliko o sadržaju knjige koliko o temperamentu autora."
Ana Vučković otvara "Yugoslava" jednostavno, i strašno:
"Smrt. Smrt je kada nekog dugo nisi video. I to je to."
Tom rečenicom počinje partiju protiv zaborava, "uzvraća smrti" (Srđan Srdić),
tuče se sa tim zaboravom i smrću rečima,
sve dok joj zaborav ne ponudi remi.
(Smrt, naravno, neće ponuditi ništa osim sazrevanja i odrastanja, jer "mlad si dok imaš roditelje".)
Koliko dana sam odlagao prelazak na drugu stranicu ove knjige, toliko dana pokušavam da napišem nešto više od "preporuka za čitanje", ali odustajem od toga.
Ne umem, niti želim da se bavim vivisekcijom "Yugoslava".
Kada budete pročitali, možemo da raspravljamo o tome da li je Jugoslavija tema, pozornica, scenska uslovnost ili jednostavno odjek nekog vremena u kojem su nam svi bili živi i zdravi.
Za sada pored reči "preporuka" mogu još samo da dodam
"Bravo Ana, i hvala".
Ovakve knjige se ne pišu planski, a manipulanti emocijama budu razotkriveni i napušteni posle dve-tri stranice. "Yugoslav" se čita do kraja, kroz knedle, setu i smeh.
No comments:
Post a Comment