Federiko Felini o "Amarkordu" (fragment)

Federiko Felini piše o "Amarkordu" u knjizi "Napraviti film" ("Fare Un Film", 1980):

"Već dugo imam želju da snimim film o mestu u kome sam rođen. Na kraju krajeva, neko bi mogao da kaže da ništa drugo nisam ni radio sve ovo vreme; možda je to istina; ali, ja sam se stalno osećao kao zarobljenik čitave gomile ličnosti, situacija, istinitih ili izmišljenih uspomena vezanih za moje mesto, koje su me ponekad i gnjavile. Da bih se toga definitivno otarasio, bio sam prinuđen da ih smestim u film. Uostalom, samo za to su mogle i da posluže. Moram da kažem da od pre izvesnog vremena radim filmove kao neko ko raščišćava stan, daje nameštaj na licitaciju, uklanja stvari i činjenice, ko zna čemu pravim mesto i šta je to što želim da uselim? (...)

Ne umem da objasnim šta se događa sa mnom kad me spopadne manija velikog spremanja, uskršnjeg čišćenja, rasprodaje. "Amarkord" je, dakle, trebalo da bude konačni rastanak od Riminija, od tog skučenog i trošnog teatra, kojim sam zaražen, od školskih drugova i profesora, od "Grand Hotela" leti i zimi, od kraljeve posete i snega na moru, od Klerka Gebla, i sočnih usana Džoan Kraford, od Musolinija koji pliva na otvorenom moru u Ričoneu, dok oko njega, kao peraja ajkula, kruže i bacakaju se plivači Milicije. Ali, postoji opasnost da sa krunicom ovih prašnjavih trenutaka nikada ne završim. Pre svega, "Amarkord" je trebalo da bude adio jednom periodu života, toj neizlečivoj adolescenciji koja preti da nas ima zauvek, i sa kojom ja i dalje ne znam šta da radim, da li da je vučem do kraja, ili da je odložim u arhivu. Uostalom, taj moralistički cilj da se "odraste", šta on znači? Pa, i pod predpostavkom da je moguće odrasti, šta biva kada se odraste? Da li ste ikada sreli "odrasle"? Ja nisam. Možda pravi odrasli izbegavaju ovakve kao što sam ja.

Ali, vratimo se Riminiju, toj neuništivoj premisi, tom toplom i dražesnom, a pomalo opscenom gnezdu, čije su poreklo i cilj nerazdvojno zapetljani. Film se rađao i iz pokušaja da presečem, da razdvojim ova dva pojma koji su bili jedan preko drugog, pomešani u nekom nejasnom promiskuitetu. (...)

Tako je nastao portret italijanske provincije, bilo koje provincije, iz vremena fašizma. Svakako, fašizam u "Amarkordu" nije objašnjen spolja, dozvan i prikazan kroz ideološku i istorijsku perspektivu; nisam sposoban za hladne sudove. Aseptične dijagnoze, iscrpne i sveobuhvatne definicije uvek mi deluju apstraktno i neljudski, čak pomalo neurotično ako ih izlažu oni koji su preživeli fašizam, a koji ih je neizbežno odredio, jer se uvukao, pustio pipke u najintimnije sfere života.

Bilo mi je posebno drago kada sam u nekoj kritici pročitao da je fašizam retko kada prikazan sa tolikom verodostojnošću kao u mom filmu. Tim pre što sam nastajao da se na neki način ogradim od takozvanih političkih filmova. Nisam razumeo, na primer, zašto se filmovi političkog sadržaja a priori smatraju dobrim filmovima. Ja nikada ne bih umeo da napravim politički film i uvek sam osećao da sam izvan te prepotentne i sigurne šeme. (...) Osim toga, verujem da čovek treba da radi ono što zna da radi, i što je još važnije, mora da nauči da na vreme prepozna šta ume da radi. Velike ideje, borbeni entuzijazam, revolucionarni zanos, mogu i da me ganu na trenutak a onda me odjednom napuste, nestanu, ne razumem ih više. Tada se povlačim, vraćam se na poznat, blizak teren gde mogu da, u ovom ili onom filmu prikažem čak i propalu revoluciju. Treba imati na umu sopstvena ograničenja, svako od nas ima jasne granice. Možda se ne može biti svuda. Mislim da je za mene i za ono što radim korisnije da delujem tamo gde mi se čini da imam šta da kažem, a znam i kako.

Ako bi se, međutim, pod politikom smatrala mogućnost zajedničkog življenja i rada ljudi koji poštuju sebe i koji znaju da lična sloboda završava tamo gde počinje sloboda drugih, u tom slučaju, čini mi se da su i moji filmovi politički, jer govore o tim stvarima, makar i ukazujući na njihovo odsustvo, predstavljajući svet u kome ih nema. Verujem da svi moji filmovi pokušavaju da raskrinkaju predrasude, praznoverje, šablone, pogrešno obrazovanje i njihove posledice. Šta još može da se uradi? Čini mi se da je pošten razgovor o potrebi da se projektujemo u nečem, razgovor o poverenju, o dobroj volji, zajedničkim ciljevima, na žalost, još uvek, jako opasan. Kada slušamo nekoga ko govori, zapadnemo u neko infantilno stanje; odmah se javlja smrtna opasnost od prepuštanja, od poveravanja, jer uvek postoji ko je spreman da to iskoristi i da celu stvar vrati na početak, uz iste greške, iste nesporazume, iste grubosti. Možda je raskrinkavanje laži, prepoznavanje i obaranje poluistina i neistina, za sada jedini izlaz, neka vrsta podrugljivog, privremenog načina da spasemo našu propalu istoriju. 

U provinciji iz "Amarkorda" možemo svi, sa autorom na čelu, da prepoznamo neznanje u kome smo živeli. Jedno veliko neznanje i veliku konfuziju. Ovim ne želim da umanjim značenje ekonomskih i socijalnih uzroka fašizma. Želim da kažem da je ono što me interesuje psihološko i emotivno ponašanje fašista: jedna vrste blokade, zastoja u periodu adolescencije. Ubeđen sam da taj zastoj, to suzbijanje prirodnog razvoja jednog bića, mora da dovede do kompenzacionog sukoba. Ako je to naše odrastanje jedna nedovršena i izneverena evolucija, fašizam i neki njegovi aspekti mogu da izgledaju kao alternativa razočaranju, neka vrsta hirovite i nespretne pobune.

Fašizam i adolescencija su na neki način stalna istorijska razdoblja našeg života. Adolescencija - našeg individualnog života; fašizam - našeg nacionalnog; u stvari, ostajemo večita deca, svaljujemo odgovornost na druge, živimo sa utešnim osećanjem da postoji neko ko misli umesto nas; nekad je to mama, nekad tata, a drugi put gradonačelnik, ili Duče, zatim biskup ili Madona ili televizija. Spremni smo čak i na to da teroriste ili bilo koju drugu destruktivnu pojavu upotrebimo za sopstveno projektovanje i prepoznavanje, za konfuzna iskupljenja, ispravljanje grešaka, unutrašnje pobune, opasno posežući za bilo kojim lekom, ne obazirući se na simptome. (...)

Kako sam drugačije mogao da nazovem film koji se sve više određivao u tom pravcu? Jednog dana u restoranu, dok sam žvrljao po servijeti, izašla je na videlo reč amarkord; pa da, rekao sam sebi, odmah će je poistovetiti sa "sećam se" na romanjolskom dijalektu, a hteo sam da izbegnem autobiografsko tumačenje filma. Amarkord: jedna bizarna reč, vergl, fonetski kapric, kabalistički prizvuk, marka nekog aperitiva, zašto da ne? Bilo šta, samo ne asocijacija koja me strašno nervira: je me souviens ("sećam se" - prim. prev.) Reč koja bi u svojoj ekstravaganciji mogla da bude sinteza, referenca, takoreći zvučni odjek određenog osećanja, stanja duha, stava, načina mišljenja - dvostrukog, kontraverznog, kontradiktornog; koegzistencija dve suprotnosti, stapanje dva ekstrema, odlaska i čežnje za povratkom, osude i razumevanja, odbijanja i prihvatanja, nežnost i cinizam. 

Činilo mi se da bi film trebalo da predstavlja baš to: neophodnost odvajanja od nečega što ti je pripadalo, u čemu si rođen i živeo, što te odredilo, zarazilo, pritislo, u čemu su sve emocije opasno izmešane. Ta prošlost ne sme da nas truje i zato je moramo lišiti senki, čvorova, veza koje još uvek deluju, i sačuvati je kao najčistiju svest o nama samima, kao našu istoriju. 

Treba prihvatiti prošlost da bismo što svesnije živeli sadašnjost. Ta sirota škola koju karakterišu neznanje i šibanje, te teška i blesava obaveza da se uvek bude zajedno, u povorkama, na paradama, u crkvi, u bioskopu, na zborovima, da bismo pevali hvalospeve i prdeli ustima; ta učmala usamljenost, utonula u snove o američkom filmu, ispunjena beskonačnim masturbiranjem u mlitavom očekivanju nekog događaja, izuzetnog i slavnog, koji mislimo da sigurno zaslužujemo zbog toga što imamo privilegiju da smo Italijani, i zbog plavog neba, pape, Dantea... Zar to nije naša istorija koja je već iza nas? Čini mi se da iz nje nismo još izašli, da još nismo potisnuli njenu senku.

Film je komičan, ličnosti i situacije su smešne, ali neki gledaoci "Amarkorda" su bili potreseni; možda zbog nostalgije za mladošću i stvarima koje su nam pripadale - nežnost, razumevanje, solidarnost - u jednom izgubljenom svetu u kome je lepo ponovo otkriti sebe. Prirodno je što sve to razneži i izmami uzdah, ali ostao mi je utisak da je u mikrokosmosu "Amarkorda" bilo i nečeg neodređeno odbojnog, čini mi se da je u ponekom njegovom kutku ono što zasmejava pomalo zaudaralo na ludnicu, a što bi trebalo da izazove nemir i nelagodnost koji bi nas naveli na razmišljanje.

Ali možda nam ne prija da osetimo nelagodnost, tegobu, odbojnost prema sopstvenom načinu življenja. Čini mi se da je to nepotrebno, jer smo možda ubeđeni da smo drugačiji ili da smo se promenili i da je fašizam bio samo jedan istorijski fenomen, period našeg života koji smo prespavali, sanjali i iz koga smo se na volšeban način ponovo rodili. Ovo neprekidno potiskivanje identiteta je jedno od naših osnovnih obeležja. Uvek odbacujemo samokritiku, odbijamo da objektivno procenimo sebe, gledamo stalno s druge strane, ne prihvatajući analizu i nova saznanja, i na sve to smo ponosni. Ne primećujemo da se tako prepuštamo biološkom potčinjavanju, autoritetu, dogmi, institucionalizovanim vrednostima, a pošto ni u njih nije prodrla svetlost kritičke distance, i dalje nas gledaju kao poslušnu decu, uvek spremnu da prihvate opasne i ponižavajuće avanture. Možda je ovo što govorim konfuzno i brzopleto, a zbog nepreciznosti ponekad i nelojalno; ali nema sumnje da je to stara priča s kojom se treba suočiti i razjasniti je."

*

(Prekucano iz knjige "Napraviti film"; Federika Felinija, str. 117-121, prevod sa italijanskog Milena Krstić, objavio Institut za film, 1991. Scene iz filma preuzete sa filmgrab.com)