"Varvari", Alesandro Bariko

Alesandro Bariko (http://puntofuturo.wordpress.com)

"Dakle, pojavila se Betovenova Deveta i zanimljivo je kako su je doživeli. Svet, kritičari, svi.

"Elegancija, čistota i mera, koje su bile principi naše umetnosti, postepeno su uzmakle pred tim novim stilom, frivolnim i izveštačenim, koji je počeo da dominira u ovom našem vremenu sklonom površnosti. Mozgovi koji, po obrazovanju i navici, nisu kadri da misle ni o čemu drugom osim o odeći, modi, tračevima i (...) moralnom rasulu, imaju poteškoća da izvuku jedno istančanije i manje grozničavo zadovoljstvo iz nauke i umetnosti.

Betoven piše za te mozgove, i u tome, čini se, ima izvesnog uspeha, ako treba da verujem u hvalospeve koji, kako vidim, pljušte sa svih strana, veličajući ovo njegovo poslednje delo“

(The Quarterly Magazine and Review, 1824.)

Eto.

Komično je da Deveta, danas, predstavlja upravo jedno od najčvršćih i najuzvišenijih uporišta te tvrđave kojoj preti invazija varvara. Ta muzika je postala barjak, himna, poslednje utvrđenje. Ona je naša civilizacija. E pa, imam za vas jednu vest. Postojalo je vreme kada Deveta bila barjak varvara! (...) 
Povodom Devete, čujte i ovo. Zašto su CD-ovi baš te veličine i zašto imaju baš tu minutažu koju imaju? U suštini, kada su ih izmislili, mogli su da ih naprave i malo većima, ili malo manjima, zašto baš te veličine? Odgovor: u Filipsu su, 1982. godine, kada su o tome odlučivali, zaključili sledeće: na njih treba da stane čitava Betovenova Deveta. U to doba bio je potreban nosač od 12cm kako bi se to izvelo. I tako je nastao CD.

I dan-danas se jedan Madonin disk, na primer, prilagođava dužini trajanja ove simfonije.“

. . . 

Serija Barikovih tekstova pisanih za dnevne novine 2006. godine objedinjena je koricama knjige „Varvari“ i konačno objavljena i na našem jeziku (Paideia >>).

Još od čitanja eseja „Next“ (na 80 strana uradio je koliko Naomi Klajn na 800, što ne znači da je Klajnova loša), bilo je jasno da Bariko nije samo vrhunski pripovedač („Okean, More“, „Zamkovi gneva“, „Pijanista“, „Ova priča“...) već i sjajan posmatrač. 

Baveći se svaštarijama - od Gugla, preko fudbala, pa sve do vina, Bariko definiše i analizira promene, varvare koji dolaze i "menjaju svet kakav poznajemo".

Obavezno čitanje.

“Budi sam”, ulica i trg.

(o inicijativi za "Trg Milana Mladenovića")

Pažljivi čitaoci intervjua sa prvoborcima jugoslovenske novotalasne scene su sigurno na više mesta pronašli detalj koji se provlači kroz sve priče a koji se odnosi na album „Paket Aranžman“. Članovima „Šarla Akrobate“, „Električnog Orgazma“ i „Idola“, po pročitanom, objavljivanje zajedničke kompilacije nije delovalo kao dobra ideja. Gile u jednom intervjuu čak navodi da se njegov odnos sa Milanom promenio u to vreme, iako su bili drugari iz gimnazijskih dana. Deo njihovog neslaganja sa objavom „Paketa“ je, naravno, dolazio i iz činjenice da su za istu kompilaciju planirani i „Tunel“ (!!!), ali i Bajagin prvi bend „Frka“ (i pesma "Ma pustite me druže"!!!!!), koji, na sreću, nisu završili na istom izdanju. Drugi razlog neslaganja je proizilazio iz toga što su svi bendovi smatrali da su već zreli za samostalno izdanje. Na sreću – neslaganja su prevaziđena -„Paket“ objavljen u obliku koji znamo, ostalo je istorija.

Neslaganje pominjem više puta jer se ta reč pojavljuje i u vezi sa nedavno pokrenutom inicijativom za imenovanje onog malog dela asfalta ispred Doma Omladine u „Trg Milana Mladenovića“, koju je pre nekoliko dana pokrenula Liberalno Demokratska Partija.

Ovo je treća ili četvrta veća inicijativa sličnog sadržaja. Poslednja, do sada i najmasovnija, pokrenuta od strane grupe entuzijasta a za podizanje spomenika Milanu sakupila je podršku i gotovo 20.000 ljudi, ali bez rezultata. Prethodna, za imenovanje neke od ulica Milanovim imenom takođe je potonula. Štaviše, predsednik Komisije za imenovanje ulica i trgova Petar Đorđević izjavio je da je on protiv „zbog detalja iz Milanovog privatnog života“.

Najnovija inicijativa, isključivo zato što je pokrenuta od strane političke organizacije, ima možda i najviše šanse da uspe.

Za naciju koja ne može da stvori konsenzus ni oko činjenice da treba da se čisti, odnosno da se đubre odlaže u kante -  ovo je sasvim dovoljan broj potencijalnih izvora neslaganja. Od činjenice da je reč „trg“ verovatno poslednja na koju biste pomislili dok opisujete taj komad asfalta; preko činjenice da je važan deo Milanove karijere bio više povezan sa platoom ispred SKC-a nego Domom omladine; do činjenice da je inicijativu sada pokrenula – politička organizacija. Dovoljno razloga za neslaganje, koje može dovesti do propasti i ove ideje.

Redovniji čitaoci ovog bloga znaju za moju posvećenost idejama, muzici i energiji koje je Milan za života emitovao, „bacajući svetlo daleko“. I koliko su mi te pesme važne >>, šta je proživljeno >>  uz njih, koliko sam želeo da neke od pesama dobiju i sliku >>, koliko je bilo važno analizirati čak i najlošije knjige >> posvećene tom periodu i tim ljudima.

Ne bi trebalo zaboraviti, Milan je svoje mesto već dobio - u Podgorici.

U Zemunu već ima ulicu. Tamo je u sjajnom društvu: Bertrand Rasel, Eli Finci, Milan i „akrobata“ Aleksić (I ne može biti slučajnost da se ulica jednog akrobate uliva u Milanovu! Ili neko ima sjajan smisao za humor...). No, to čitavo sjajno društvo gurnuto je na ljutu periferiju, i to, donekle, govori o nama.

Milan zaslužuje i ovo mesto u Beogradu, ne samo ono koje zauzima u srcu i glavama.

Možemo raspravljati da li zaslužuje neki drugi, veći ili dostojniji prostor. I da li je inicijativa uopšte u duhu onoga što je radio i za šta se zalagao. Možemo razmatrati i sa kakvim političkim planom je LDP pokrenuo inicijativu.

Inicijativu ću potpisati, svestan da se neslaganje pojavljuje bez obzira na to ko je pokreće. Koja god politička snaga da pokrene ovu priču – bila bi (i biće) optužena za skrivanje ili preuzimanje Milanovog dela i pokušaj manipulacije. Koji god prostor da je predložen, izazvao bi seriju drugih neslaganja.

Potpisaću inicijativu, jer je i meni, kao i pokretačima valjda jasno da su delo i trag koji je ostavio dublji i vredniji od svakog političkog pokreta i da sama ta inicijativa neće promeniti odluku kada dođe vreme izbora.

I zato što je stavljanje Milana Mladenovića na mapu Beograda važna promena, ko god je inicirao. Neslaganje u vezi sa drugim temema - ostaje.

Potpisaću i zato što će taj, budući Milanov plato (Trg...) biti na par stotina metara od drugog (po veličini) neuglednog platoa, a koji je nazvan po Zoranu Đinđiću i ta nova blizina između njih dvojice nije slučajna i nije prva.

Negde na pola puta između ta dva – pogled na gore, bivša zgrada Jugoexporta, a tamo - „Atlas nosi kuglu iznad glave“.

Valja se i setiti da će taj plato biti nedaleko od mesta sa kojeg je krenuo da se bori za mir na kamionetu, okružen preostalim prijateljima, pevajući „Mir, brate, mir“, ali i da je tu borbu preneo na sva raspoloživa polja >> - te da je za mene važan deo ove priče i ta zgrada u kojoj sam prvi put slušao Ekatarinu Veliku uživo, Dom Omladine, februar 1987, serijal koncerata kojim su promovisali album „Live 1986“, plakat još uvek negde čuvam, Margitine oči čine ga nezaboravnim.

A kada jednom u Beogradu osvane i muzička škola pod imenom „Ivica Vdović – Vd“, nazvana po najsjajnijem akrobati i najboljem bubnjaru čitave generacije, znaćemo da je vredelo boriti se.

„Ovo ne sme biti kraj.“

"Losing my Religion" (39 pesama, #14)

Nije lako hitove čuvati na listama ličnih, omiljenih, najvažnijih pesama.
No, “Losing my religion” je hit i u onom drugom, engleskom značenju te reči. 

Hit.

Udarac:  

u glavu, uho, grlo.

Onda srce. Odmah zatim - stomak.

I kada konačno otvoriš oči, dočeka te taj spot. 
I sada, dvadeset godina nakon što me prvi put udarila - prvi udarci bubnja i dalje izazivaju “little earthquakes” kako to dobro kaže Crvenokosa, jedina koja je zaista uspela da obradi ovu pesmu. 

Uho>

Prvi put sam je čuo u aprilu 1991, talasi B92, subotnje popodne.

Ne bih pamtio dan i sat da to nije bio jedan od tada već retkih, a svakako među poslednjim vikendima koji smo proveli zajedno porodično, svi u vikendici van Beograda.

Planirao sam da krenem ka Beogradu pre ostalih, autobusom.

Bilo je toplo. 
Asfalt Beograda je čekao da mu se vratim. 

Iz dve masivne Sony kutije kraj starinskog a moćnog Aiwa radija udarili su istovremeno – bubanj, bas, mandolina i gitara - i svega 13 sekundi im je trebalo da raščiste prostor za uvodno Stajpovo “Oh, life is bigger/It's bigger than you/And you are not me...” a na takve stihove moraš reagovati kada imaš nepunih 18 godina, vezu pred raspadom i stotine ispisanih kratkih priča i stihova koji su pokušavali da budu to što je Stajp uradio u prvom stihu, u tri poteza.

I šta ti preostaje nego da upijaš dalje: “The lengths that I will go to/The distance in your eyes/Oh no, I've said too much/ I set it up” 

Udarac.

Hit.
Do celog albuma sam došao uskoro, "Jugotonovo" izdanje.
Ploče su još uvek stizale. 
.
Grlo >  
Ponašanje stanovnika moje domovine baš tog proleća 1991. učinilo je da sam koncert na kojem ću ovu pesmu konačno čuti uživo čekao jebenih 14 godina, sve do januara 2005, kada su R.E.M konačno stigli i do Beograda.

Naravno da je bilo prilike čuti ih uživo i ranije u državama u okruženju, ali želeo sam da ovu i još neke pesme čujem uživo u mom gradu,

na mojoj zemlji.
I kada je Piter Bak u drugoj polovini koncerta uzeo mandolinu u ruke, znao sam da je to – to, da počinje, da je vredelo doći i razmišljao kako je neverovatno da tih desetak hiljada ljudi nema problem da pesmu koju smo svi doživljavali krajnje lično sada prihvatimo kao opštu-ličnu, da je pevamo punog srca i otvorenog grla, u gomili:

“That's me in the corner/That's me in the spotlight, I'm/Losing my religion”.

Udarac.

Mali zemljotresi. 

(Verujem da ću vibraciju poput te doživeti još samo dva puta u životu: kada se na Ušću ipak jednom bude čuo prvi takt “Enjoy the Silence” i ako se čika Dejvid ipak odluči da dođe pred nas i zasvira “Heroes”. Ostali nemaju šansi.)

Naravno, pevao sam, iz sveg glasa, nisam štedeo grlo. 

Srce, stomak >

Beogradski koncert R.E.M. dokazao mi je upravo to – da postoje pesme koje i nakon petnaest godina slušanja umeju da ubrzaju krvotok, iako uz njih ne igraš, iako znaš da prepoznaš svaki detalj aranžmana, i one gudače što se lagano prikradaju srcu i postaju sve primetniji kako pesma odmiče - "I thought that I heard you laughing/I thought that I heard you sing/I think I thought I saw you try."- sve ide u nizu i sve si niže, sumnje i strahovi obavijaju srce i stomak kako se primiče kraj, sve do četiri ponavljanja reči "dream", poslednje reči u pesmi. 

Hit.
Udarac.
I na podu si.

Patos, ne patetika. 

Glava >

R.E.M. su, naravno, i pre i nakon ove pesme snimili i važnije i teže pesme, ima i onih koji su više cool; nakon ove pesme sročili su jedan od najboljih albuma karijere („Automatic for the People“), ali bez obzira na sve racionalne razloge - „Losing my Religion“ je ostavila najdublji trag.

A možda je sve to tako ispalo i zato što je tom pesmom označen kraj teenage perioda života.

Nekoliko nedelja ranije prvi put sam video tenkove na ulicama Beograda; nešto kasnije dobio i poziv za regrutaciju; sve se ubrzano raspadalo, kao i verovanje da će sve ipak biti u redu, no ništa od toga, nismo više bili deca, gubici i udarci počeli su da se gomilaju. 

„That was just a dream.

Dream.“ 

p.s. Oči >

Zahvaljujući tadašnjoj emisiji „MTV Awake on the Wild side“ (voditeljka: Rebecca De Ruvo) koji se emitovao (uglavnom do podneva) na 3K, ovaj spot je brzo stigao do naših očiju i bio toliko emitovan svakog dana - da je itekako uticao i na ponašanje ljudi za vreme slušanja pesme. U sitnim satima, kada se žurke završavaju ali još uvek ima dovoljno treznih da brinu o muzici, mnogi dečaci i devojčice pokušavali su da igraju kao Stajp u režiji Tarsema Singha, neverovatnog reditelja. 

. . . 

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]