Letu štuke, u niskome letu

Dizajn: "Ideologija", Sarajevo. Art direktor: Anur Hadžiomerspahić.

Na jednom krilu ove štuke je brutalna pesma „Brojevi računa“ – kojom je album i najavljen pre nekoliko meseci i koja stoji za jednu od najboljih i najoporijih pesama regije posvećenih onome što živimo pojedinačno - a što je zapravo u centru pažnje svih pesama Dina Šarana, vođe „Štuka“

(„Mi smo matični brojevi/brojevi računa/poluprazni kontejneri/iščupane klupe/Nas nema i nikad nas nije ni bilo/samo ti se snilo/A vi ste obična bagra sa koca i konopca/Da nije bilo rata ne bi imali za graha/Hranite ekstreme da zaustave vrijeme/da i djeca budu sluge mržnje, gluposti i straha.“)

Na drugom krilu  je „Nikog nema tu“, direktna posveta ex-jugoslovenskoj pop-muzici osamdesetih, koja zvukom podseća na bendova poput Animatora, Lakih Pingvina ili čak grupu Stil (ko ih se seća), ali čiji je tekst daleko od te hedonije osamdesetih godina prošlog veka - posvećen temi „kako ne možeš u životu činiti loša djela, a da ti se vrati dobrim“.

(„Sad visiš uplakan na grani naglavačke/gležanj ti je čvrsto privezan za nju/Pljuvao si sa nje djecu, maltretir’o mačke/Otjer’o si prijatelje, nikog nema tu. Nikog nema tu/To su objektivno fakti/na javi i u snu.“)

I biće velika nepravda ukoliko takva pesma ostane bez pravog spota.

Negde na sredini albuma, između ove dve samo žanrovski raznorodne pesme koje objedinjuje zaista jedinstvena lirika - krije se još bisera poput „Simple Song“, „A kada boli“ i zabavne „Boca i grtalica“ - koje jasno otkrivaju da je bend debelo nezainteresovan za žanrovska određenja, već posvećen stvaranju dobre muzike, kojem god žanru ona pripadala.

(A postoji i taj jedan neverovatni zvučni zvrk na albumu, baš u naslovnoj pesmi. Na samom početku i kraju „Brojeva računa“ – u desnom zvučniku smeta grebanje i iritirajuće krčanje - koje sam najpre pripisivao kvalitetu fajla okačenog na YouTube, zatim dostupnim mp3 fajlovima, sve dok mi do ušiju nije došao original (i to potpisan od strane autora ;), a na kojem je to krčanje i dalje tu, grebe i žulja poput kamenčića u cipeli – i to je zapravo genijalan zahvat, prirodan uz pesmu takve energije i gorčine, čisto da se ne opustimo.)

Ukoliko to već nisu učinile saradnja sa Rundekom (pesma „Sunce“) i prethodne sjajne pesme („Minimalizam“, „Tesla“ ili „Mjesta za dvoje“) album „Brojevi računa“ će valjda učiniti da Letu štuke više ne budu bend za koji ste čuli, već bend koji ćete slušati.

Biće dana kada će se album moći slušati u celosti, a biće i onih kada će biti dovoljna jedna pesma - ona s levog ili ona s desnog krila.
 

Sledećeg petka, 26. avgusta sviraju na „Forest Festu“ u Beogradu.

Do tada, vredi i čitati i naučiti: 

"Ovih dana sav u znoju spavaš/Migrena te budi, ona hrče, ah, ljudi/U mraku piješ „xanax“, šta ćeš danas/misliš li na nas? O, ne/Ovih dana, Vrhovni sud ti sudi/Ništa od toga, pa ti si prvi do Boga/Diktiraš, urednik piše, kliše, biće kiše, opet migrena/Ovih dana raskol u stranci za naslovnicu/Ložiona za naivnu rulju. Burek, sir u ulju, meso na žaru, iza zatvorenih vrata: „Neće, hoće, hoće, neće biti rata.“
Mi smo matični brojevi, brojevi računa/poluprazni kontejneri, iščupane klupe/Nas nema i nikad nas nije ni bilo, samo ti se snilo.
Ovih dana odluka je pala u prvom krugu/izglasana od budala. Hvala? Ni hvala.Povjerenje? Prosperitet? Poštenje? Pojest ćemo drago kamenje s nakita vaših žena, kćeri, kurtizana/Ovih dana gladni, bijesni jedni na druge, na sebe zbog vas, zbog tebe, zbog svih poltrona, kurtona, mediokriteta, mi smo šupak svijeta/Nikad više devedeseta – devedeset peta/Konopac je spreman, savit će se grana – ovih dana.
Mi smo matični brojevi, brojevi računa/poluprazni kontejneri, iščupane klupe/Nas nema i nikad nas nije ni bilo, samo ti se snilo.
A vi ste obična bagra sa koca i konopca/Da nije bilo rata ne bi imali za graha/Hranite ekstreme da zaustave vrijeme/da i djeca budu sluge mržnje, gluposti i straha.

Ova zemlja je kulisa za predstavu laži, teatar apsurda za pokisle žabe.
Dok muhe nas jedu u prvom su redu/svi oni sto karte dobivaju džabe.
Mi smo matični brojevi, brojevi računa/poluprazni kontejneri, iščupane klupe/
Nas nema i nikad nas nije ni bilo, samo ti se snilo."

 

"Go Outside": jedna pesma > tri slike [Blago je svuda, #27]

Pesma „Go Outside” grupe Cults postala je proteklih meseci hitčina prvenstveno zahvaljujući Mreži. Bend je leta 2010. godine pesmu objavio najpre na svojoj bandcamp >> stranici, zatim su je oberučke prihvatili muzički online magazini proglašavajući je „pesmom nedelje” i „hitom meseca”, što je postalo nevažno od trenutka u kojem je publika pesmu širila dalje, prvenstveno YouTube kanalom, na kojem se sada može pronaći već nekoliko sasvim solidnih unofficial video klipova, očigledno kreiranih s ljubavlju i pažnjom.

Ovo je jedan od njih.
.

Ovog proleća se pojavila i MTV verzija klipa, u kojoj se pojavljuju glumci Ema Roberts i Dave Franco, koja je čitanju pesme pružila novu dimenziju i retro ton, od kojeg su se, uzgred rečeno, Cults ogradili još na dan premijere, obećavajući da će se na Mreži uskoro pojaviti njihova, odnosno zvanična verzija spota za pesmu koja je u međuvremenu postala česta i na radio talasima.

.  

Konačno, pre nekoliko dana pojavila se i ta, prava verzija spota, nimalo romantična, koja tekstu sada daje novu, potresnu dimenziju. Spot je kreiran od kadrova beleženih novembra 1978. godine u Džounstaunu u Americi i poslednje dane „Hrama naroda” Džima Džounsa, paranoičnog manijaka koji je propovedao dolazak nuklearnog holokausta i osnivača sekte čiji će članovi, naravno, „jedini preživeti”. Nakon oružanih sukoba sa vlastima, tokom kojih su neki članovi pokušali bekstvo, Džouns je naredio svim članovima sekte da popiju otrov. Život je izgubilo 913 ljudi, među kojima je bilo oko 300 mlađih od osamnaest godina. „Go Outside” sada dobija potpuno drugačije, strašno značenje, prestaje da bude "letnji hit".

"I really want to go out/I really want to go outside and stop to see your day/

You really want to hole up/You really want to stay inside and sleep the light away/

I really want to go out I really want to go outside and make it light all day/

You really want to hole up You really want to stay inside and not care where you lay/

Well I know what's good Exactly cause I have been there before Yeah/

I know what's good Exactly those things night cannot behold/

I really want to go out I really want to go outside and stop to see your day/

You really want to hole up You really want to stay inside and sleep the light away/

I think it's good to go out cause if you don't you'll never make a memory that will stay/

I think that you should wake up I think I want to live my life and you're just in my way." 

Konteksti su čuda.

„L'Arrivo“ [Mediterraneo] (39 pesama, #20)

I

Trenutak nije mogao biti bolji.

Ionako je sve postajalo sve gore.

Zima 1991, radni dan, prepodnevna projekcija u bioskopu „Jadran.“

U sali je možda 10 ljudi.

Na platnu se pojavljuje:

 „Posvećeno svima koji beže“.

I zatim slika:

more, pučina, tišina; zatim brod koji ulazi u kadar i polako otkriva tu četu italijana na čudnoj misiji postavljanja izvidnice negde usred Mediterana, grčka obala, početak drugog svetskog rata.

Beskonačna plava pučina, i u njemu ostrvo. U sred drugog velikog beskonačnog rata, potpuni mir.

A izvan sale su, sneg, led, vetar i nedavna poseta vojnom odseku u kojem sam zamoljen da potpišem papir da pristajem i na produženje vojnog roka, ukoliko to bude bilo potrebno.

Film gledam sam, jer je većina drugara već tamo gde je potrebno, u uniformama, ili već uveliko van zemlje.

I zato me već ta prva rečenica u filmu razoružava.

„Posvećeno svima koji beže“.

I onda - muzika.

II

Ta glavna tema filma je ono što je ostalo u glavi nakon što sam izašao iz sale i šljapkao ka kući, neosetljiv na hladnoću – sunce mediterana i jedna od najlepših nevinih i naivnih priča novije kinematografije su me sasvim dobro ogrejali.

No, ta muzika je svakako zaslužna za nabavljanje filma i na VHS traci, i ta kopija je kružila blokom, u nedogled. Ali, do muzike niko nije mogao da dođe. Legalni tokovi muzike upravo su bili presečeni – i čitava generacija se lagano prebacivala na pirateriju, štancanu u odnosu na potražnju a ne samo na kvalitet.

Giancarlo Bigazzi, autor muzike nije bio dostupan na rafovima, iako je film 1992. dobio i Oskara kao najbolji "strani film" sezone.

I mesecima, a zapravo godinama – ko god je odlazio ka zapadu dobijao je jedan isti, identičan zadatak: da pronađe CD, kasetu, vinil, traku, štagod – bilo koji format koji na sebi nosi jednu od najlepših muzika za film koju sam ikada čuo.

Neko iz kraja je čak pisao distributeru u Italiju, na italijanskom.

Dobio je odgovor da oni, na žalost, nemaju kopije soundtracka.

Preostalo nam je da vrtimo tu VHS kopiju, koja je vremenom bila u sve lošijem stanju, ali su upravo ta ponavljanja stvorila neodvojivu vezu slike i zvuka. Verujem da bih i danas film mogao da raskadriram sam, iz glave.

III

Jesen 1996. godine:

Namereni da tu lepotu podelimo i sa širom javnošću - Aca ulaže priličnu količinu napora da sa original VHS trake napravi kakav-takav audio snimak, koji koristimo u top listi koju radimo zajedno na radiju.

I čak i takav šuštav, nesavršen i nezavršen, brzo dolazi do samog vrha liste.

IV

I onda Dina, jedna od onih koji su otišli, donosi sivu Maxell kasetu bez nalepnice, 90 minuta, sa jedne strane je muzika za film sličnog senzibiliteta – „Il Postino“, dok je na A-strani – kompletan soundtrack za film! Nema spiska tema, ali to nije ni preterano važno. Važno je da je CD sa muzikom iz filma pronašla – u Torontu: na lokalnoj radio stanici koja je emitovala i program na srpskom jeziku, sad – da li se radio zvao „Sveti Sava“ ili tako nekako – ali je CD bio jedan od onih koji su korišćeni za instrumentale u emisijama.

Dakle – dugo tražena muzika iz italijanskog filma koji se odvija u Grčkoj pronađena je u Kanadi, u studiju iz kojeg je emitovan program na srpskom jeziku.

Doba je još uvek analogno, internet još uvek nije stigao u Beograd.

V

Internet konačno ulazi i u naš dom.

Aca iz trećeg poglavlja ove priče je taj koji unosi u stan naš prvi računar, delom kupljen od prodator klavira o kojem sam pisao na drugom mestu >>, povezuje kablove i sve to i tako nas dovodi na Mrežu.

Nekoliko dana kasnije, on i Joca mi donose za rođendan CD kopiju muzike iz filma.

Konačno su tu i nazivi tema!

VI

Godinu dana nakon dobijanja te kopije letovanja su postala češća - i mahom su bili vezana za Mediteran.

Na prva smo išli još uvek noseći walkmane, zatim CD i mp3 plejere, te na kraju silne gigabajte u pločicama ne većim od paklice cigareta.

Postoji nekoliko pesama koje su mi stalni saputnici – bez obzira na to da li smo odlazili na Krf, Krit, Rodos, u Egipat, na Siciliju, Lefkadu ili Kefaloniju.

Trećeg ili četvrtog dana odmora, kada su kosa i koža već natopljeni solju a ritam prilagođen udarima talasa o peščanu obalu, u kasno popodne, dok ležim na pesku stavljam slušalice na uši i preko tih zrikavaca, talasa i sunca prelijem „L'Arrivo“.

Ne samo zato što sam još jednom pobegao,

već zato što ću jednom pobeći ka Mediteranu,

za stalno.

Aca je nedavno pronašao opciju za odlazak na Kastelarizo, ostrvo na kojem je "Mediterraneo" snimljen, valjda najistočnije grčko ostrvo, dva kilometra od obale Turske,

gotovo sam kraj Mediterana.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su ovde]