Sunce mu blogovo...

Otvoriću temu, novinarski tendeciozno:   
Šta povezuje Teofila Pančića, Ljubicu Arsić i Sinišu Kovačevića?

Pored (pretpostavka) ljubavi prema tvrdo barenim jajima, šetnjama  tokom sunčanih jesenjih dana i čitanju “dobre knjige”, ovo troje ljudi deli zajednički animozitet prema – blogerima, tj. ljudima koji bezobrazno i bezobzirno koriste tehnološku mogućnost i otvorenost sistema da sopstvene stavove, strahove, nadanja ili dopadanja dele sa drugima – koristeći formu bloga.

Pretpostavljam, zapravo sam siguran da se nijedno od njih troje ne oseća prijatno u društvu sa spiska – ali, nije ni meni najprijatnije kada se kategorija ljudi/platforme/medija/ kojoj pripadam optuži za „potkopavanje našeg osećanja šta je istinito a šta laž” ili općenito klasifikuje kao gomila, i to nadrndanih amatera, mediokriteta te iz trećeg izvora padne optužba da nam je jedina svrha da podržavamo antisrpske ideje.

Teofil Pančić je mišljenje o blogerima predstavio kroz prikaz knjige “Kult amatera” Endru Kina pre više od dve godine, te je stav upravo ponovio najnovijim tekstom u “Vremenu” koji podrazumeva da generalno gledano manijakalno-idiotski stavovi mogu postati dostupni javnosti isključivo putem bloga (citat: “a no đe bi?”), adresirajući ga valjda kao jedinu komunikacijsku platformu na čijoj površini govna mogu plutati.

Nedavni tekst Ljubice Arsić objavljen u “Politici”, takođe nazvan “Kult amatera” (u kojem se služi stavovima Endrua Kina a ne navodeći njegovo ime) blogere i ostale internet aktiviste pak izjednačava sa majmunima koji ljušte elitnu kulturu poput banane – i to onim majmunima iz starog vica u kojem isti dobijaju mašine za kucanje da bi, matematičkom verovatnoćom, za 200 godina neki od njih napisao “Hamleta” - ali su blogeri definisani i kao ljudi koji ne umeju da prebole činjenicu da njihov intelektualni rad nikada neće biti objavljen – što je valjda anahroni termin za pojavu nekakvog teksta na tabaku odštampanog papira povezanog klamericom ili lepkom a između korica od tristagramskog kunsdruka ili, ne daj blože u tvrdom povezu. Ujedno, tu se u tri klika, ops - tri skoka - nađemo i pred temom pedofilije na internetu, čudo jedno kakvu zbrku naprave te brze konekcije, prestane čovek da razlikuje anonimne komentatore vesti, autore low-brow video klipova i - blogere.

Zabluda druga Kovačevića je pak, najplića i samo skicirana: on blogere prosto smatra delom sile koja podržava ono što je na štetu Srbije - i to se može smatrati i komplimentom – jer pisanje blogera smatra čak delotvornim, odnosno – moćnim.

Deluje besmisleno baviti se 2010. godine raščlanjivanjem stava da se “objavljenim” smatra isključivo ono što je došlo do papira – ofsetno, roto ili digitalno odštampanog - svejedno je. Napredak tehnologije doveo je i do toga da svako od nas može za sramno mali iznos novca doći do pristojno odštampane knjige i deliti je okolo puna srca, predstavljajući se kao pisac.

Smislenije zvuči obratiti pažnju na generalizaciju čitave kategorije blogera i blog-platformi kao takvih, izjednačavanje komentatora vesti koje krase razni kreativni nadimci – a sve to imajući na umu i pred očima šta se štampa i emituje u Srbiji 2010. godine, i to u medijima “sa nacionalnom pokrivenošću”. (Ne)kvalitet onoga što se može pronaći u tim i takvim medijima daje za pravo da televiziju uopšteno proglasimo kvintesencijalnim zlom, autore tekstova u dnevnim novinama besramnim lažljivcima koji su ostali uskraćeni za elementarno kućno vaspitanje i čiji su roditelji u stranice iz “Bukvara” i “Gramatike” umotavali tegle sa turšijom već na početku školske godine te su jadni propustili nekoliko lekcija, dok bi voditelji radijskih emisija verovatno najviše stradali – jer radio, kao jedini preostali klasični real-time medij otkriva sve slabosti mnogo bolnije od drugih medija.

Ali, zašto posezati za takvim generalizacijama?

Po blog-stranama i platformama može se pronaći isti procenat mediokriteta kao i “klasičnim” medijima, pri čemu ti i takvi blogeri stvaraju mnogo manje štete od onih u medijima. O “osrednjosti” tek ne vredi govoriti,  barem ne u Srbiji 2010. godine u kojoj više nema nijednog “klasičnog” medija ili njegovog segmenta posvećenog kvalitetnoj pop-kulturi, u kojoj su se recenzije novih albuma i knjiga svele na haiku-rečenice i loše prevedene citate po magazinima poput “Elle” ili “Bazara”, u kojoj se političkim analitičarem smatra svako ko razlikuje skraćenice imena stranaka i Srbiji u kojoj se čitava izdanja svode na neskrivene ili skrivene plaćene objave; u kojoj se dnevne novine iz dana u dan razlikuju samo po datumu i kursnoj listi, a sve ostalo je svaki dan identično, zatrpano PR tekstovima čije kopije, nedirnute, neproverene i nepromenjene možete pronaći na stotinama agregatora vesti po Mreži, plutaju prazni i obesmišljeni. (Verovatno zato u proteklih nekoliko godina kupujem isključivo “National Geographic”, ostalo se pregleda on-line.)

U takvoj ligi optuživati blogere da su generatori osrednjosti, skriveni iza lažnih imena – prosto ne ide, odnosno - ovo drugo uglavnom nije ni tačno, ukoliko pričamo o onim viđenijim, odnosno - čitanijim blogovima.

Upravo ste uložili nekoliko minuta života u čitanje redova koje je nasumičnim lupanjem po tastaturi sročio mediokritetski majmun-amater anti-srpske orijentacije, uništavajući elitnu kulturu.

Zašto to činite?

Ja to činim zato što se od blogera koji pišu na našem maternjem ali i drugim jezicima može dobiti više korisnog, pametnog, neočekivanog, životnog nego od onoga što se može kupiti na kiosku, pogledati na ekranu televizora a o štandovima sa “knjigama” u tržnim centrima da ne govorim. Da sam se oslonio isključivo na “klasične medije” osetio bih se ponovo kada sam kao klinac ulazio u prodavnicu ploča PGP-RTB u Makedonskoj: prepune police – ali malo slušljivog, još manje pametnog a najmanje onoga što znam da se upravo dešava u svetu.

I zato bih za kraj podsetio da se na blogovima koje preporučujem a koji se nalaze na desnoj šlajfni ove stranice i dalje mogu čitati koncizniji, smisleniji, bogatiji i korisniji tekstovi o filmu, muzici, lokalnim i globalnim promenama, glupostima političara ili se prosto može naći nešto kvalitetne zabave – svega, dakle, ima mnogo više no što se može pronaći u klasičnim formatima. I biće ga sve više, ovo je, zapravo tek početak. Neki od blogera u Srbiji imaju veću čitanost i uticaj na širu zajednicu od mnogih nedeljnika, a i nekih dnevnih novina. I to je jedan od mogućih vidova otkrivanja kvalitetnih stvari koje će, u konačnom zbiru, našu realnost učiniti boljom.

Ko je stigao do kraja ovog amaterskog osrednjeg majmunisanja, evo linkova ka tekstovima koji su majmunisanje izazvali. Treći čitate na sopstvenu odgovornost, a blogere ionako spominje jednom rečju. On mi dođe kao jagoda na šlagu, a i objavljivan pisac je, nije amater... 

Linkovi, dakle: 

Ljubica Arsić

Teofil Pančić

Kovačević

AfroCubism!

AfroCubism je najnoviji worldcircuit projekat – koji premošćava čitav Atlantski okean. Na čelu zapadnog krila ovog projekta je Eliades Ochoa, šezdesetrogodišnjak, najmlađi član Buena Vista Social Club, dok istočno krilo predvodi Toumani Diabate, majstor kora muzike, srećnika koji je svirao i sa Ry Cooderom, Ali Farka Toureom, ali i sa Albarnom.

Iza njih - niz mačora koji znaju muziku. 
Za miks-pultom ista ekipa kao na "Buena Vista Social Club" albumu. 
(Ovaj projekat je, inače, planiran za realizaciju pre Buena Viste(!!!).

Kuba kreće u susret Maliju.

Ili Mali kreće u susret Kubi. Sastaju se tačno na sredini puta, između dva uha.

Crno “od znoja robova”.
Natopljeno mirisom nacionalizovanog ruma starog 7 godina.

Zarazno.

Ekskluzivno! FIFA odredila kaznu za Srbiju!

„Čvrsto rešena da sankcioniše ponašanje navijača (iz) Srbije kako na međunarodnim, tako i na klupskim utakmicama u Evropi i samoj Srbiji - FIFA je nakon prekida meča Italija - Srbija u Đenovi na hitno sazvanoj sednici održanoj u Briselu donela odluku da srpske klubove kao i srpsku reprezentaciju od sada na utakmicama sa tribina mogu bodriti – isključivo žene!

„Znamo da je ovakva kazna neobična, ali je neobičan i slučaj nacije koja se tako uporno trudi da bude izbačena sa svih važnijih takmičenja! Još smo u vreme izricanja kazne FK Partizan pre tri sezone razmišljali o nekoj neobičnoj sankciji, koja će dugoročno imati zapravo pozitivan uticaj na razvoj sporta i fer-pleja u Srbiji, ali smo tada odustali, namereni da proverimo da li drakonske kazne uopšte utiču na navijače i njihove vođe. Kako se tokom pripremnih mečeva srpske reprezentacije ovog leta u Austriji pokazalo, te tokom ove večeri – takve mere ne pomažu i zato ćemo posegnuti za ovom neobičnijom merom – koja je, istovremeno i poraznija po srpske navijače.“ – izjavio je veoma visoki predstavnik FIFA obraćajući se javnosti na iznenadno zakazanoj konferenciji za medije – imenujući ovu akciju „Anti-iranskim scenarijom“, aludirajući na činjenicu da je u Iranu ženama strogo zabranjeno prisustvo na utakmicama.

Upitani šta očekuju od ovakve, krajnje neobične kazne – predstavnici FIFA su otkrili deo očigledno brižljivo pripremanog plana. „Žene će kao navijači delovati mnogo stimulativnije po igrače, više će se truditi“ – izjavili su predstavnici, dodajući da – „žene, kada spoznaju srž sportskog nadmetanja umeju da budu i emotivniji i glasniji navijači od muškaraca, ali nikada ne posežu za nasiljem“. Na dugoročnom nivou, očekuje se da ovaj potez olakšati i uvođenje ženskih sudija na mečeve, što je praksa koja je uzela maha u Evropi tokom proteklih sezona.

Tehnički aspekt ovog plana sadržan je u sledećem: s obzirom da je broj ženskih navijača na utakmicama srpske Superlige ionako zanemariv, u planu je priprema i štampa materijala koji će budućim navijačicama predstaviti ne samo pravila igre, njene zanimljivosti i razloge popularnosti, već i kompletne imovinske karte svih igrača, uz napomene koji od njih imaju perspektivu u Evropi, te očekivana primanja u naredne 4 sezone. Pored toga, glavni sponzor lige biće zamoljen da svoj poznati slogan promeni u „Žene znaju kako“, te će na svakoj utakmici biti deljeno besplatno bezalkoholno pivo. Radi udobnosti gledateljki, klubovima će biti naređeno – i to će biti vrsta finansijske sankcije prema našem sportu – da u narednih 6 nedelja, ili najkasnije do početka prolećnog dela sezone stadione opreme udobnijim sedištima, koja će biti zaštićena od vetra i kiše, postoje preporuke da su na ista montiraju i klasične „haube“, čime će posećenost stadionima svakako biti povećana.

Iz prostorija FSS na Terazijama još uvek nema zvaničnog stava prema ovoj odluci, ali se nezvanično može čuti da bi ova promena mogla biti iskorišćena za pokretanje šire marketinške akcije, čiji će promoteri biti žene fudbalera, kako onih aktivnih tako i onih koji su uveliko u penziji – svakako uz isticanje onih koje su tokom proteklih dana i nedelja jasno iskazale jasan stav prema navijačkim grupama – odnosno njihovim ciljevima.“ 

Izvor: Prešlicavanje :)

UPDATE, godinu dana kasnije:
Fudbalski savez Turske je ovo stvarno uradio >>