Tuesday, 30 August 2016

Elena Ferante: "Moja genijalna prijateljica" (fragment)

"... Reče kako ništa ne znamo, ni kao male, a ni danas, te da zbog toga i nismo u stanju da išta razumemo, kako je svaka stvar u rejonu, svaki kamen ili komad drveta, bilo šta, postojalo i pre nas, ali mi smo porasle nesvesne toga, čak i ne razmišljajući. 
Ne samo mi. 
Njen otac se pravio kako ničega pre nije bilo. 
Isto je činila i njena majka, moja majka, moj otac. Rino takođe. 
Ipak, Stefanova delikatesna radnja pre je bila stolarska radnja Peluzovih, Paskvaleovog oca. Ipak, don Akileov novac zarađen je pre. Isto važi i za novac porodice Solara. Ona je to probala sa svojim ocem i svojom majkom. 
Ništa nisu znali, nisu želeli ni o čemu da govore. 
Ništa fašizam, ništa kralj. Ništa zlostavljanje, ništa uznemiravanje, ništa iskorišćavanje. Mrzeli su don Akilea i plašili su se Solarinih. Međutim, prelazili su preko toga i odlazili da troše svoj novac kako kod Akileovog sina tako i kod Solare, čak su i nas slali. I glasali su za fašiste, za monarhiste, kao što su Solarini želeli da tako učine. I mislili su da ono što se desilo ranije, da je to prošlo, i mirnog života radi stavljali su na to kameni poklopac, iako su ostajali unutra sa svim stvarima od pre, a držali su unutra i nas; tako su, ne znajući šta čine, nastavljali.

Taj razgovor o onome "pre" zapanjio me je mnogo više od mračnih razgovora u koje me je uvukla tokom leta. Božićni raspust prošao je u neprekidnom pričanju, u obućarskoj radnji, na ulici, u dvorištu. O svemu smo se poveravala jedna drugoj, čak i o najmanjim stvarima, i bilo nam je dobro."

(Prekucano iz knjige "Moja genijalna prijateljica", Elena Ferante, strane 159/160, Booka, 2016. Prevod: Mirjana Ognjanović.
Više o knjizi i prvih dvadesetak stranica dostupno je ovde >>)


Thursday, 18 August 2016

Jubilarnu Petkovaču proslavljamo radno: živeli :)

Muzej nauke i tehnike, 2016.

Jubilarna deseta Petkovača,
smešna smeša od sastojaka starih i do šezdeset godina, sakupljanih po Brazilu, Italiji, Karibima, Azurnoj obali, čak i Kanadi!


Neke sastojke u najavi namerno prećutkujem. 

Otkrivam ove:
Harry Belafonte, 
Robert Mitchum, 
Serge Gainsbourg, 
Cyro Baptista, 
Forro In The Dark, 
Senor Coconut, 
Georgie Fame, 
Matt Bianco, 
Kid Creole & The Coconuts, 
The Lost Fingers, 
Erlend Oye 
iiiiii
Rafella Carra! 





Monday, 15 August 2016

Spomenik?

flipboard.com

Aktuelna 'inicijativa' za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, nije prva od 5. oktobra 2000. godine. 
U septembru 2011. je ista ideja predstavljena odbornicima skupštine opštine Prokuplje, ali se od realizacije ideje odustalo. Ne verujem da je odustajanje bilo zbog negativnih reakcija u javnosti (bilo ih je, ne preterano glasnih). Veća je verovatnoća da su predlagači izračunali da bi novce za spomenik možda bilo bolje uložiti u sopstveno blagoutrobije, biznis, automobil, treći sprat kuće. Iskustvo mi kaže da se iza ideja poput ove obično krije takav soj ljudi.

Možda nove inicijative ne bi bilo da se pre pet godina malo glasnije podviknulo na lokalu, 
a svakako bi bila opšte prepoznata kao totalno bizarna da su pre petnaest godina neke stvari stavljene na svoje mesto na opštem nivou.

Nismo i nisu, 
eto nas opet na početku.

Najlakše je boriti se protiv ove ideje argumentima koji dolaze iz ličnog.
Ali, u ovom slučaju to nije ni potrebno. 

Prepričavanje toga kako nam je život postao tužan devedesetih godina, reminscencije susreta sa tenkovima na ulici ili priče kako su izgledali rafovi 1993. bi ovoga puta trebalo ostaviti sa strane.
Uostalom, ima ljudi koji su tokom devedesetih živeli sjajno, nikad bolje.

Nema potrebe za potezanjem ličnih argumenata - jer toliko je konkretnih brojeva o opštim zlodelima, zabeleženih odluka ili izjava koje bi trebalo da imaju veću težinu od svakog našeg ličnog, gorkog sećanja na imenovanog.

Hladne glave, da se prebrojimo.
Imamo, dakle, pred sobom ideju da se podigne spomenik čoveku koji je dva puta uhvaćen sa rukama u vreći punoj glasačkih listića (te dve krađe su dokumentovane, o 300.000 glasova sa Kosova na izborima 1997. se više i ne priča); suočeni smo sa idejom da se podigne spomenik čoveku koji je naredio barem jedno kidnapovanje i ubistvo; čoveku koji je direktno ugurao ili pomagao da se njegova zemlja umeša u četiri rata i sva četiri izgubio, od čega je dva negirao a poslednji proglasio pobedom?

Da izvinete, već ovo je više nego dovoljno da se priča o spomeniku koji bi slavio navedenog odmah završi, a ovo je tek deo od velikih stvari koje je za vladavine priredio, praveći opštu štetu.

"Spomenik" je, po definiciji, "objekat podignut u znak sećanja na osobu ili događaj ili kao znak slavljenja osobe ili događaja."

Ja nemam ništa protiv podizanja istog, 
naravno u znak sećanja.

Srbiji je potreban barem jedan spomenik koji će nas podsećati na to da smo deset godina proveli pod vladavinom čoveka koji je dokazani lopov, ubica i lažov.

I većinski smo glasali za njega, a ta činjenica baca na ovo društvo senku strašniju od svakog spomenika.

S tim u vezi - može spomenik, ukoliko na njegovom postolju piše: "Ne ponovilo se".

Ili ukoliko i njemu obojimo ruke u crveno, a na postolju se ukleše ono ovde omiljeno "Da se ne zaboravi."

Ili se postavi žičana ograda, da nas podseti na ono što je činio.

Ili se postavi u Batajnici, kraj masovne grobnice koja je tamo otkrivena.

A mogla bi da se uradi i interaktivna instalacija, koja bi se premeštala od grada do grada: uđete u prazan supermarket, u kojem ima da se kupi imalin, recimo sirće i možda "Step" sok, dok radnice ubrzano menjaju cene tih proizvoda u još više milijardi a Njegov hologram kruži prostorom i veselo otpozdravlja uz "Volim i ja vas", ili "Sankcije su izazov za našu privredu" ili "Srbija nije u ratu", dok se sa zvučnika čuju snimci iz "Dodatka dnevnikovog dodatka".

Verovatno je cela ova šamšulacija verovatno štos i dimna bomba, da imamo oko čega da se nerviramo.
Što ne znači da bi trebalo okrenuti drugi obraz.
Verovatnije je to da oni
koji promovišu ovu ideju taj isti spomenik vide kao jedan od načina da se njihova nedela takođe zaborave. Ne može jednostavnije: samo valja uzidati nedela u temelje tog čuda i kao da ništa nije ni bilo.
Ako nastavimo da ćutimo i na kraju se taj spomenik stvarno uspravi, 
a bez gore predloženih poruka, 
ostaje vam da po spomeniku ostavite što više hrane za ptice. 
Ali slaba je to satisfakcija za sva sranja koja su tada padala po našim glavama.
I još uvek rominjaju.