Prešlicavanje za Lice ulice: St.Etienne, David Byrne, Curtis Harding

S vremena na vreme je dobro pretresti listu pesama koje nam služe kao srećna mesta ili sigurna skloništa. Stresno je, ali je važno priznati sebi da u neke pesme više ne možemo da se sakrijemo, da su neke naselili drugi ljudi sa kojima ne želimo ili ne možemo da ih delimo, a da se u trećima već neko vreme ne osećamo dobro.

Na sreću – i dalje se pojavljuju nove. Samo je potrebno pažljivo osluškivati.

St. Etienne: „International“ (2025)

Nakon trideset i pet godina stvaranja pesama koje su nas isceljivale plesom i nežnošću – Sara, Bob i Stenli su odlučili da je vreme za kraj.
Bez obzira da li ste se sa St. Etienne prvi put sreli kada su vaskrsli Jangovu „Only Love Can Break Your Heart“ ili su vas prvi put odvukli ka podijumu uz „Nothing Can Stop Us Now“, ili ste na žurku stigli nešto kasnije dok prostorom zvoni fenomenalna „Tonight“ – ovaj album je
poput soundtracka poslednjeg okupljanja i rastanka od ljudi koji su nam oduvek bili posebno dragi, ali sa kojima nismo proveli onoliko vremena koliko je trebalo.
Ako, ipak, do sada niste obraćali pažnju na njih – pesma koja otvara oproštajni album („Glad“) će u četiri bita učiniti da plešete kao da je ponovo 1990. godina.

Link za preslušavanje albuma "International" >>

David Byrne: „Who is the Sky“ (2025)

Odakle mu TOLIKO energije u 73. godini života?
Nakon što je obišao svet predstavljajući album „American Utopia“ iz 2018. – a koja je otvorila nove perspektive scenskog nastupa – Birn je snimao ili se pojavljivao na sceni sa Paramore, Olivijom Rodrigo i Robin; nastavio da promoviše portal Reasons to be Cheerful (posećivati, često!), crtao je, objavljivao knjige, promovisao remasterovane snimke Talking Heads, snimao obrade, vrteo muziku na platformi Mixcloud – i snimio novi solo album.
Ipak, „Who is the Sky“ ne otkriva tragove umora. Nasuprot.

Od divne „Everybody laughs“, preko „What is the Reason For It?“ sve do završne „The Truth“ – Dejvid se sjajno zabavlja, ne mareći da li je u određenim trenucima neočekivano žovijalan („I Met The Buddha At A Downtown Party“) ili možda previše optimističan bez obzira na opšti raspad.
Ali, albumi poput ovog popravljaju svet. Ili barem odlažu njegov kraj.

Link za preslušavanje "Who is the Sky" >>

Curtis Harding: „Departures & Arrivals – Adventures of Captain Curt“ (2025)

Da li će ovaj album pomoći Kurtisu da konačno dobije ono što mu odavno pripada – a to je mesto među velikanima soul muzike?
Prethodna dva albuma („Face Your Fear“, „If Words Were Flowers“) su dokazala da je pred nama izuzetan pevač koji ume da napiše veliku pesmu, koji se ne boji promena, poigravanja sa zvukom i teškim temama.
Na novom – konceptualnom – albumu Harding pluta kosmosom i peva o ljubavi („There She Goes“, „True Love Can’t be blind“), veri u sebe („Time“) i mogućem srećnom raspletu („The Power“) koji će se sigurno dogoditi ukoliko ne odustanemo od onoga u šta verujemo.

Link za preslušavanje albuma >>

*

Više o novom broju magazina Lice ulice >>

Road to Nowhere / Roge

Ne mogu da povežem tri pesme u niz
a da ne pomislim da sam krenuo u pogrešnom pravcu.

Onda slušam pesmu po pesmu sa pauzama između.

Ako pauza postane preduga zaledim se od užasa koji je iza nas,
a postanem i nestrpljiv da što pre vidim one će tek doći: 
Hajde, šta čekate?!

Teško mi je da se setim poslednjeg niza od tri normalna dana.
Ne vidim u kalendaru da će takva tri dana uskoro doći.

Ne mogu da sedim dugo,
ne mogu da sedim dok drugi hodaju i zbog mene,
ne mogu da hodam ulicama sa kojima imam emotivnu predistoriju a koje više ne prepoznajem,
a novih ulica nema.

Psihoterapeutkinja kaže: „Kriza smisla“.
Oduvek je bila tu, gospođo.

Duvači lišća nedeljom počinju oko pola sedam, 
pokušavaju da zataškaju da je jesen.

Onda osvane sunčano jutro, 
i počne ova pesma.

“We're on the road to paradise,
here we go, here we go.”

"magi:ja" / promocija knjige / Bitef teatar, 23. oktobar

*

“Zagrljaj od knjige.” (Jelisaveta Miletić, Njuz POPkast)

“Kao svojevrstan mauzolej ljubavnika, ali i utjelovljenje ljepote, knjiga posvećena nekadašnjoj klavijaturistici EKV-a briše prostor između teksta i slike, memorije i budućnosti, afirmirajući snagu umjetnosti...” (Andrej Mirčev, Portal Novosti)

"Magine sveže i direktne rečenice, pune bezazlenog zanosa, ali i oštroumnog promišljanja, stupaju ovde u strastven dijalog sa originalnim snimcima Srđana Vejvode." (Zorica Kojić, Vreme)
*

"Ona je Magi - Margita Stefanović, pijanistkinja, arhitekta, deo ključnog autorskog trolista zvanog EKV.
On je Srđan Vejvoda, romanista, prevodilac, fotograf.

Tokom njihove veze i kasnijeg dugogodišnjeg prijateljstva, 80-ih godina prošlog veka, nastaju mnogobrojne serije Srđanovih fotografija Magi, snimane u različitim atmosferama, stanjima, eksterijerima, enterijerima. U tom istom vremenu, ali i nadalje, sve do poznih 90-ih, njih dvoje razmenjuju sijaset pisama i razglednica. Sa Magi su otišla sva Srđanova pisma. Srđan je, kroz razne selidbe, sačuvao i Magine slike i pisma. Iz asocijativnog preplitanja i susretanja Srđanovih fotografija i delova Maginih pisama nastala je knjiga MAGI:JA, svojevrsni mono-dijalog, koji je priredila Katarina Pejović. MAGI:JA je duboko intimno putovanje kroz predele odnosa dvoje posebnih ljudi u prelomnim vremenima, mapiranje kriptične geografije duša čiji je ključ Ljubav.

Promocija knjige MAGI:JA održava se 23. oktobra 2025. u Bitef teatru, s početkom u 20 časova. U razgovoru o knjizi, koji moderira Nebojša Krivokuća, učestvuju Srđan Vejvoda, Katarina Pejović i Svetozar Cvetković, glumac, Magin dugogodišnji prijatelj i saradnik. Nakon razgovora, kompozitorka i pijanistkinja Irena Popović Dragović izvešće nekoliko kompozicija EKV u sopstvenom aranžmanu, kao i novo delo posvećeno Magi."

*

Više o knjizi >>

*

Edit / snimak razgovora u Bitef Teatru:

"Ooo-wee!" / St. Paul & The Broken Bones

Sećam se prvog sudara sa St. Paul & The Broken Bones.
Pre nešto više od deset godina NPR je objavio pesmu >> tada nepoznatog benda,
snimak iz nekog napuštenog lokala Birmingemu, Alabama.
Pevač na početku samo kaže: „Call me!“ -
i onda počinje lom.

Gledao sam snimak više puta zaredom, zablesavljen energijom, plesom i glasom Pola Dženveja.
Ok, Pol ni tada nije bio sitan i imao je dobru rezonantnu kutiju, ali – ipak – odakle je izlazio takav glas?

Onda sam otkrio da je Dženvej od malih nogu do osamnaeste godine pripreman da bude - propovednik.
Pevao je i slušao isključivo gospel.
U osamnaestoj je počeo da sluša i soul.
Onda je otkrio Toma Vejtsa i Nika Kejva.
I shvatio da može da propoveda i van crkve, sa koncertne bine.

Desetak godina ih slušam.
Do sada su prodali oko pola miliona albuma.
Bilo je tu i dobrih i odličnih pesama, zvučnih eksperimenata, traganja, lutanja, vraćanja i gubljenja – ali ništa nije zvučalo kao taj prvi snimak iz garaže: jasno, oštro, iskreno, lišeno suvišnih ukrasa.

Konačno, izgleda da su ponovo pronašli svoju dušu - soul, i okupili prateće vokale, gitaristi vratili papučice, pustili Pola da peva kao što je učen da propoveda.

Novi album St. Paul & The Broken Bones objavljen je juče.
Nemam pojma kako zvuči.
Slušam samo ovu pesmu, peti put zaredom.
Jer mali je broj stvari koje tako temeljno mogu obrisati pet loših dana, kao što to čini pet minuta dobre nove muzike.

“Devil’s gone / But I don’t feel like I’m alone
Ain’t no gold / In the rock that we stood on
Maybe I’ll go home / Maybe you take me home
Take me home”

Prešlicavanje za Lice ulice :: Antropoceno, Little Simz, Pulp

Lars Fon Trir je za početak i kraj „Melanholije“ izabrao Vagnera.
Ali, stvarni kraj verovatno neće biti tako sinematičan, i slojevit.
Desiće se u trenutku i bez tačne najave: naša nagomilana nepažnja, nemar, tvrdoglavost i poricanje će napraviti kratak spoj, i sve će zanemeti.
Od miliona pesama koje su nam do tog dana bile dostupne na klik ostaće samo muzika koju smo dobro memorisali.
Koliko omiljenih albuma znate u šum, u šuš i udisaj vazduha pred strofu?
Da li među njima ima i nekih novijih, i zašto ne?

Antropoceno: „Natureza Morta“ (Longinus Recordings, 2025)

Ukoliko ne razumete jezik na kojem pevaju Lua, Katajra i Paranul – u početku ćete biti zavedeni uvodnim šumovima tropskih šuma, morskih talasa i melodijama koje zvuče letnje.

 A onda će se sve – nenadano – pretvoriti u zvuk neočekivane apokalipse.

Ako vladate jezikom stihovi poput “o chão vai se desfazer / as árvores vão murchar / e as pedras vão / no calor rachar” će vam otkriti suštinu i pre nego kraj sveta zagrmi iz zvučnika.
„Natureza Morta” peva o kraju sveta, zbunjuje uho i obeshrabruje stomak, ali i algoritme striming servisa koji ne znaju kako da kategorišu ovu muziku, te je razvlače od Musica Popular Brasilera (u kojem se nalazi i Bebeu Žilberto, na primer) do psihodelije i post-roka. Zaista, kako klasifikovati album na kojem se, pored ostalog, nalazi i „Samba za kraj sveta“?

Može kao: idealna-muzika-za-doček-kraja-u-tropima-ili-čitanje-Manifesta-kanibalizma-Andradea.

Link za preslušavanje >>

Little Simz: „Flood” (AWAL, 2025)

Nakon pet albuma koji su je učinili jednom od najzanimljivih pojava na Engleskoj hip-hop-rep sceni i razlaza sa čovekom koji je umnogome bio zaslužan za njen proboj – Litl Simz je umalo odustala od bavljenja muzikom. Ipak, a uz pomoć gostiju poput Majkla Kivanuke, Mozesa Samnija, Jusefa Dejsa, Sampe i drugih – lični brodolomi i kraj sveta kakav je znala Simz je uspela da pretoči u supersonični roler-koster koji vozi od paklene ljutnje („Flood”) do nežnih samospoznaja (preslušaj „Lonely”).

Ključni stih albuma: “My halo tried to punish me” („Lotus”).

Pulp: „More” (Rough Trade Records, 2025)

Kako prija otkriće da nije svaki ’povratak na scenu’ samo izgovor za turneju na kojoj se sviraju „najveći hitovi“ i koliko je dragocena spoznaja da se sa Džarvisom i dalje razumem, možda i bolje nego pre dvadeset i četiri godine kada su Pulp objavili prethodni album.

„More“ je, da ne okolišam, poput tridesetogodišnjice mature.
Na tom okupljanju se, kao i uvek, najbolje zabavljaju oni koji ne gube vreme na priče koje već svi znaju već oni koji u tom trenutku stvaraju nove i oduševljavaju tim novim poput tinejdžera.
Ukoliko ste u tim godinama, ili blizu takvih godišnjica a „Got To Have Love“ sa ovog albuma baš ništa ne pomeri u vama – proverite da niste greškom ušli na proslavu starijih drugara.
Mi ostali ćemo na podijum. Jer kada Džarvis zapeva „Light all your candles for me now / 'Cause all your birthdays came at once” – to je poziv na ples.

KOIKOI u Makarskoj / 'Modro i zeleno'

Tutnjava i magija koje su se sinoć dogodile u parku kraj Makarske rive mogli bi stati pod neki epski naslov poput “Misisipi protresao Biokovo” - ali muzika KOIKOI nije epska, već duboko intimna i po stihovima izuzetno nežna.
Buka je tu da bi razdesila tkivo u telu tako da sve brže stigne do srca.

KOIKOI su sinoć na završnici festivala "Modro i zeleno" u Makarskoj izveli spektakl za kvartet i publiku.
Ako na početku svirke na ogradi uz binu možda i nije previše nas koji znamo tekstove (i stare i nove) i kada će koja pesma preokrenuti u eksploziju – do kraja koncerta su pred sobom imali park pun onih koji će ovaj koncert prepričavati, kao i novu ludu verziju “Misisipija”, pesme koja je postala najopakije mesto svakog njihovog koncerta, gdegod je Marko, Emilija, Emilija i Ivan izvodili – u Francuskoj, Beogradu ili sinoć pod Biokovom.

p.s. hvala vam na “Urnišu me šume”, bez obzira na sve prostrelne rane koje ta pesma pravi u meni. Sve što sam želeo od ovog koncerta je da je čujem pod tim borovima kraj obale u poslednjoj letnjoj noći ove godine, a dobio sam više od toga.

Jedva čekam da svi čuju novi album.

Milan Mladenović i Makarska, ili „tamo gde talasi zovu bela jedra”

Milan u Makarskoj, sedamdesete (c) Zadužbina Milana Mladenovića

Na obroncima Biokova i dalje žive oni koji pamte Milana kao bucmastog dečaka koji se sa drugarima iz Puharića spušta do plaža Makarske jašući ’magere’. Milan u to vreme već zna kako se magaretu komanduje da krene („Gijo! A može i - ’co!")

Pamti se i kako kao dete objašnjava ujka Martinu da Bog ne postoji, i te scene se prepričavaju uz glasan smeh: „Gagarin je bio gore, nije ga vidio!“

Jedan od bliskih prijatelja iz Makarske priča: „Za nas on nikad nije prestao biti išta više od dječaka s kojim smo se vozili na biciklu, igrali košarku i picigin, dijelili snove, planove i prijatelje. Mi smo svjedočili njegovoj neobičnoj nježnosti i nespretnosti koja je tražila popuštanja naše strane. Rugali smo mu se kad bi s plaže došao crven poput jastoga i mazali ga maslinovim uljem a na bolna leđa stavljali melem od gaze natopljene octom.“

Treći se dobro seća večeri kada su kao tinejdžeri svirali turistima i zaradili „prvi honorar“ od 5.000 (starih) dinara, o čemu je Milan tog leta pisao i roditeljima. Tokom razgovora neko će iz kutije izvući i fotografiju sa muzičkog takmičenja održanog na terasi hotela u Tučepima. Na sceni je kvartet, Milan je gitarista. Na poleđini fotografije piše: 30. VII 1977, Jadran, „Mikrofon je vaš“. Osvojili su prvo mesto.

Neki se sećaju igranja basketa („Milan je bio odličan tehničar“), drugi vožnje pikapom putevima ispod Biokova: „Milan stoji odzada. Diga je ruke i vrišti u vjetar, od tog osjećaja slobode“. Sećaju se kako uplovljava u luku na brodici kojom je njih nekoliko krenulo na plovidbu od Biograda preko Makarske ka Hvaru, iako niko od članova „posade“ nije moreplovac. Jedan pominje i druženje sa Rundekom u kasne sate na gradskoj plaži – „Darku je pobegao trajekt.“*

Pamte se dani na plažama Sveti Petar, Ratac i Nugal, sviranje Nila Janga na akustičnoj gitari, „ekstravangantni gosti“ koji su leti dolazili u Makarsku sa Milanom.

Više njih pominje mir i sreću kojima je zračio tokom poslednjih dolazaka. „Meni se čini da njegov osmijeh nikad nije bio veći i iskreniji i svežiji nego ovdje. Ovdje se zapravo samo smijao i uživao u svakom trenutku. S Majom mu se osmjeh proširio još par centimetara.“
Makarani znaju i kome je posvećeno „Jadransko more“.
Mali grad kraj mora i podno Biokova ovih je dana pun smeha, muzike i priča o Milanu.

Te slike su žive, pune boja.
Ima i modrih i zelenih.
Jer, Makarska je odista bila Milanovo “srećno mesto”.

*

Pisano za Zadužbinu Milana Mladenovića, u septembru 2025 > 

*Darko Rundek pominje istu epizodu u ovom intervjuu >>

Još jedan od "Slučajeva"

A jednom je Rusko Ministarstvo Podstrekivanja nešto urgentno objavilo o situaciji u drugoj zemlji, i sve novine su pisale o tome na naslovnim stranama, većim slovima nego o onima koji su ispali kroz prozor.

Sutradan na Maljcevskoj pijaci jedna bakica je umotala ribu u jucerasnje novine, i poklonila drugoj koja je ribu u slast pojela uz malo blitve.

I to bi, uglavnom, bilo sve.

(Danil Harms, verovatno.)

*

Scena iz filma "Slučaj Harms", Slobodan Pešić, 1987. 

Pinoče, Aljende i Viktor Hara ili o pesnicama režima i pesnicima

Dve nedelje nakon puča i ubistva Salvadora Aljendea u septembru 1973, Pinočeovi vojnici ubili su u zatvoru i Viktora Haru, muzičara, pesnika i levičara.

Njegova poslednja poznata pesma je "Estadio Chile", posvećena hiljadama ljudi koji su bili utamničeni u improvizovanom pritvoru na stadionu. Hara je bio među njima.
Pinoče je vladao Čileom dvadeset i sedam godina, a njegov režim je odgovoran za najmanje 3000 ubijenih, hiljade utamničenih u logorima i desetine hiljada mučenih.

Ali, država Čile to nije zaboravila i ostavila po strani.

Četrdeset i pet godina kasnije - osam penzionisanih čileanskih vojnika osuđeno je na po 18 godina zatvora za njegovo ubistvo, a 2023. osuđen je još jedan, uhapšen na teritoriji SAD.

Pravda je ponekad spora,
ali je ima.

*

Preporuka za čitanje:
Gabrijel Garsija Markes - "Zašto je Aljende morao da umre?" >>

Evropska prestonica diktature*

Foto: Gavrilo Andrić

Našem protivniku se sve raspalo, osim batine.

Stranka mu se raspala isto kao što je i nastala, iz čistog oportunizma.
Raspao se i strah na koji je igrao od vremena kada je shvatio da ga niko nikada nije poštovao.
Mora sve više da plaća za osećaj podrške, ali je već rasprodao sve što je mogao.
Ne oseća ljubav, i to u njemu raspaljuje još veću mržnju.
Uspavljuje se brojanjem uhapšenih, i svake večeri mu treba sve veći broj.
Još samo nasilje može da ga nasmeje.

Najsrećniji bi bio da svi nestanemo,
i zna da će biti gotovo kada svi stanemo.
Zajedno.

*Autor nepoznat

Joe Strummer, glas razvlašćenih

by Pennie Smith, 1980

"Ja predstavljam, najbolje što mogu, grupu ljudi...

Zapravo, veliki deo populacije koju ću nazvati razvlašćenom.
Ljude koji su uskraćeni."
(Džo Stramer, 21. avgust 1952.)

Nije nam Stramer važan samo zbog onoga o čemu je pevao, šta je radio i pričao.

On ima specifičnu, neponovljivu boju glasa Čoveka-koji-se-buni i koji je već promukao od vikanja na zlo, ali ne odustaje, već ohrabruje druge da mu se pridruže.
To je oduvek bio glas onog ortaka iz ekipe koji se ne boji da utrči u frku pre tebe, evo ga ludak već se šaketa, a ti moraš za njim.
I kad kaže „These are your rights!”, ne ostavlja ti prostor da mudruješ i razmišljaš - čekaj, gledaj, jeste, nije.
Znaš da je u pravu.
Udri!