Sunday, 24 December 2017

Eduardo Galeano: "Knjiga zagrljaja" (fragmenti)


Neverovatna knjiga kratkih beleški o ljubavi, slobodi, životu pod diktatorima, snovima, Latinskoj americi, bogu, veri, rečima i pričama.
Biram ovih pet zapisa i prekucavam ih da bih te uverio:

*

Kuća reči

Elena Viljagra je sanjala da su kuću reči pohodili pesnici. Reči su, čuvane u starinskim bočicama od stakla, čekale na pesnike i nudile im se, lude od želje da budu izabrane: one su pesnike preklinjale da ih pogledaju, pomirišu, dodirnu ili liznu. Pesnici su bočice otvarali, prstom probali reči, a zatim se oblizivali ili pak mrštili nos. Oni su tražili reči koje nisu poznavali, ali i one koje su znali, a izgubili.

U kući reči se nalazio i sto sa bojama. Ove su služene u velikim činijama i svaki je pesnik uzimao boju koja mu je nedostajala: limun ili sunčano žutu, morsko ili dim plavu, vosak crvenu, crvenu kao krv ili vino...

*

Slavljenje ljudskog glasa / 2

Ruke su im bile vezane ili okovane, ali su njihovi prsti ipak igrali, leteli, crtali reči. Zatvorenici su imali navučene kapuljače: ali bi, naginjući se, ipak uspevali da vide nešto, malčice, odozdo. I mada je razgovor bio zabranjen, oni su pričali rukama.

Pinio Ungerfeld mi je pokazao azbuku prstiju koju je bez profesora naučio u zatvoru.
- Neki od nas su imali ružan rukopis - rekao mi je - dok su drugi bili pravi umetnici kaligrafije.

Urugvajska diktatura je od svakog zahtevala da bude samo jedinka, da u stvari ne bude niko: po zatvorima i kasarnama, po celoj zemlji, sporazumevanje je bilo prekršaj.

Neki od zatvorenika su proveli više od decenije zakopani u samicama veličine mrtvačkog kovčega, slušajući samo cviljenje rešetaka ili odzvanjanje čizama po hodnicima. Fernandes Uidobro i Maurisio Rosenkof, osuđenici na takvu samoću, spasli su se razgovarajući kroz zid laganim udarcima. Tako su jedan drugom pričali snove i uspomene, ljubavi i odljubljivanja; raspravljali su se, grlili i svađali; delili izvesnosti i lepote, ali i sumnje i krivice, i ona pitanja na koje nema odgovora.

Kada je istinski, rođen iz potrebe da se kaže, ljudski glas je nezaustavljiv. Ako mu odreknu usta, govori rukama, očima, porama ili bilo čim. Jer svi, baš svi, imamo nešto da kažemo ostalima, nešto što zaslužuje da ga drugi slave ili da to opraštaju.

*

Slavljenje mašte

Bilo je to na ulazu u selo Oljantajtambo, blizu Kuska. Odvojivši se od grupe turista, stajao sam sâm i izdaleka posmatrao kamene ruševine kad mi je prišao jedan seoski klinja, sav dronjav, i na poklon zatražio hemijsku olovku. Svoju nisam mogao da mu dam jer mi je trebala za ne znam kakve dosadne beleške, ali sam se ponudio da mu na ruci nacrtam jedno prasence.


Glas se brzo proneo. U tren oka sam se našao okružen rojem dečaka koji su, na sav glas, tražili da im crtam životinje po ručicama ispucalim od hladnoće i prljavštine, po puti nalik nagoreloj koži: bilo ih je koji su tražili kondora i onih koji su hteli zmiju, drugi su radije bili za papagaje ili sove, a nije nedostajalo ni onih koji su želeli fantoma ili zmaja.

A onda mi je usred te galame jedan siromaško, ne viši od pola metra, pokazao na svojoj ruci sat nacrtan crnim mastilom:

– Poslao mi ga je stric koji živi u Limi – rekao je.
– I dobro ide? – upitao sam ga.
– Malo kasni – priznao je.

*

Elenini snovi

Snovi su te noći stajali u redu želeći da budu sanjani, ali Elena nikako nije mogla da ih sanja sve. Jedan nepoznati san se preporučivao:

- Sanjajte me, odgovaraće vam. Sanjajte me, svideće vam se.

U redu je čekalo nekoliko novih, nikada ranije sanjanih snova, ali je Elena prepoznavala onaj glupi, koji se uvek vraćao, pa onaj teški, i ostale komične ili turobne snove, njene stare znance iz noći dugih letenja.

*

Badnje veče

Fernando Silva je upravnik dečije bolice u Managvi.
Uoči Božića je ostao da radi do kasno. Već su praskale petarde i počinjao vatromet kad je Fernando odlučio da pođe. Kod kuće ga je čekalo slavlje.

Napravio je poslednji obilazak soba, proveravajući da li je sve u redu, i u tome začu da ga prate neki koraci. Koraci kao od pamuka: okrenuo se i otkrio da ga pravi jedan bolesni mališan. U polumraku ga je prepoznao. Bio je to mališa bez ikoga. Fernando je prepoznao njegovo lice već obeleženo smrću i oči koje su se izvinjavale ili možda tražile dozvolu.

Približio mu se i dečko ga je dotakao rukom:
- Recite... - prošaputalo je dete - Recite nekom da sam ja ovde.

*

Prekucano iz "Knjige zagrljaja" Eduarda Galeana, izdanje Službenog glasnika, 2017, prevod: Dubravka Sužnjević.
Pronađena u "Beopolisu".



No comments:

Post a Comment