13 scena iz 2013 :)

Umesto fotografija iz dana i nedelja borbe -
sa katastrima, službenicama, sudovima, bankarima, agentima, proceniteljima,
a nakon toga i prodavcima elektro materijala, vodoinstalaterskih pomagala, lajsni, laminata i ostalih čuda - ova zatamnjena fotka sa početka radova u stanu
pokazuje kako zaborav polako prekriva sve te ale i bauke sa početka 2013.

Naravno da je povratak Bouvija važan lični događaj.
Trenutak koji ću pamtiti:
8. januar 2013, oko 07.20h: prvi snimak nakon deset godina, niotkuda.



Početak useljenja. Na ruke - pa na deveti sprat.
Unosili Kiza, Lav i ja, sklapali: Luka i ćale.



Otvaranje Aleksandrine izložbe "Pardon my low-res" u Kući kralja Petra.
Šest dana nakon useljenja.



Omiljena fotografija sa izložbe.



Tata Brana - ključni čovek svih radova u našem malom stanu, nosilac titule "Veliki majstor zemunske lože stolarskog reda" konačno odmara na promociji "39 pesama". Deset dana nakon useljenja proslavio sam 40. rođendan - u knjižari, na promociji sopstvene knjige. Dve najzabavnije nedelje u proteklih nekoliko... decenija.





"Bazar" i "Politikin zabavnik".
Još samo "Gloria"... ;)



Lebdimo ka Skiatosu.



Plaža Potistika, Pilio, Grčka. Raj.



Septembar: Rovinj noću smiruje buku u glavi.



Weekend Media Festival.
Jedina reprezentativna fotografija "sa posla" iz 2013.



Oktobar: Maša, Duda, Srđa i ja učimo Petera Gabriela srpski, pre koncerta u Areni.
Te večeri je završena i priča o 40. pesmi.



"Gospodine, vi ste savršeno zdravi.
To što vas boli, steže i udara i stvara vrloglavice mesecima - to vam je od lude glave. Odmorite malo."



Srećna Nova godina! :)

(figure napravila Ivančica)

This must be the place.

Jakarta: "San je jak " ('82-'88)

I

Još uvek se dobro sećam previše aritmičnog krckanja vinila na uvodnoj bas deonici "Piromanije", prekakanja ploče na kraju prvog refrena "Nebo je još plavo zbog tebe", kao i preglasnog šuma sa kasete na delovima na kojima je bio samo Igorov glas.

Toliko godina preslušavanja - sa krckavih vinila čiji je zvuk pred kraj strane albuma uvek prskao, zatim sa poslovično šuštavih kaseta PGP RTB-a, te konačno piratskih presnimaka koji su se mogli pronaći na Mreži a čiji zvuk i brzina obrtaja nikada nisu bili valjani - konačno uživam u remasterizovanim snimcima sa originalnih traka.

"San je jak" je dobar presek onoga što je Jakarta do 1988. snimila. Tu je i "Amerika" - prvi snimak koji su Igor i Jane pod imenom Jakarta objavili kao singl 1982 (Igor mi je otkrio sinoć kuriozitet da su "Amerika" i jedna stvar Discipline Kičme bile prve "domaće" pesme koje je Sloba Konjović ikada pustio u "Vibracijama" na Studiju B - "Ma kakve nagrade, kakav Oskar - Jane i ja smo bili pijani tri dana jer smo imali 4 minuta i 55 sekundi kod Slobe u "Vibracijama!")

Tu su i šest pesama sa besprekorno produciranog i odsviranog prvenca albuma "Maske za dvoje" (koji mi je i danas - uz "O,je" U škripcu, "Sva čuda svijeta" grupe Film i debi albume grupe Boa i riječko-zagrebačke Xenie jedan od najboljih uradaka jugoslovenske pop-muzike prve polovine osamdesetih) - kriške raskošnog popa koji su na prvencu svirali pokojni Jane i Miloš Petrović, te Igor, Čeja i Firči. 

Ponovno preslušavanje "San je jak", "Pozovi me", "Nebo je još plavo zbog tebe", "Piromanije" i studijske verzije "Spiritusa" deluje na glavu i srce poput ponovnog gledanja skeniranih i perfektno sređenih i uramljenih fotografija sa starih raspusta i kratkih letnjih noći - jer su u ono vreme, "Maske za dvoje" bile čest "noćni album", naročito njegova druga strana.

Uz tri pesme sa "Bombe u grudima" , ova kompilacija ponovo otkriva sjaj dva zamalo izgubljena bisera - singl verziju "Spiritusa", pesme koja i danas odzvanja glavama, srcima i etrom i pesmetinu "Osvojiću svet" koja je svojevremeno objavljena samo kao singl i koje se dobro sećam, iako je nisam čuo... predugo.

Kompilacija "San je jak" je od juče dostupna u prodavnicama u Beogradu i Novom Sadu (više informacija - ovde >>), ali to nije kraj ove priče :)

II

Sad više ne moram da ćutim :)
- od pre nekoliko dana i nakon te preduge pauze, Jakarta je ponovo u studiju.
Tamo gde su svojevremeno stali Igor i Jane sada nastavljaju Igor i Vuk, Janetov sin - takođe strašan muzičar.
Producent Saša Habić je ponovo za miks-pultom.
Nove pesme se već snimaju.
Na nama je da čekamo do proleća.
Zato što znam da san je jak, siguran sam da će biti maestralno.

U međuvremenu - nezaboravljena pesma.

Zvuči još bolje kada je slušate glasno sa CD-a, vozeći kroz Beograd noću.


.

300 čuda (koncert Velikog prezira u Domu omladine)

Sa FB stranice Velikog prezira

Ovaj tekst je tu da bi ostalo zabeleženo kako je Veliki prezir "spremio tuđe stvari, srce, dušu, sve" svima koji smo bili u Domu omladine u subotu.

Iako sam bio podalje od bine te ne mogu to i da dokažem - gotovo sam siguran da je Kole u nekim trenucima lebdeo iznad bine neprirodno dugo, dok nas je spuštao na pod rafalom 300 čuda od pesama kojima je već dokazao da je jedan od poslednjih iskrenih poeta i svirača na našoj muzičkoj sceni, neuplašen da na svakom koncertu zagazi još dublje u mutne i hladne vode. 

(Na spisku odsviranih pesama nedostajala je, ponovo, meni najvažnija - "Nikadjekraj", koju ćeš Vladimire Kolariću barem jednom odsvirati uživo, zar ne? :)

Ukoliko je Adrijana koja je snimala koncert za potrebe dokumentarca uspela da uhvati objektivom samo delić atmosfere koncerta, ti snimci će biti vanserijski.

"Zar ne?"

.

Izložba "Živeo život 2" (ili "Kad bi svi vojnici na svetu gađali pasuljem, imali bismo raj na zemlji")

(Naslov pozajmljen sa oglasa koji sam pronašao u "Ilustrovanoj politici" s početka sedamdesetih na izložbi :)

Pre nekoliko dana je otvorena izložba "Živeo život 2" - obogaćena verzija one koja je proletos postavljena >> u bivšoj "Robnoj kući" u Knezu.

Nova postavka je osvojila prostor u kojem smo nekada, davno, davno, davno kupovali gramofonske ploče, prazne video kasete, "kasete za brisanje glave kasetofona", gumene radničke čizme, sijalice, lustere, kablove ali i escajg za dvanaest osoba - u prostoru bivše "Elektrotehne", koji je nedavno napušten od strane velikog svetskog modnog brenda a sada ponovo "vraćen korenima".

Izložba je otvorena do 28. februara 2014. godine.

Ima i viršli.

A dokumentarci koji se emituju u podrumu zovu da im se posveti čitav jedan dan.

Alex i Rastko u sedištima JAT-a putuju natrag kroz vreme.

Oglas, "Ilustrovana", sedamdesetih.

Rastko ponovo otkriva "Start".

Nekoliko igrača na opruzi i olovna loptica = stoni fudbal, dečački san.
"Tempo" sa Robertom Prosinečkim u pozadini.

"Tata, kako se ovo igralo?" - "Igralo se satima, sine".

Ko li je uz njih odrastao?

Ovaj Paja Patak je možda bio i moj.

Kaleidoskop. Zabava pre odlaska u ordinaciju iza.

"Sve što raste htelo bi da raste..."

Sa stare Tosce 10 sviraju i Laki Pingvini i Pejaković.

.
Štagod bilo, moja domovina je Jugoslavija.

Zemlja koja nije odbranjena lepotom.
.

Radostan dan! (hvala "Lemijevoj knjižari")

Trajala je ta potraga nekoliko meseci - po forumima, blogovima, serverima sumnjivog odnosa prema autorskim pravima i sajtovima koji se bave prodajom knjiga - "Mesto u mećavi", knjiga Aleksandra Žikića objavljena 1999, priča o životu Milana Mladenovića, za koju sam bio siguran da će se tokom naše selidbe pojaviti iz nekog ćoška ili neotvorene kutije.
Rezultat potrage: razočaranje i neverica.

Potragu sam zatim objavio i na Twitteru - i jedini rezultat je bilo nekoliko solidarnih retvita.
Jedan čovek ima primerak!
Ali, živi u Australiji i 
mogao bi da je skenira ovih meseci.

Konačno, podelio sam muku i na prešlicavanje stranici na FB.

* * * 

Ovog prepodneva, na mom stolu osvanuo je veliki žuti koverat, poslat iz "Lemijeve knjižare" za koju znam da je u Novom Sadu.

U koverti je, neočekivano, bilo "Mesto u mećavi" i vizit karta knjižare, "Lemijeve".

Ali, Milenko i ja se čak i ne poznajemo! 
Od pre godinu-dve se "pratimo" na FB, razmenimo po komentar, pozajmimo jedan od drugog ono što smatramo vrednim deljenja sa drugima.

U knjižari nikada nisam bio. 

Sada sam, pak, sasvim siguran da je "Lemijeva knjižara" moje omiljeno mesto u Novom Sadu. 
Puškinova 40.
Svakako ih posetite. Ukoliko su ovo imali na policama, ko zna kakve se još blaga tamo kriju!
Više o knjižari i univerzumu koji se krije iza njenih vrata dostupno je - ovde >>

* * * 

Iako se svakodnevnica trudi već godinama da me ubedi u suprotno - dobri ljudi su i dalje tu. Samo se nismo još uvek upoznali.

A dobra dela poput ovog šire lice u osmeh i "bacaju svetlo daleko", kako bi rekao Milan.

Hvala, od srca!

"Knjiga utisaka" [preporuka]

(Bilo je zabavno gledati ih proteklih meseci kako jedan drugom prave lopovske da bi dohvatili jabuku koju će na kraju burazerski i podeliti...)

U skladu sa onim što se krije između korica"Knjige utisaka", pokušaću utiske da sročim na ovaj način:

Topla preporuka za poklon,

ili kada od svega želite da napravite otklon.

Zavirite u knjigu >>

Nick Cave & The Bad Seeds: "Live from KCRW" [preslušavanje]

Zabeležen tokom nastupa benda u KCRW studiju (Los Anđeles), pred malobrojnom publikom sa kojom Nik opušteno komunicira u pauzama pesama, sjajno odsviran (u bendu je ponovo i strašni Barry Adamson), opušten, ponovo uronjen u muddy waters, ali licem okrenut ka suncu.
Najbolji momenti: nove verzije dve pesme-ikone: "Stranger than Kindness" i "The Mercy Seat".
Album će zvanično biti objavljen 2. decembra, ali je već dostupan za preslušavanje.
Uživajte!

Uslovljavanje (nekoliko reči o rečima, Pavlovu, Staljinu i Berđajevu)

U danu čija me temperatura podsetila da odavno nisam čitao Štajnera i Kiša i koji je po sadržaju zaslužio da bude novo poglavlje sveopšte istorije beščašća (u nekim prevodima je ta istorija univerzalna, zavisi od izdavača) ponovo se vraćam tekstu Božidara Andrejića, nastalom u dijalogu sa Aleksandrom Milačićem, nekadašnjim dopisnikom iz Moskve, objavljenom pre desetak dana u "Danasu" >>
Tekstom špartaju Bulgakov, Jerofejev, Okudžava, Staljin, Pavlov i mnogi drugi.

Zastajem kod ovog poslednjeg imena, tri puta se vraćam na isti pasus:

"Akademik Pavlov je još 1927. godine primetio da je tragedija ruskih intelektualaca u tome što isuviše značaja poklanjaju rečima. 
Reč je zamenila stvarnost. 
To se prelilo na čitav narod. 
Njegovi refleksi nisu bili uslovljeni stvarnošću, već rečima."

Citirani akademik je Ivan Pavlov - nama najpoznatiji po "refleksu uslovljavanja", odnosno eksperimentima sa psima.
Pavlov, ipak, zaslužuje mesto u istoriji ne samo zbog naučnih dostignuća (i Nobelove nagrade), već i hrabrosti da se suprotstavlja Staljinu u godinama galopirajućeg ludila, ubistava i progona ljudi koji nisu verovali u dobronamernost osmeha ispod brkova.

Svetski priznat (dobio je Nobelovu nagradu još 1904.), onemogućen da napusti SSSR (Lenjin, a nakon njega i drugi lideri partije verovali su da su njegova otkrića upotrebljiva u eksperimentu stvaranja boljeg društva i upravljanja narodom) Pavlov se ponašao poput čoveka koji nema šta da izgubi. 
Gore navedeni citat (po svemu sudeći) potiče iz gnevnog pisma koje je slao Staljinu optužujući ga da sistemski obezglavljuje državu proterivanjem, ubistvima i uklanjanjem iz javnog života svih koji vrede.

Iako su mnogi stradali i za manje (Mandeljštam je, na primer, ubijen zbog jedne neobjavljene pesme >>), Pavlov je uprskos napisanim rečima ostao na funkciji direktora Instituta za istraživanja u kojem je radio. 
Ostao je živ.


Nekoliko godina kasnije, nakon ubistva Kirova, Pavlov šalje gnevna pisma i Molotovu.

Imao je 85 godina kada je napisao:

"Ne mogu da gledam u te postere bez podsmeha: "Živela svetska socijalistička revolucija, živeo Oktobar!". 
Vi nemate veze sa revolucijom, vi ste fašisti, i to veoma uspešni."

Molotov se nekoliko dana kasnije pojavio na vratima kabineta akademika Pavlova i pokušao da opravda poteze partije.

Ivan Pavlov je umro prirodnom smrću 1936, u 87. godini. 

Potraga za integralnim tekstovima Pavlovljevih pisama dovodi me do teksta Berđajeva >> iz 1915, u kojem se, između ostalog, bavi i odnosom reči i njihove prevlasti u odnosu na realnost.

Čitam sve to, tragajući za rečima koje će mi olakšati da razumem mehanizme uslovljavanja koje vidim oko sebe i ono u šta rečima pokušavaju da me ubede da Srbija jeste, 2013. godine.

A nije.
.
.

Nils Frahm: "Spaces" [preslušavanje]

Gotovo je dve godine prošlo od kako se Fram ukazao pred nas dvestotinak koji smo imali sreće da saznamo i stignemo na koncert >> i urezao nam u sećanje sjajan nastup tokom kojeg je u sedamdeset minuta preparirao naše razumevanje sviranja klavira i muzike kao takve, a sve pod svetlom lampe koju svuda nosi sa sobom ("tako imam osećaj da sviram kod kuće").

Nakon tog koncerta Nils je objavio i odličan album "Screws" (download sa zvanične stranice >>), koji je odsvirao sa devet prstiju, jer je jedan nesrećno povredio; da bi ovog novembra, u pravo vreme, jer kasna jesen i zima jesu doba za slušanje njegovog klavira objavio i "Spaces", album na kojem se, po prvi put, ne oslanja samo na svoj piano.

Ovaj snimak deo prostora koji Fram osvaja novim albumom:



Dok ovaj snimak sa nastupa uživo preparira osećaj za prostor i vreme.




Album "Spaces" dostupan je za preslušavanje na ovoj adresi >>

Klik na Play promeniće pogled u hladnu noć kasne jeseni.
Ali, još svega dvadeset devet dana i dani će početi da se produžavaju.
Uživajte.

.

"The Partisan" (Leonard Cohen)

"Ova pesma potiče iz srećnijeg vremena, u kojem smo znali ko je naš neprijatelj."

(Leonard Koen najavljuje pesmu "The Partisan", 1975. godine)

Koen je o ovoj pesmi govorio mnogo puta - još od prvog izvođenja 1969, kada je i snimio, udahnuvši tako novi život pesmi napisanoj 1943. godine u Engleskoj, za vreme bombardovanja Londona. 
Koautori pesme bili su Bernard, član Pokreta otpora koji je pobegao u Britaniju i Ana Marli, kojoj je posvećena i knjiga "Trubadur otpora"

U jednom intervjuu je rekao da je peva zato njome podseća ljude na Španski građanski rat i borbu francuskog pokreta otpora, otpor kao takav.

Deset godina nakon što je snimio, pesma je postala himna pokreta "Solidarnost" u Poljskoj.

Četrdeset godina kasnije, Koen je i dalje pevao, koristeći kao poslednji stih i dalje "Then we'll come out from shadows".
Francuski original se završavao drugačije: "Nous rentrerons dans l'ombre", odnosno vratićemo se u senku, kada borba bude završena.

A borbi nikad kraja.

Vetar udara u prozore.




The Partisan

"When they poured across the border
I was cautioned to surrender,
this I could not do;
I took my gun and vanished.
I have changed my name so often,
I've lost my wife and children
but I have many friends,
and some of them are with me.

An old woman gave us shelter,
kept us hidden in the garret,
then the soldiers came;
she died without a whisper.

There were three of us this morning
I'm the only one this evening
but I must go on;
the frontiers are my prison.

Oh, the wind, the wind is blowing,
through the graves the wind is blowing,
freedom soon will come;
then we'll come from the shadows.

Les Allemands e'taient chez moi,
ils me dirent, "Signe toi,"
mais je n'ai pas peur;
j'ai repris mon arme.

J'ai change' cent fois de nom,
j'ai perdu femme et enfants
mais j'ai tant d'amis;
j'ai la France entie`re.

Un vieil homme dans un grenier
pour la nuit nous a cache',
les Allemands l'ont pris;
il est mort sans surprise.

Oh, the wind, the wind is blowing,
through the graves the wind is blowing,
freedom soon will come;
then we'll come from the shadows."

Zoran Crnomarković: "Pop priče"

"Temperatura u gradu je 0 stepeni, vazdušni pritisak 899 mb, vlažnost vazduha 52%, tiho je, bez vetra...”

Danas nemaš puno posla. Zato sediš sama u kancelariji i gledaš dan pod sobom. Ljudi, automobili, mostovi, ulice, trgovi sve otiče. Dan je bistar i to se jasno vidi. Negde u toj masi ugledaš i mene. Idem na pivo. Čisto dok se ne pojaviš i ne sedneš pored.

Naručujem crno. Slatka, smolasta pena lepi se po nepcu i usti-ma. Onda pogledam nagore, u sjajni dan. I tako ukrstimo vizure.

Na samom početku si se pojavila kao nekakva neprimetna sporedna uloga i zatražila moje srce. Rekla si: „Pozajmi mi svoje srce!” Tada sam mislio da će kratko trajati: zasitićeš se, ili ćeš ga razbiti kao staklenu igračku, ili ćeš mi ga prosto vratiti. Ali ne. Ispalo je potpuno drugačije.

Zato sam se u početku branio. Potom sam sebe ubeđivao da to nije ništa. Posle sam mislio da samo što nije prošlo. Na kraju sam uh-va-tio sebe kako priznajem da samo na tebe mislim i da ne mogu da iščistim glavu, kao „kad si ti u mojoj glavi oko mene svi su prozirni”.

A ti? Za svo to vreme ti si se igrala mojim pozajmljenim srcem. Nekada si mu i dopuštala da samo ode i da te ostavi. Ono ti se uvek vraćalo. Iznova i iznova. I tako do dana današnjeg.

Zatvaraš prozor, izlaziš iz kancelarije, spuštaš se strmim ste-pe-nicama u prizemlje, izlaziš na ulicu, hodaš, ulaziš u kafić u kome te čekam, prilaziš mi, ljubimo se, sedaš, ćutimo. Tiho je, bez vetra...

(iz zbirke priča Zorana Crnomarkovića - "Pop priče" (izdavač "Binder" >>, 2013)

* * * 

Ne dozvolite da vas naslov zavede. 
Kratke priče Zorana Crnomarkovića nisu samo – pop.
U mikrosvetu koji pažljivo osluškuje i raspisuje nizom kratkih, a veoma dobro skrojenih priča odzvanjaju i novi talas, bluz i džez.

Sinkope života remete snoviđenja i planove, rifovi i srce razgone oblake, a ritam naracije potvrđuje da je Zoran Crnomarković, iako mu je ovo prva knjiga pisac priča koje teku kao pivo niz grlo i ponekad učine da se oči zacakle.

Od dima, naravno.

Promocija Zoranove knjige održaće se u ponedeljak, 18. novembra u klubu Atom, u Dušanovoj broj 13 a od 19 časova.

Specijalni gosti na bini biće i bend Džasmin i Haubice.

Vidimo se tamo! :)