"... Reče kako ništa ne znamo, ni kao male, a ni danas, te da zbog toga i nismo u stanju da išta razumemo, kako je svaka stvar u rejonu, svaki kamen ili komad drveta, bilo šta, postojalo i pre nas, ali mi smo porasle nesvesne toga, čak i ne razmišljajući. Ne samo mi.
Njen otac se pravio kako ničega pre nije bilo.
Isto je činila i njena majka, moja majka, moj otac. Rino takođe.
Ipak, Stefanova delikatesna radnja pre je bila stolarska radnja Peluzovih, Paskvaleovog oca. Ipak, don Akileov novac zarađen je pre. Isto važi i za novac porodice Solara. Ona je to probala sa svojim ocem i svojom majkom.
Ništa nisu znali, nisu želeli ni o čemu da govore.
Ništa fašizam, ništa kralj. Ništa zlostavljanje, ništa uznemiravanje, ništa iskorišćavanje. Mrzeli su don Akilea i plašili su se Solarinih. Međutim, prelazili su preko toga i odlazili da troše svoj novac kako kod Akileovog sina tako i kod Solare, čak su i nas slali. I glasali su za fašiste, za monarhiste, kao što su Solarini želeli da tako učine. I mislili su da ono što se desilo ranije, da je to prošlo, i mirnog života radi stavljali su na to kameni poklopac, iako su ostajali unutra sa svim stvarima od pre, a držali su unutra i nas; tako su, ne znajući šta čine, nastavljali.
Taj razgovor o onome "pre" zapanjio me je mnogo više od mračnih razgovora u koje me je uvukla tokom leta. Božićni raspust prošao je u neprekidnom pričanju, u obućarskoj radnji, na ulici, u dvorištu. O svemu smo se poveravala jedna drugoj, čak i o najmanjim stvarima, i bilo nam je dobro."
(Prekucano iz knjige "Moja genijalna prijateljica", Elena Ferante, strane 159/160, Booka, 2016. Prevod: Mirjana Ognjanović.
Više o knjizi i prvih dvadesetak stranica dostupno je ovde >>)
No comments:
Post a Comment