[Beograd, na sv. Savu]

"You can't stop running water
You can't kill the fire that burns inside
Don't deny our flesh and blood
And don't forsake our sons and daughters"

(The Neville Brothers)

Noćurak oko sveta :: [emisija]

Gotovo dva meseca novi Noćurak nije želeo da izraste, onda smo otišli na put oko sveta i vratili se sa mrežom punom čuda.

Putovanje nije linearno i nisu važne granice, žanrovi i da li snimci potiču iz istog vremena, jer mi iz ovih mećava snega i gluposti - putujemo zvukom!

Barimatango, Dhafer Youssef, Elizabeth Fraser, Eva Quartet & Hector Zazou & Laurie Anderson, Željko Malnar i Borna Bebek, Izae, Klaus Paier & Asja Valčić, Jovan Hristić, Kodjabashia & Foltin feat. Goce Stevkovski, Kristo Rodževski, Le Trio Joubran & Roger Waters, Lhasa De Sela, Madame Baheux, Maisha, Mélissa Laveaux, Moonlight Benjamin, Omar Sosa feat. Wu Tong & Gustavo Ovalles, Os Tincoa, Para Lele, Peter Power, Rodrigo Leão & Beth Gibbons, Rokia Traore, Suba, Toto Bona Lokua, Trio Da Kali & Kronos Quartet, Volta Sêca...

Vidimo se, tamo.

Padaju *****

Zaglavljen izmedu dva trolejbusa u traci koja se ne miče buljim u pahulje, sa zvučnika krene 

"I got caught in a storm

And carried away

I got turned, turned around ..." 

i drmnu me ti stihovi iako znam da su oluje o kojima je ona pisala bile burnije i ozbiljnije od mojih. 
Sve se, u trenutku, čudno isprepletalo. 
Sneg je u Montrealu padao četiri dana kada je Lhasa umrla. 
Zaglavljen sam pod prozorom drugarice koja je nedavno otišla u daleki svet.
Žedan sam.
Mislim na prijatelje koji su daleko i sa kojima bih pio nešto egzotično, na tuđoj zemlji ali na istom jeziku; mislim na Lhasu i Mešin tekst sa početka godine i da je krajnje vreme da mu pišem, da bi trebalo raditi, montirati, osluškivati i otkrivati kako žice sve umeju da bruje, jer taj zvuk je jedina preostala odbrana.
Trolejbusi i dalje stoje, neće se pomeriti sve dok ne prihvatim da su oni metafora, vezana žicom za nebo iz kojeg ispadaju *****.

Mešin tekst je ovde >>

Federiko Felini o "Amarkordu" (fragment)

Federiko Felini piše o "Amarkordu" u knjizi "Napraviti film" ("Fare Un Film", 1980):

"Već dugo imam želju da snimim film o mestu u kome sam rođen. Na kraju krajeva, neko bi mogao da kaže da ništa drugo nisam ni radio sve ovo vreme; možda je to istina; ali, ja sam se stalno osećao kao zarobljenik čitave gomile ličnosti, situacija, istinitih ili izmišljenih uspomena vezanih za moje mesto, koje su me ponekad i gnjavile. Da bih se toga definitivno otarasio, bio sam prinuđen da ih smestim u film. Uostalom, samo za to su mogle i da posluže. Moram da kažem da od pre izvesnog vremena radim filmove kao neko ko raščišćava stan, daje nameštaj na licitaciju, uklanja stvari i činjenice, ko zna čemu pravim mesto i šta je to što želim da uselim? (...)

Ne umem da objasnim šta se događa sa mnom kad me spopadne manija velikog spremanja, uskršnjeg čišćenja, rasprodaje. "Amarkord" je, dakle, trebalo da bude konačni rastanak od Riminija, od tog skučenog i trošnog teatra, kojim sam zaražen, od školskih drugova i profesora, od "Grand Hotela" leti i zimi, od kraljeve posete i snega na moru, od Klerka Gebla, i sočnih usana Džoan Kraford, od Musolinija koji pliva na otvorenom moru u Ričoneu, dok oko njega, kao peraja ajkula, kruže i bacakaju se plivači Milicije. Ali, postoji opasnost da sa krunicom ovih prašnjavih trenutaka nikada ne završim. Pre svega, "Amarkord" je trebalo da bude adio jednom periodu života, toj neizlečivoj adolescenciji koja preti da nas ima zauvek, i sa kojom ja i dalje ne znam šta da radim, da li da je vučem do kraja, ili da je odložim u arhivu. Uostalom, taj moralistički cilj da se "odraste", šta on znači? Pa, i pod predpostavkom da je moguće odrasti, šta biva kada se odraste? Da li ste ikada sreli "odrasle"? Ja nisam. Možda pravi odrasli izbegavaju ovakve kao što sam ja.

Ali, vratimo se Riminiju, toj neuništivoj premisi, tom toplom i dražesnom, a pomalo opscenom gnezdu, čije su poreklo i cilj nerazdvojno zapetljani. Film se rađao i iz pokušaja da presečem, da razdvojim ova dva pojma koji su bili jedan preko drugog, pomešani u nekom nejasnom promiskuitetu. (...)

Tako je nastao portret italijanske provincije, bilo koje provincije, iz vremena fašizma. Svakako, fašizam u "Amarkordu" nije objašnjen spolja, dozvan i prikazan kroz ideološku i istorijsku perspektivu; nisam sposoban za hladne sudove. Aseptične dijagnoze, iscrpne i sveobuhvatne definicije uvek mi deluju apstraktno i neljudski, čak pomalo neurotično ako ih izlažu oni koji su preživeli fašizam, a koji ih je neizbežno odredio, jer se uvukao, pustio pipke u najintimnije sfere života.

Bilo mi je posebno drago kada sam u nekoj kritici pročitao da je fašizam retko kada prikazan sa tolikom verodostojnošću kao u mom filmu. Tim pre što sam nastajao da se na neki način ogradim od takozvanih političkih filmova. Nisam razumeo, na primer, zašto se filmovi političkog sadržaja a priori smatraju dobrim filmovima. Ja nikada ne bih umeo da napravim politički film i uvek sam osećao da sam izvan te prepotentne i sigurne šeme. (...) Osim toga, verujem da čovek treba da radi ono što zna da radi, i što je još važnije, mora da nauči da na vreme prepozna šta ume da radi. Velike ideje, borbeni entuzijazam, revolucionarni zanos, mogu i da me ganu na trenutak a onda me odjednom napuste, nestanu, ne razumem ih više. Tada se povlačim, vraćam se na poznat, blizak teren gde mogu da, u ovom ili onom filmu prikažem čak i propalu revoluciju. Treba imati na umu sopstvena ograničenja, svako od nas ima jasne granice. Možda se ne može biti svuda. Mislim da je za mene i za ono što radim korisnije da delujem tamo gde mi se čini da imam šta da kažem, a znam i kako.

Ako bi se, međutim, pod politikom smatrala mogućnost zajedničkog življenja i rada ljudi koji poštuju sebe i koji znaju da lična sloboda završava tamo gde počinje sloboda drugih, u tom slučaju, čini mi se da su i moji filmovi politički, jer govore o tim stvarima, makar i ukazujući na njihovo odsustvo, predstavljajući svet u kome ih nema. Verujem da svi moji filmovi pokušavaju da raskrinkaju predrasude, praznoverje, šablone, pogrešno obrazovanje i njihove posledice. Šta još može da se uradi? Čini mi se da je pošten razgovor o potrebi da se projektujemo u nečem, razgovor o poverenju, o dobroj volji, zajedničkim ciljevima, na žalost, još uvek, jako opasan. Kada slušamo nekoga ko govori, zapadnemo u neko infantilno stanje; odmah se javlja smrtna opasnost od prepuštanja, od poveravanja, jer uvek postoji ko je spreman da to iskoristi i da celu stvar vrati na početak, uz iste greške, iste nesporazume, iste grubosti. Možda je raskrinkavanje laži, prepoznavanje i obaranje poluistina i neistina, za sada jedini izlaz, neka vrsta podrugljivog, privremenog načina da spasemo našu propalu istoriju. 

U provinciji iz "Amarkorda" možemo svi, sa autorom na čelu, da prepoznamo neznanje u kome smo živeli. Jedno veliko neznanje i veliku konfuziju. Ovim ne želim da umanjim značenje ekonomskih i socijalnih uzroka fašizma. Želim da kažem da je ono što me interesuje psihološko i emotivno ponašanje fašista: jedna vrste blokade, zastoja u periodu adolescencije. Ubeđen sam da taj zastoj, to suzbijanje prirodnog razvoja jednog bića, mora da dovede do kompenzacionog sukoba. Ako je to naše odrastanje jedna nedovršena i izneverena evolucija, fašizam i neki njegovi aspekti mogu da izgledaju kao alternativa razočaranju, neka vrsta hirovite i nespretne pobune.

Fašizam i adolescencija su na neki način stalna istorijska razdoblja našeg života. Adolescencija - našeg individualnog života; fašizam - našeg nacionalnog; u stvari, ostajemo večita deca, svaljujemo odgovornost na druge, živimo sa utešnim osećanjem da postoji neko ko misli umesto nas; nekad je to mama, nekad tata, a drugi put gradonačelnik, ili Duče, zatim biskup ili Madona ili televizija. Spremni smo čak i na to da teroriste ili bilo koju drugu destruktivnu pojavu upotrebimo za sopstveno projektovanje i prepoznavanje, za konfuzna iskupljenja, ispravljanje grešaka, unutrašnje pobune, opasno posežući za bilo kojim lekom, ne obazirući se na simptome. (...)

Kako sam drugačije mogao da nazovem film koji se sve više određivao u tom pravcu? Jednog dana u restoranu, dok sam žvrljao po servijeti, izašla je na videlo reč amarkord; pa da, rekao sam sebi, odmah će je poistovetiti sa "sećam se" na romanjolskom dijalektu, a hteo sam da izbegnem autobiografsko tumačenje filma. Amarkord: jedna bizarna reč, vergl, fonetski kapric, kabalistički prizvuk, marka nekog aperitiva, zašto da ne? Bilo šta, samo ne asocijacija koja me strašno nervira: je me souviens ("sećam se" - prim. prev.) Reč koja bi u svojoj ekstravaganciji mogla da bude sinteza, referenca, takoreći zvučni odjek određenog osećanja, stanja duha, stava, načina mišljenja - dvostrukog, kontraverznog, kontradiktornog; koegzistencija dve suprotnosti, stapanje dva ekstrema, odlaska i čežnje za povratkom, osude i razumevanja, odbijanja i prihvatanja, nežnost i cinizam. 

Činilo mi se da bi film trebalo da predstavlja baš to: neophodnost odvajanja od nečega što ti je pripadalo, u čemu si rođen i živeo, što te odredilo, zarazilo, pritislo, u čemu su sve emocije opasno izmešane. Ta prošlost ne sme da nas truje i zato je moramo lišiti senki, čvorova, veza koje još uvek deluju, i sačuvati je kao najčistiju svest o nama samima, kao našu istoriju. 

Treba prihvatiti prošlost da bismo što svesnije živeli sadašnjost. Ta sirota škola koju karakterišu neznanje i šibanje, te teška i blesava obaveza da se uvek bude zajedno, u povorkama, na paradama, u crkvi, u bioskopu, na zborovima, da bismo pevali hvalospeve i prdeli ustima; ta učmala usamljenost, utonula u snove o američkom filmu, ispunjena beskonačnim masturbiranjem u mlitavom očekivanju nekog događaja, izuzetnog i slavnog, koji mislimo da sigurno zaslužujemo zbog toga što imamo privilegiju da smo Italijani, i zbog plavog neba, pape, Dantea... Zar to nije naša istorija koja je već iza nas? Čini mi se da iz nje nismo još izašli, da još nismo potisnuli njenu senku.

Film je komičan, ličnosti i situacije su smešne, ali neki gledaoci "Amarkorda" su bili potreseni; možda zbog nostalgije za mladošću i stvarima koje su nam pripadale - nežnost, razumevanje, solidarnost - u jednom izgubljenom svetu u kome je lepo ponovo otkriti sebe. Prirodno je što sve to razneži i izmami uzdah, ali ostao mi je utisak da je u mikrokosmosu "Amarkorda" bilo i nečeg neodređeno odbojnog, čini mi se da je u ponekom njegovom kutku ono što zasmejava pomalo zaudaralo na ludnicu, a što bi trebalo da izazove nemir i nelagodnost koji bi nas naveli na razmišljanje.

Ali možda nam ne prija da osetimo nelagodnost, tegobu, odbojnost prema sopstvenom načinu življenja. Čini mi se da je to nepotrebno, jer smo možda ubeđeni da smo drugačiji ili da smo se promenili i da je fašizam bio samo jedan istorijski fenomen, period našeg života koji smo prespavali, sanjali i iz koga smo se na volšeban način ponovo rodili. Ovo neprekidno potiskivanje identiteta je jedno od naših osnovnih obeležja. Uvek odbacujemo samokritiku, odbijamo da objektivno procenimo sebe, gledamo stalno s druge strane, ne prihvatajući analizu i nova saznanja, i na sve to smo ponosni. Ne primećujemo da se tako prepuštamo biološkom potčinjavanju, autoritetu, dogmi, institucionalizovanim vrednostima, a pošto ni u njih nije prodrla svetlost kritičke distance, i dalje nas gledaju kao poslušnu decu, uvek spremnu da prihvate opasne i ponižavajuće avanture. Možda je ovo što govorim konfuzno i brzopleto, a zbog nepreciznosti ponekad i nelojalno; ali nema sumnje da je to stara priča s kojom se treba suočiti i razjasniti je."

*

(Prekucano iz knjige "Napraviti film"; Federika Felinija, str. 117-121, prevod sa italijanskog Milena Krstić, objavio Institut za film, 1991. Scene iz filma preuzete sa filmgrab.com)

Politikin Zabavnik i Dimitrije Ljotić

Dimitrije Mita Ljotić i ZBOR su, dakle, "brinuli o miru u Srbiji", spasavali masone iz logora, osuđivali pogrome Jevreja... dakle, stvarno su se trudili oko Srbije i uopšte nisu bili fašisti, nego im zla sila ubacila agente u pokret te su ga onda "delom vezali za sebe".

Nedostaje još da su bili baš bliski i neizmerno voleli kragujevčane.

Mrš.

Politikin zabavnik, 18. januar 2019, u okviru teksta Nemanje Baćkovića.

.

P.S. Reakcija na ovu svinjariju je konačno izazvala nekakvo

izvinjenje glavnog urednika Politikinog Zabavnika četiri dana kasnije, koji je najavio i da će se u narednom broju stvari razjasniti. Čekamo.

David Bowie Specijal :: 08/01/2018 [emisija]

Ilustracija: Marija Hese. 

Ko je on?

Šta je on?

Kog Bouvija najviše voliš? 

"David Bowie je otkrio šta želimo od pop zvezda.

David Bowie je svemirski osvajač.

David Bowie je gubljenje nevinosti.

David Bowie je William Blake koji peva Denija Keja.

David Bowie je Luis Kerol koji peva Žaka Brela.

David Bowie radi na sposobnosti šarmiranja.

David Bowie je zavisnik.

David Bowie je avangardni ludak.

David Bowie za sobom ostavlja stotine putokaza.
David Bowie je slučaj zamene identiteta.

David Bowie razmišlja o svetu koji dolazi.

David Bowie nam pokazuje gde odlazi vreme.

David Bowie raspolaže svim činjenicama

David Bowie ne vidi smisao u istraživanju ideja koje su već istražene

David Bowie se ne može odlučiti za svetlo ili tamu

David Bowie je slika budućnosti.

David Bowie je dadaistički dendi.
David Bowie smatra da naša tela svako malo postaju potpuno nov materijal.

David Bowie smišlja kako da postanemo ono što bi trebalo, a nikada nismo bili.

David Bowie je onaj koji zna.

David Bowie nas sve pretvara u voajere.

David Bowie je meni svaki zvuk i slika

David Bowie sebe ne objašnjava."

(Pol Morli, "Bouvi i njegovo doba")

Sedamdeset i dva minuta muzike i pokušaja razumevanja Bouvija uz pomoć Pola Morlija, Nika Stivensona, Igija Popa, Elvisa Prislija, Hanifa Kurejšija - i samog Bouvija.

(Mix je 2024. prebačen sa platforme Mixcloud na Soundcloud)

preslicavanje · David Bowie Special

Dodatni putokazi:

Nik Stivenson - "Dejvid Bouvi" (prikaz knjige) >>
Mark Špic - "Bouvi" (prikaz knjige) >>
Dragan Ambrozić - "Poslednji čovek u Evropi" >>
Hanif Kureishi on David Bowie (podcast) >> 
David Bowie: 42 reči (2013.) >>
David Bowie: Verbatim (BBC podcast) >>

Peti Smit, "Sakupljanje vune" (fragment)

"Oduvek sam zamišljala da ću napisati knjigu, makar i sasvim malenu, koja će čitaoca odneti nekud, u prostranstvo koje se ne može ni izmeriti niti upamtiti.

Mnogo sam toga zamišljala. Da ću zablistati. Da ću biti dobra. Da ću gologlava živeti na planinskom vrhu i okretati točak koji će pokretati Zemlju te da ću tako neprimećena, među oblacima, biti od nekog uticaja; da ću biti od koristi.

Neobične želje paperjasto su ispunjavale prostor, čineći lakim telo nadurenog, krakatog deteta koje je muku mučilo da zadrži čarape tako da ne nestanu u teškim cipelama.

Sve moje čarape bile su izobličene. Možda zato što sam ih često punila klikerima. Napunila bih ih staklencima i gvozdencima i izašla napolje. Jedino sam u tome bila vešta, i mogla svakog živog da pobedim.

Noću bih istresla svoj plen na krevet i počela da ga glancam jelenskom kožicom. Ređala bih klikere po bojama, po vrednosti, a i oni bi se ređali sami kao male sjajne planete, svaka sa svojom istorijom, svaka sa svojom zlatnom voljom.

Nikad nisam imala osećaj da je sposobnost da pobeđujem poticala od mene same. Oduvek sam osećala da ta sposobnost počiva u samom klikeru. Da je reč o čarobnom predmetu koji bi pod mojim dodirom oživeo. Na taj način otkrivala sam čaroliju u svemu, kao da je sve što postoji, i čitava priroda, nosilo pečat nekakvog džina.

Trebalo je biti obazriv, trebalo je biti mudar. Zato što je onaj ko je pronicljiv mogao da se domogne i nečeg vrlo dalekog, i da ga privuče sebi.

A vetar je hvatao krajeve tkanine kojom je bio zastrt moj prozor. Tu sam čuvala stražu, pazeći da mi ne promaknu one malene stvari koje, pred otvorenim očima, lako postaju ogromne i prelepe. 

Pomno sam posmatrala, procenjivala i, tek tako, nestajala kao avion-vetrokaz, koji nikud ne leti, nesvesna svojih nespretnih ruku ili neposlušnih čarapa.

Odlazila sam, i to niko nije primećivao. Jer, svima se činilo da sam još među njima, na svom malenom krevetu, zaneta dečjom igrom."

*

(Peti Smit, "Sakupljanje vune", prevod Zoran Paunović, Geopoetika, 2015.)

50 najdražih iz 2018 :: godišnja lista :: emisija

Priznajem, pokušao sam da izračunam ( odokativnim metodama) - koliko nove muzike prođe kroz moju Eustahijevu tubu, čekić, nakovanj, centar za lučenje endorfina i pluća tokom godine, onda sam shvatio da je bolje da taj podatak zadržim za sebe.

Na listi 50 najdražih pesama godine čekaju te... Andrew Bird, Anna Calvi, Brandi Carlile, Cat Power, Childish Gambino, David Byrne, Fantastic Negrito, Fatoumata Diawara, Jack White, James, Janelle Monáe, Jeff Tweedy, Johnny Marr, Jon Hopkins, Jonathan Wilson, Julia Holter, Kali Uchis, Kralj Čačka, Leifur James, Leon Bridges, LUMP, Marianne Faithfull & Nick Cave, Minilinija, Mitski, Natalie Prass, Neko Case, Neneh Cherry, Parquet Courts, Phosphorescent, Ravyn Lenae, Roisin Murphy, Simian Mobile Disco, Simon Felice, Son Lux, Sons Of Kemet, Space Invadas, St. Paul & The Broken Bones, Still Corners, Swamp Dogg & Guitar Shorty & Bon Iver, Tracey Thorn, Tracyanne & Danny, Treetop flyers, U.S. Girls, Underworld & Iggy Pop, Villagers...

Dodatak 
/ 50 albuma iz 2018 / preporuka za preslušavanje:

Amanda Shires - To The Sunset
Amen Dunes – Freedom
Anderson .Paak – Oxnard
Angelique Kidjo - Remain in Light
Anna Calvi – Hunter
Anna St. Louis - If Only There Was a River
Brandi Carlile - By the Way, I Forgive You
Cat Power – Wanderer
David Byrne - American Utopia
Dirtmusic - Bu Bir Ruya
Eliza Shaddad – Future
Fatoumata Diawara – Fenfo
Hookworms – Microshift
Idris Ackamoor & The Pyramids - An Angel Fell
Israel Nash – Lifted
James - Living In Extraordinary Times
Janelle Monae - Dirty Computer
Julia Holter – Aviary
Kelly Moran – Ultraviolet
Kralj Čačka - Spusti svetlost na put
Leifur James - A Louder Silence
Lump – LUMP
Marianne Faithfull - Negative Capability
Matt Corby - Rainbow Valley
Mitski - Be The Cowboy
Molly Burch - First Flower
Nathaniel Rateliff & The Night Sweats - Tearing at the Seams
Neneh Cherry - Broken Politics
Parquet Courts - Wide Awake!
Paul Weller - True Meanings
Phosphorescent - C’est La Vie
R+R=NOW - Collagically Speaking
Rayland Baxter - Wide Awake
Razni Izvođači - Klavirsko nebo (Pop Depression)
Rolling Blackouts Coastal Fever - Hope Downs
Sly & Robbie, Nils Petter Molvær, Eivind Aarset & Vladislav Delay – Nordub
St. Paul & The Broken Bones - Young Sick Camellia
St. Vincent – MassEducation
Still Corners - Slow Air
Stray Dogg - Look at the Moon
Suede - The Blue Hour
Swamp Dogg - Love, Loss, And Auto Tune
The Good, The Bad And The Queen - Merrie Land
The Magic Lantern - To The Islands
Tim Hecker – Konoyo
Toshio Matsuura Group - LOVEPLAYDANCE - 8 Scenes From The Floor
Tracyanne And Danny - Tracyanne And Danny
Tunng - Songs You Make At Night
Ural Thomas & The Pain - The Right Time
Vasko Atanasoski - Leb i zabi
Villagers - The Art Of Pretending To Swim

"Toliko knjiga, tako malo vremena!"*

Atlantis Books, Santorini, letos.

* (Citat, Frenk Zapa)

To je to. 

Neću uspeti da pročitam sve knjige koje posedujem.

Ova misao je od nejasne slutnje (uglavnom se javlja kada se nađem na vratima omiljene knjižare >>) prešla u okamenjenu činjenicu dok sam premetao knjige po policama a foldere po hard disku, trošeći vreme na samoobmanu da je moguće osmisliti sistem uz pomoć kojeg ću lakše doći do nepročitanih knjiga koje su "u drugom planu" (naslagane iza prvog reda, horizontalno, hrbat ka spolja), kao i onih koje su iza njih (licem ka spolja, leđa uz zid biblioteke). Samoobmana je trajala koliko čitanje stotinak dobro napisanih stranica, i to vreme sam možda mogao da uložim i u popunjavanje tiketa koji bi mi omogućio kupovinu prostora u kojem bih imao bolji pregled knjiga. Ipak, to ne bi uticalo na početnu činjenicu zato što nije problem u prostoru već količini.

(Sa folderima je lako. 

Ukoliko znaš šta tražiš.)

Egzaktna matematika pokazuje da ipak postoji teoretska šansa. Ukoliko bih čitao knjigu-na-dan, možda bih i stigao sve, a u okvirima prosečnog životnog veka muškarca u Srbiji (ne osvrći se na to da se taj broj umanjuje iz godine u godinu). To bi, istovremeno, značilo da do kraja života ne unesem nijednu novu knjigu u stan što je verovatno koliko i da se u narednih deset godina izmisli i napravi vremeplov ili da ugradim neki Automan plug-in (sećaš se, on je čitao baš brzo!) Ideja anti-biblioteke Umberta Eka, te činjenica da Japanci imaju i reč-kovanicu kojom imenuju želju za posedovanjem više knjiga nego što je moguće pročitati za života (Cundoku) - nisu utešne.

Prebrojao sam opcije koje su mi na raspolaganju. 

1. Prestani da se osećaš loše kada odustaješ od knjige sa kojom se ne razumeš, a pre kraja. Šo (ili je to bio Tven?) svojevremeno je zabeležio da "svaka knjiga ima nešto dobro u sebi - kraj", ali ja za taj kraj više nemam vremena. Prvih dvadesetak odustajanja mi je bilo čudno. Onda sam se setio profesora sa FDU koji je tvrdio da je deset minuta filma dovoljno da bi se znalo i prepoznalo da li je film vredan našeg vremena ili ne.

2. Ugradi veći broj filtera za izbor, poslušaj Tomasa Eriksena. Jedna preporuka ponekad nije dovoljna. Preporuka + nezavisni prikaz - možda . "Trojica su već društvo", još je bolje ako treći stiže od osobe sa kojom se razumeš, ali se najčešće ne slažeš. Pažljiv izbor je majka kućnog budžeta.

(Kad smo kod filtera - prestani da pušiš. Vudi Alen tvrdi da ćemo time dobiti još nekih sedam dana i da će tokom tih sedam dana padati kiša, tako da će biti idealno za čitanje, u sedam dana mogu da stanu 2-3 solidne knjige.)

3. Kupi knjižaru. Iako ne pomaže u rešavanju problema, pretočićeš čežnju za čitanjem u "to mi je posao". Ako je knjižara na moru, još bolje. (videti fotografiju)

I to je to.

*

Nisam ove godine pisao na blogu o svim knjigama koje su zaslužile preporuku.
Neke zaslužuju još jednu.

Koristim priliku: počinje vreme darivanja, a drugari iz Beopolisa su i ove godine pokrenuli već tradicionalnu akciju druženja sa knjigama i popustima 'Praznici sa prijateljima' >>

(Gde je >>, tu je link!)

Aleksej Slapovski - "Antiapsurd" >> (Logos, 2007.)

Vilijam Barouz - "Razgovori" (LOM, 2018.) 

Vladimir Sorokin - "Manaraga" >> (Geopoetika, 2018.)

Vladimir Tasić - "Udaranje televizora" (Adresa, 2009.)

Gabrijel Garsija Markes - "S puta po Istočnoj Evropi" >> (Sezam Book, 2018.) 

Eduardo Galeano - "Knjiga zagrljaja" >> (Službeni Glasnik, 2017.) (obavezno)

Zoran Paunović - "Doba heroja" (Geopoetika, 2018.)

Ivana Đilas - "Kuća" >> (Booka, 2018.)

Jevgenij Vodolazkin - "Avijatičar" (Službeni glasnik, 2018.)

Juval Noa Harari - "Homo Deus" >> (Laguna, 2018.)

Kristian Novak - "Črna mati zemla" >> (KR Rašić, 2017.)

Lešek Kolakovski - "Da li je Gospod Bog srećan" (Alef/Gradac, 2013.)

Mehmed Begić - "Pisma iz Paname" >> (Red Box, 2018.) 

Milan Trpković - "U dalekom svetu običnih ljudi" (Čarobna knjiga, 2018.)

Paolo Sorentino - "Nevažne tačke gledišta" >> (Booka, 2018.)

Paul Morley - "The Age of Bowie" (Gallery Books, 2016.) (obavezno)

Radivoj Radić - "Klio se stidi" (Evoluta, 2016.)

Rajko Grlić - "Neispričane priče" (Laguna, 2018.) (odlomak iz knjige >>)

Ted Čang - "Priče tvog života" (Booka, 2016.)

Timoti Snajder, "O tiraniji (dvadeset pouka iz dvadesetog veka)" (Dosije, 2018.)

Džonatan Frenzen - "Korekcije" (Dereta, 2015.) 

Džon Kenedi Tul - "Zavera budala" (Clio, 2015.)

Džon Fauls - "Čarobnjak" (AED, 2014)

Sad - ti. 

Otežaj mi buduće izbore.

*


Koristan tekst: 
Zašto je dobro okružiti se knjigama koje nećete pročitati (Fast Company >>)

Iz zapisnika sa vanredne sednice kriznog štaba Gradske uprave a povodom problema izazvanih snežnim padavinama

Ugao Kondine i Kosovske, fotografisao Stevan Ristić >>

Visoki službenik: Kolege, znam da je nedelja i da je ovo prekovremeni rad, ali imamo veliki broj prijava, a zbog grana koje su se polomile pod težinom snega i koje otežavaju kretanje kolovozom.

Viši službenik: Pošaljimo raspoložive ekipe na ulice da saniraju situaciju. Ne čekajmo! Saobraćajne gužve ponedeljkom prepodne su već nepodnošljive.

Visoki službenik (uz težak uzdah): Još neki predlog?

Niži službenik (poletno): Ukoliko smem... Hvala!... Uvažavam predlog Višeg službenika, ali verujem da ovaj problem zahteva sistematski pristup i strateško razmišljanje! Imam rešenje koje će ovaj prob... izazov rešiti na duži vremenski period!

Visoki službenik: Slušamo...

Niži službenik (još poletnije): Sagledao sam situaciju i shvatio jednu važnu istinu. U kojim ulicama ne postoji problem oborenih grana? U onima bez drveća! Rešenje se samo nameće! Ukoliko posečemo preostala stabla - neće više biti oborenih grana ni tokom narednih zima, ali to nije jedini benefit! U tim ulicama će tokom jeseni biti i manje opalog lišća, čime dodatno možemo smanjiti angažovanost preostalih radnika Gradske čistoće na čišćenju lišća, ali i otpušavanju preostalih funkcionalnih slivnika! Po studiji koju sam jutros uradio koristeći tulove usvojene tokom dvodnevnog menadžment kursa - koji sam pohađao zahvaljujući Vašoj preporuci - broj pritužbi građana na oborene grane, nečistoću i zapušene slivnike će opasti do 79.65%, što će dobro izgledati u lifletima za naredne izbore!

Visoki službenik: Odlično kolega Niži službeniče! (osmehne se) Da li ste razmišljali o unapređenju? (okreće se ka Višem službeniku) Kolega, imate li nešto da dodate?

Viši službenik, gledajući u pod: Uradimo tako, ali neka ipak bude ponedeljak. Neka građani vide da radimo, da se trudimo.

Visoki službenik: Izuzetno mi je drago što ćemo u budućnosti u timu imati dva Viša službenika. Sednica je ovim završena.

Najdraže iz četvrtog frtalja 2018 :: New Favorites

35 novih pesama: ledene ljubavne, lude đuskalice; dugo očekivani albumi, neočekivani povratnici, ljuti soul, najluđa plesna stvar koju sam čuo u poslednjih nekoliko godina i najbolji domaći album godine... Sve to je stiglo u poslednjoj četvrtini 2018!

... Anderson .Paak, 
Andrew Bird, 
Anna Calvi, 
Auf Wiedersehen, 
Autopark... 
Benjamin Clementine, 
Buč Kesidi, 
Cat Power, 
Julia Holter, 
Kralj Čačka, 
Marianne Faithfull & Nick Cave, 
Marie Davidson... 
Michelle Gurevich, 
Mitski... 
Paul Weller, 
Phosphorescent, 
Roisin Murphy... 
Stray Dogg, 
Suede, 
The Chills, 
The Good, The Bad & The Queen... 
The Specials, 
Treetop flyers, 
Ural Thomas & The Pain,
Villagers, 
Young Fathers...

Dva i po sata nove muzike >>

Gabrijel Garsija Markes: "S puta po istočnoj Evropi"

"Gvozdena zavesa nije zavesa niti je od gvožđa. 

Ona je rampa s motkom ofarbano crveno-belo 

kao reklame za frizerske salone."

(GGM, početak knjige, ulazak u Istočnu Nemačku)

Neophodno je znati nekoliko stvari pre no što se krene na put u društvu mladog novinara iz Kolumbije i njegovih prijatelja ka granici Istočne Nemačke, a zatim preko Čehoslovačke i Poljske do Sovjetskog Saveza i Mađarske 1957.  godine. 

Gabrijel Garsija je u tim danima još uvek 'samo' novinar, udaljen gotovo deceniju od pisanja prvih poglavlja "100 godina samoće". Magični realizam još uvek nije zaposeo njegovu dušu i tokom života u Evropi ga je, zapravo, zanimalo nešto drugo - a to je mogućnost stvaranja komunističkog društva, što nije za čuditi ukoliko imamo u vidu tadašnje stanje u njegovoj domovini. Predsednik Kolumbije Rohas Pinilja je upravo bio zbačen sa vlasti i odmenjen vojnom huntom, SSSR je započeo proces destaljinizacije, intervencija u Mađarskoj je upravo bila završena.

Markes je po opredeljenju bio komunista od rane mladosti (što je takođe važno za razumevanje ove knjige) i ovo putovanje je donekle bila i njegova potraga za magijom, odnosno dokazima da komunizam može da funkcioniše kao model državnog uređenja. Ipak, iza zavese je zatekao ne magični realizam već surovu realnost, ali kao ozbiljan novinar nije ustuknuo, već je počeo da beleži ono što vidi i promišlja uzroke i posledice.

Treća (manje važna, ali ipak...) činjenica je da su ovi eseji pisani za novine, odnosno Markes nije razmišljao da će se ikada skupiti u celinu i biti objavljeni kao knjiga. "S puta po Istočnoj Evropi" je objavljena tek 1983. - nakon što je dobio Nobelovu nagradu za književnost i kada je svaka njegova reč dobila novu tržišnu vrednost a Markes je ovu knjigu u intervjuima nazivao piratizovanom, zato što je objavljena u ovom formatu mimo njegove volje. Ipak, kada je dobio priliku da interveniše na sadržaju "nije promenio ni reč", već je dodao i prvobitno neuvrštene tekstove iz istočne Evrope, svestan da su eseji dobri i da je u njima, ne malo puta, jasno sagledavao budućnost svake od ovih država.

Sad možemo da se upustimo u čitanje.
Da ne bih prepričavao njegove priče, prekucaću nekoliko fragmenata.
Izbor fragmenata će biti težak, zato što je svaka priča izuzetna, a eseji o Mađarskoj i Moskvi ("Najveće selo na svetu") su verovatno najbriljantniji delovi knjige.

*
(Istočna Nemačka)

"Naš prvi susret s proletarijatom istočnog sveta dogodio se sasvim neočekivano (...) Nikada neću zaboraviti ulazak u taj restoran, Imao sam utisak da sam se razbio o jednu stvarnost za koju nisam bio spreman (...) Nikada dotad nisam video toliku količinu patetike u jednom tako jednostavnom činu svakodnevnog života kao što je doručak. Stotinu muškaraca i žena ucveljenih lica, u ofucanoj odeći, jeli su obilate količine krompira i mesa i prženih jaja u potmulom ljudskom žamoru i u prostoriji prepunoj dima.

Naš ulazak je presekao žamor. Novonastaloj napetosti doprineli smo ja, gotovo nesvesan svojih brkova i svog crvenog sakoa na crne kvadrate, i Žaklin, svojim egzotičnim izgledom. Osećajući na koži stotinu skrivenih pogleda zaputili smo se u tišini koja je zavladala, prema jedinom slobodnom stolu pored izbledelog gramofona. Repertoar nam je bio blizak: mambo Peresa Prada, bolero Los Panćosa i, pre svega, ploče sa džezom.

Franko je proučavao goste s potištenim izrazom lica. Postoje trenuci kada se osećanja ne mogu prepričati niti objasniti. Ti ljudi su doručkovali ono što čini normalan ručak u ostatku Evrope, i to po bagatelnoj ceni. Ali oni su bili duboko nesrećni, ogorčeni, i jeli su bez trunke uživanja božanstven jutarnji obrok od mesa i prženih jaja.

Franko je popio poslednji gutljaj kafe i opipao bedra tražeći cigarete. Ali nije ih našao. Onda je ustao, sasvim očigledno krenuo ka najbližoj grupi i znacima zatražio cigaretu. U bučnom, kolektivnom ispoljavanju velikodušnosti jedva da sam uspeo da razaberem da su se to muškarci sa okolnih stolova utrkivali ko će pre da nam da kutiju šibica, cigarete i neotvorene paklice. Trenutak kasnije, srušivši se na zadnje sedište automobila koji je leteo prema Berlinu, Žaklin je izgovorila rečenicu za koju mislim da je bio jedini pravi komentar u tom trenutku: 

- Jadni ljudi."

*
(Fragment / Berlin (pre podizanja zida, prim. N)

"Što se dublje zalazi u Istočni Berlin, shvata se da postoji više razlika između dva sistema: reč je o dva suprotna mentaliteta s jedne i druge strane Brandenburške kapije. Retki netaknuti blokovi u istočnom sektoru još imaju oštećenja od artiljerije. Robne kuće su bedne, zaklonjene iza puškarnica postavljenih zbog bombardovanja i s robom lošeg dizajna i osrednjeg kvaliteta. Mogu se videti cele ulice s razrušenim zgradama na kojima je od gornjih spratova ostao samo okvir. Ljudi i dalje žive stisnuti na donjim spratovima, bez sanitarnih čvorova i tekuće vode, s rubljem koje se suši na prozorima kao u zabačenim delovima Napulja. Noću, umesto reklama koje preplavljuju bojama Zapadni Berlin, na istočnoj strani blista jedino crvena zvezda. Vrednost ovog mračnog grada je u tome što je on prava slika ekonomske stvarnosti zemlje. Osim Staljinovog bulevara.

Socijalistička replika procvatu Zapadnog Berlina je groteskni izgled Staljinovog bulevara kolosalnih razmera. On deluje deprimirajuće, kako zbog dimenzija tako zbog neukusa. Ne može se svariti zbog mešavine stilova, što odgovara arhitektonskom kriterijumu Moskve. Staljinov bulevar je ogromna panorama rezidencija što lične na kuće jadnih provincijskih bogataša, nagomilane jedna iznad druge, s neizmernim tonama mermera, s cvetnim kapitelima, životinjama, kamenim maskama i mučnim ulazima s kopijama grčkih statua napravljenim od armiranog betona.

Kriterijum onih koji su smislili ovu strašnu farsu je elementaran. Veličanstven Hitlerov bulevar bio je Unter Der Linden. Veličanstven bulevar socijalističkog Berlina - jeste Staljinov bulevar. U Zapadnom Berlinu podiže se grad za bogate, iste one koji su se pre rata sastajali u Unter Der Lindenu. Staljinov bulevar je rezidencija za 11.000 radnika. U njemu su restorani, bioskopi, kabarei, pozorišta, koji su svima pristupačni. Svaki od njih je dozlaboga nakinđuren (...) Nijedan radnik nigde na svetu, a po smešnoj ceni, ne živi bolje nego na Staljinovom bulevaru. Ali, spram 11.000 privilegovanih koji tu žive, postoji čitava masa ljudi nagomilanih u potkrovljima, koji razmišljaju - i to kažu otvoreno - da se novcem kojim su plaćene statue, mermer, pliš i ogledala mogao pristojno obnoviti ceo grad.

Izračunato je da bi Berlin, ukoliko izbije rat, odolevao dvadeset minuta. A ukoliko ne izbije, za pedeset, sto godina, kada jedan od ova dva sistema odnese prevagu, dva Berlina postaće jedinstven grad. Monstruozan trgovački vašar sačinjen od besplatnih uzoraka oba sistema."

*
(Fragment / U Staljinovom mauzoleju)

"Staljin je utonuo u san bez griže savesti. Ima jednostavno ordenje sa leve strane, kao tri pruge. Pošto ordenje ima male plave trake, koje se mešaju sa šinjelom, na prvi pogled stiče se utisak da nisu pruge već niz znakova. Morao sam da se napregnem da bih ih video. Zato znam da je šinjel iste teget boje kao i Lenjinovo odelo. Kosa - potpuno bela - deluje crveno pod svetlošću iz kovčega. Staljin ima živ, ljudski izraz, i nekakav podsmeh koji ne deluje kao obično grčenje mišića nego kao odraz određenog osećanja. Iz njegovog izraza izbija nekakvo ruganje. Sem podbratka, ništa ne odgovara njegovoj ličnosti. Ne izgleda kao medved. U kovčegu leži čovek spokojne inteligencije, dobar prijatelj, sa izvesnim smislom za humor. Telo je čvrsto, ali lagano, s nežnim dlačicama i brkovima koji jedva da su Staljinovi. Ništa me nije toliko impresioniralo kao finoća njegovih ruku, tankih i prozirnih noktiju. To su ruke žene."

*

Prekucano iz knjige "S puta po Istočnoj Evropi" (izdavač Sezambook, 2018, prevod sa španskog Biljana Isailović). Knjiga se može naći u "Beopolisu" >>

Korisni linkovi:

Izvod iz Markesove biografije, a iz vremena putovanja po Istočnoj Evropi >>

Intervju iz 1983, a u vezi sa komunizmom i ovom knjigom >> 

*

Noćurak od obrada, #7 :: Cover Songs [emisija]

Photo >> Aleksandra

Ginisova knjiga rekorda tvrdi da je "Yesterday"The Beatles najobrađivanija pesma svih vremena – i da postoji oko 4.400 dokumentovanih obrada. Tu negde na vrhu liste su i "Amazing Grace", "Eleanor Rigby", "Summertime" i "Over the Rainbow".

Nešto je u tim pesmama magično. Inspiriše ljude da posegnu za gitarom i još jednom otpevaju ili odsviraju istu pesmu hiljaditi put i dodaju joj malo soli ili šećera. 

(Podsećam te – reč koju mi koristimo – "obrađivati" znači i dorađivati nešto što nije savršeno ili završeno, doterivati ga, gajiti ga, činiti ga boljim.)

Neki se vraćaju i svojim pesmama, prave stilske vežbe poput Kenoa, neki sviraju samo jednu pesmu, poput junaka romana "Kuga" Jozefa Granda, koji kroz čitav roman piše samo jedan pasus, odnosno rečenicu, sve dok ne umre i ostane na toj jednoj rečenici.

Večeras pesme koje su pisali David Bowie, Joy Division, Jacque Brel, The Beatles, Burt Bacharach, George Gershwin i Vlada Divljan sviraju i pevaju Bryan Ferry, Marianne Faithfull, Cat Power, Andy Summers i Sting, Dali's Car, Laibach, Benjamin Clementine, Mark Lanegan, St. Vincent, Kate Bush.

Neke pesme ćeš od večeras razumeti i voleti
drugačije.

Jugoslavija

Nije mreža danas zagušena fotografijama grba, zastave, vremena i života u toj zemlji zato što je bila idealna.
Samo je sve očiglednije da je bila sistem u kojem su se ljudi osećali bolje nego u ovom sada, i zato se osvrću u njenom pravcu, iako se urušila u ponor pakla pre gotovo trideset godina. 

Ja se ne osvrćem često u tom pravcu.

Nemam šta novo da vidim, osim sve veće razlike u osećanjima koja je u meni budila ta zemlja i onih koja u meni razdražuje ova sadašnja.

Zato je bolje da se ne osvrćem ni danas, iako mi nedostaje.

Ispaljujem još jedan počasni plotun u čast jedine domovine koju sam imao i bez koje sam, evo, sve veći deo života a kroz reči dragog, starijeg Borivoja Petkovića koji je imao sreće da nešto duže od mene živi u toj i takvoj zemlji.

"Ja kad želim da odem u neko mesto gde sam srećan, ja odem u Jugoslaviju."

*

Kome se istražuje i kome se pije (i alkohol i lekovi za pritisak), neka otvori ova vrata u vremenu Leksikon ex-YU mitologije) >>