Nik Stivenson: "Dejvid Bouvi" (knjiga)

"Obožavaoci su Bouvija pretvorili u kulturni resurs koji se mogao drugačije interpretirati u zavisnosti od njihovih promenjivih životnih situacija. Zapravo, Bouvi ima ulogu hiperteksta, jer obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju. Onda se ova informacija prevede i shvati u kontekstu njihovih života koji se menjaju.

U tome je uočljiva Bouvijeva pozicija centralnog autoriteta. Bouvi se ceni kao "učitelj", kao "dobar mentor", kao neko čiji su rad i muzika stalna inspiracija (...) U društvu gde tradicionalne koordinate porodice, klase i crkve slabe, ljudi traže nove oslonce i značenje koja bi dali svom životu i trenutnom iskustvu (...) 

Sada se nailazi na nešto što liči na paradoks: ako je Bouvi, obezbeđujući polutrajno prisustvo, životima ovih obožavalaca dao oblik, onda je to postigao obezbeđujući promenu. Drugim rečima, Bouvi je smislio šifru mogućnosti pronalaže sebe i način bavljenja promenom. Obožavaoci Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života."
- Nik Stivenson, u knjizi.

*

"Ja umirem. ti umireš. Sekundu po sekundu, sve je prolazno.
Je li to bitno? Da li gnjavim?" -
Dejvid Bouvi

Sеćam se zime 1983, tada popularni časopis "ITD" objavljuje specijalni podlistak posvećen Bouviju, vreme najveće slave, opšta histerija "Let's Dance" albumom i turnejom.
Dobar deo tog dodatka verovatno i danas znam napamet, neke sentence se ne zaboravljaju, poput plivanja.

Dvadeset i pet godina kasnije, postaje nam dostupna mnogo serioznija, lišena velikog dela (zapravo nevažnih) romansiranih detalja - sjajna knjiga Nika Stivensona: "Dejvid Bouvi - slava, zvuk i vizija" (Klio, 2007). 
Ova knjiga vam neće pomoći da bolje sagledate hronološki tok njegove karijere, ali to nam više nije ni potrebno. Ona će nam pomoći da bolje razumemo šta i zašto se je ona išla tim tokom.

Iz ugla okorelih obožavalaca često prestroga prema fazama u kojima Bouvi ni sam nije znao šta zapravo radi, iskrena kada se bavi lutanjima i manipulacijama kroz koje je prolazio, puna oduševljenja u delovima koji su posvećeni "Zlatnim godinama" ali i pažnje u poglavlju dijaloga sa obožavaocima.

Neki albumi sada postaju jasniji, neki stihovi još draži. 

Ovo je obavezna lektira za one koji se smatraju poštovaocima i obožavaocima.
Dobar sažetak knjige može se pronaći i ovde.

P.S.
Dodajem link ka sjajnom tekstu Dragana Ambrozića - "Poslednji čovek u Evropi"
(Vreme, novi broj)