Sunday, 16 September 2018

Ivana Đilas: "Kuća" [preporuka k'o kuća :]

(Ne bi bilo u redu na početku prećutati da je Ivana stara prijateljica i saborac, te jedina osoba na planeti koja nam svake godine pošalje lepu, pravu, veliku, štampanu čestitku za Novu godinu na adresu naše kuće. Štaviše, u vreme kada je otišla da sebi stvara novu kuću u drugoj državi - njena beogradska kuća je jedno vreme bila naše sklonište. Sve to me nije učinilo manje strogim kada sam čitao rukopis 'Kuće'. Učinilo me srećnim - zato što poznajem osobu koja je napisala ovakvu knjigu.)

Izaći pred publiku bez trunke šminke i glasno reći: "Ja sam probala i nisam uspela!" je izuzetno težak zadatak. Većina će u drugoj rečenici početi da nabraja razloge neuspeha i da prebacuje krivicu na druge, sistem, državu, vreme; drugi će čekati saosećanje publike i zarad toga briznuti u plač; treći će na scenu poslati izmišljenog junaka ili metaforu; četvrti će odustati nakon što rasvetljivač uperi snop svetla ka pozornici. Ivana je izašla pred publiku, saopštila da plan nije uspeo a zatim se posvetila vivisekciji tog neuspeha i njegovih faza (zato što neuspesi, kao ni uspesi nisu stvar trenutka već zahtevaju vreme), pričajući o njemu neuvijeno, jasnim jezikom, mešajući gorko, slano i slatko, izazivajući čak u nekim trenucima i osmeh, što je moć koju uglavnom imaju pripovedači koji su priču proživeli.

"Kuća" je, ukratko, priča o kući. 
Možemo tu kuću posmatrati kao metaforu onoga što uradimo zato želimo da posedujemo svoje mesto; priču o precenjivanju sposobnosti jedne generacije koja je poverovala da može svojim rukama i glavama da se izbori za svoja četiri zida; a zatim se suočava sa činjenicom da se zaletela i da mora da se preda - ali ova kuća nije (samo) metaforična.
Ona je stvarna, sa sve trešnjom u bašti i dečijom kućicom na njoj, nesređenom ogradom, slikama na zidovima, igračkama po podu i cenom, odnosno ratom koja pritiska njene temelje, sve ukućani ne budu prisiljeni da se iz nje isele. 


Prepričavati borbu ove male porodice sa tom kućom i onim što se mora uraditi da bi se ta borba završila koliko-toliko časnim porazom bi bilo pogrešno. 

U skladu sa temom, ponašaću se kao agenti za nekretnine.

Mogu da Vam kažem da je 'Kuća' izuzetno dobro sagrađena: čvrstog temelja i pametnog tlocrta u kojem se ne gubi ni centimetar prostora; raspored priče-soba je takav da ćete moći da uživate u suncu i dnevnom svetlu, a tu su i male, polumračne ostave u kojima možete biti 'na ti' sa autorkom koja se neće ustručavati da vam iskreno saopšti šta je sve žulja i muči; prozori su toliko veliki da možete viriti u njihov život i posmatrati suočavanje sa porazom i traženjem izlaza. U kući ima dovoljno mesta da se udobno smestite u ugao i posmatrate život porodice koja se hvata u koštac sa raznim vrstama agenata za nekretnine; koja uči kako prodati kuću (ne)zainteresovanim kupcima različitih profila; koja se suočava sa zabrinutom familijom i brižnim prijateljima pred kojima taj poraz izgleda još strašnije, naročito o dečijim rođendanima; suočava sa mukama nenaplaćenih poslova i neplaćenih računa, sve dok ne budu prinuđeni da kuću napuste, bez obzira koliko su bili hrabri i mudri i bez obzira na to koliko energije je uloženo da se selidba spreči.

'Kuća' je ispričana brzim, živim i neposrednim jezikom dobre prijateljice koja vam neće prećutati ništa od važnih stvari i koja muku razlaže na delove izuzetno racionalno (
Miljenko Jergović u osvrtu >> na knjigu s pravom tvrdi: "mužu i djetetu pristupa kao da proučava bakterije") - iako ima priliku da igra za publiku, odnosno manipuliše dramom i patetikom, Ivana to ne čini - iako bi "Kuću" to verovatno učinilo još prodavanijom i omiljenijom, ali lošijom knjigom.

Konačno, ali ne i najmanje važno je ova knjiga napisana iz vizure slovenke, odnosno osobe koja je svoju novu domovinu prihvatila upravo tako: kao novu domovinu-sistem u kojoj autorka ima podjednaka prava i obaveze kao i svaki druga građanka te zemlje. Nema tragova pokušaja vađenja za situaciju u kojoj se našla na račun porekla, ili činjenice da je u tu igru ušla posle dvadesete godine života - što je svakako teža pozicija za građenje kuće

To ovu knjigu čini dodatno zanimljivom onima koji su ostali u Srbiji, i koji su verovali da će svoju kuću moći da sagrade i sačuvaju ovde. Možda tokom čitanja shvate koliko je energije, pameti i ljubavi potrebno da bi se uspelo i preživelo čak i tamo. A možda nakon čitanja shvatimo da je vreme da prestanemo da se nadamo da će ova naša ruševina od kuće ikada biti popravljena, da je vreme da spakujemo neophodno i preselimo se u onu kućicu na trešnji sa početka priče.
Tamo ćemo biti srećniji.


*

Đilasova :), bravo! 

p.s. Bilo bi nepravedno na kraju prećutati da je dizajn korica Ksenije Pantelić fantastičan i 5x bolji od korica slovenačkog izdanja.

p.p.s. Prvih dvadesetak stranica 'Kuće' dostupno je ovde (Booka) >> 

2 comments:

  1. Upravo citam "Kucu", negde sam na pola i veoma mi se dopada. Svidja mi se vas prikaz romana jezikom (nekog elokventnijeg) agenta za nekretnine. :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Drago mi je :)
      Nisam mogao da odolim a da ne iskoristim nešto znanja sakupljenog tokom višemesečnog/godišnjeg druženja sa raznim agentima :)

      Delete