Friday, 28 June 2013

Živeo život

"Ja kad želim da odem u neko mesto gde sam srećan, ja odem u Jugoslaviju"
(Borivoje Petković, 2013)

"Grocka kombinat": logotip nisam video dvadesetak godina. Ukus njihovih marmelada bih, siguran sam, prepoznao i danas.

"Fruit Juice", leto 1982/3? Pošteno je cedio moj džeparac: prvi sok u "briku na slamku", revolucionarna promena u odnosu na do tada standardne "dojpake", koji se slamkom nisu mogli probušiti.




"Dve kifle za ovde i jogurt za poneti :)" @Pekara Pera, nekada na početku ulice Carice Milice.

U konkurenciji "mirisa žvaka", "mirisa Pino Silvestre", "Pitralona" i drugih, ovaj je, zapravo, najautentičniji.

"Dobar dan... Poslala me mama da nam sameljete kafu, ako radi mlin."
Pet dinara je bila cena i gore viđenog "Fruit Juice" soka. Odnos cena parkinga i sokova se promenio. 

Izbor pesama stavljen na "Jukebox 70", izložen na poslednjem nivou izložbe. Na žalost, ne radi.

Na jednom ovakvom sam prvi put slušao "Paket aranžman" i "Stop Making Sense"

Grafoskop, desno.


Magazin u kojem sam krajem osamdesetih pročitao prvi intervju sa Nik Kejvom na srpskohrvatskom jeziku, ikada.



Izložba "Živeo život" otvorena je do 31. jula, u robnoj kući "kod ruskog cara", ili kako bi to stariji rekli - u "Robnoj kući Nama". 

Radi i "bioskop" u kojem je svake večeri na repertoaru drugi film, dok se preko dana emituju "prilozi iz bolje prošlosti" ili "priprema za budućnost koja se nije dogodila".

Ima i klikera, viršli "iz crvenog kioska" (liče, ali nema belih "državnih" kifli), Politikinih zabavnika iz sedamdesetih i osamdesetih, razglednica iz vojske, dresova fudbalera, singlica, Revox magnetofona i kariranih stolnjaka, čak i dva "stereoskopa", ko ih se seća?




Više o izložbi "Živeo život" dostupno je na: http://www.ziveozivot.com/
Aleksandrine fotografije sa izložbe dostupne su ovde >>
.

26 comments:

  1. zaista mi nije jasan naslov izložbe.

    inače, danas sam išao peške sa posla i život, onaj pravi, se valjao preko brankovog mosta u suprotnom smeru od smera mog kretanja. jedva se probih.
    ali ne bih sad o tome, previše ja simbolike u današnjem danu, kako privatno tako i neprivatno.
    idem da popijem koje pivo, pa u krevet da se zanesvestim.
    a sutra kada se probudim, imaću 15 godina manje, 10 kila manje i moći ču da uradim 30 sklekova više.
    da.

    ReplyDelete
  2. "A sada, na redu je takmičenje iz duhovitosti. Ja ću početi prvi..."
    Dobro sam se držao gledajući ove slike i suzbijao nostalgiju dok nisam video onaj aparat za mlevenje kafe, taj detalj sam zaboravio a bio je tako čest. Sladoledi su me isto potakli, fale jedino one lopte-sladoledi.
    Inače, grafoskopi se i dalje koriste u našem obrazovnom sistemu, nismo mi odmakli od svega, a što se tiče ovih parking-metara ("parkometara"?), u Americi ih i dalje furaju, i to mi ima neku draž, da ne spominjem da se možeš ogrebati za već plaćeno mesto.

    Sva (odmerena) nostalgija sa akcentom na ono što je činilo svakodnevni život (a ne državno uređenje), meni je pozitivna, jer deo je nas i pokazuje da smo nekad mogli bolje sa manje.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Samo moram dodati da je karta za ovu izložbu 250 dinara što nije u redu. Ne može niko da mi naplaćuje lepšu stranu "jugonostalgije" kada smo svi preskupo platili raspad te države. Ovakve izložbe trebalo bi da budu besplatne sa ciljem kolektivne psihoterapije. Nisam ušao iz principa, iako mislim da bi mi se sve to dopalo.

      Delete
    2. E moj Đorđe, baš si ti neki naivni idealista.

      Nego, lepo ti umesto za to, daš 200 kinti za najnoviji broj Vremena pa u njemu pročitaš odličan intervju sa Milenom Marković.
      Em uštediš nekih 50 kinti, em dobiješ nešto mnogo svežije.
      Dakle da parafraziram moj omiljeni pank bend, sveže voće ili trulo povrće, izbor je samo tvoj.

      Delete
    3. Vrabac, u pitanju je izložba sa propratnim sitnicama koje su bile sastavni deo našeg odrastanja. Ja ne vidim ništa loše u tome. Te ideološke priče vezane za Jugoslaviju ostavljam istoričarima. Vidim da i tamo ima disonantnih glasova. Lepša strana jugosnostalgije nije trulo povrće. To je jedna lepa slika koja predstavlja daleku prošlost. Ovo što danas živimo više liči na trulež, ali sve se nadam da će i ovo jednog dana proći.
      Što se tiče Milene Marković ona mi je ok. Volim njenu poeziju, a drame manje-više.

      Delete
    4. Ama ja uopšte ne pričam o Jugoslaviji, čak nisam od onih koji je bezrezervno preziru, ako nisi primetio umeo sam da je branim u nekim diskusijama sa Maretom po "bespučima interneetske zbiljnosti". Niti je sama Jugoslavija tj. jugoslovenstvo ideološki jednoznačan pojam, postojala je ona i pre 1945. a i posle toga je bilo različitih viđenja tog jugoslovenstva čak i među samim komunistima. Suludo je reči da u toj zemlji nije bilo dobrih stvari pošto ih je svakako bilo, čak bi se moglo reči da mi je negde u dubini duše krivo što se ona raspala i što taj projekat nikada došao u svoju stabilnu fazu - mada sam svestan, gledajuči sa današnje distance, da su joj šanse bile male još 1918.
      (dakle ne mislim kao neki da je bila mrtvorođenče, ali je svakako morala u neku vrstu inkubatora, kad smo već kod tih porođajnih metafora. nažalost, tadašnje prilike u svetu su ličile na sve sem na inkubator)
      Ali vidiš, upravo ovu vrstu jugonostalgije (a i svaku drugu menje više), tako nevino upakovanu i tobož bez ikakvog ideološkog predznaka smatram trulim povrćem i to veoma trulim. Na stranu što mislim da je usput u pitanju vrlo perfidna "ideološka podmetačina kukavičjeg jajeta", da parafraziram sada Štulića . Ali nisam ovog puta hteo o tom ideološkom aspektu, naime, u petak sam prelazeči Brankov most, bio suočen sa buljucima nekog naroda koji ide ka Ušću na Cecin koncert i kreće se u suprotnom smeru od mene. Sad, možda ti ovako kada je napisana ta simbolika deluje pomalo banalno i jeftino, ali veruj mi da je u samom trenutku dešavanja, na licu mesta, na mene delovala sa određenom težinom.
      I sad, gledaš njih oni su neki život, i to vrlo živahan život verovali ili ne , prosto odišu tim životnim sokovima i vitalnošču koliko god se tebi ili meni ne sviđaju njihovi estetski kriterijumi.
      Sa druge strane, uzmimo da sam i ja neki život koji ide u suprotnom smeru od tog života i da mu treba snage da se kreče u kontra smeru od te bujice.
      Ne uz neki konflikt, daleko bilo, ne želim niti smatram potrebnim bilo kakav konflikt sa tim ljudima, neka ih, iskreno im želim sve najbolje i verujem da tu ima jako mnogo dobrodušnog i poštenog sveta. Prosto treba mi snage da idem u mom smeru.

      E vidiš, ja ne mislim da će život koji ide u tom suprotnom smeru postati "življi" od gledanja takvih izložba i otužnog i nostalgičnog naricanja nad boljom prošlošću. Naprotiv, mislim da takve stvari anesteziraju, vode u jalovost, nekreativnost, u bežanje od onog što je sad i ovde i trajno kastriraju svaku mogučnost suočavanja sa istim. Sa druge strane, kada sam je već spomenuo, čitanje pesama Milene Marković, bar meni, daje snagu da idem u suprotnom smeru od bujice a da me ona ne odnese (nehotično, nije njena namera da nosi i gazi, ali prosto to je bujicina priroda). Prosto, Milena je sad i ovde, koliko god da se meni (a verovatno i njoj) to na šta liči naše "sad i ovde" ne dopadalo.

      Nadam se da smo se sada razumeli.

      Delete
    5. Razumeli smo se, ali se opet ne slažemo u potpunosti. Preveliki značaj pridaješ celoj priči. Pričaćemo o tome nekad na nekom drugom mestu da nas Nebojša ne bi izbacio iz njegove kafane.:)

      Delete
    6. Jedno popodne vas ostavim same i posvetim se sklapanju plakara sa ćaletom, a vi se raspričaste... Samo da se naspavam, eto me u razgovoru! :)

      Delete
  3. @vrabac: jasno je šta je autor želeo da obznani kao stav naslovom, i sa njim se slažem, ali ga nikada ne bih tako sročio, da ne pričam o podnaslovu.
    No, susret sa nekim predmetima podsetio me i na mnoge kojih nema, a sve to me zapravo podsetilo na tu osnovnu razliku između onda i sada. Iako sam bio mlađi i drugačije sam razumeo svet :) - oduvek sam bio siguran da je to bilo vreme stvaranja stvari i truda da život bude udobniji, da je to ideja svega što se stvara, oglašava, podržava, barem u tom vremenu u kojem smo Jugoslavija i ja živeli zajedno.

    @dzoni: neverovatnih detalja ima na tim video klipovima, sigurno si video da imaju ceo kanal :)
    http://www.youtube.com/user/ziveozivot?feature=

    Nedostaju lopte sladoledi, Vallllera :), Kapetan Miki i Zagor, stara izdanja Alana Forda, više knjiga poput onih izloženih u "Učionici", jedan valjan školski dnevnik, TikTak... No, sve je tu, u sećanju :)

    Iako sam očekivao da će me nostalgija rastaviti na delove, to se nije dogodilo. Ali, prijalo je.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Mnogo toga nedostaje, ali zato je tu druga postavka izložbe, od septembra =)
      I kako si lepo primetio, "sve je tu, u sećanju" =)

      Delete
    2. Video sam da u septembru ide za Sloveniju?
      Ma, samo kada bi pronašli epiodu Kockice u kojoj sam bio, to bi mi bilo dovoljno :)

      Delete
    3. Sa sajta, a i iz "unutrašnjih" izvora: "Zbog svog obima, izložba je podeljena na dva dela: Prvi deo je postavljen u periodu od 4. juna 2013. do 31. jula 2013, a drugi u periodu od 20. septembra 2013. do 30. novembra 2013."
      Priča se da će popuniti i sledeći sprat RK :)

      Delete
    4. znaš kako, bez ikakvog foliranja i skrivenih značenja, meni i dalje nije jasno to u vezi naslova.
      i ako je možda nejasno, u prethodnom komentaru sam bio sarkastičan isključivo prema samom sebi, dakle komentar uopšte nije bio "peckalica".
      jedino ta prva rečenica u vezi naslova, ali ni to nije bio nikakav sarkazam već čuđenje, kako to da neko vidi život tamo gde je vidim trulež i raspadanje.
      onako najiskrenije čuđenje bez ikakvih zadnjih misli, juče sam bio suviše izbombardovan gomilom nekih asocijacija koje su opet rađale neke emocije, da bih imao energije za sarkastična peckanja.

      Delete
    5. Life is life ;)

      Delete
  4. "kako to da neko vidi život tamo gde je vidim trulež i raspadanje."

    postavljam sebi ovo pitanje otkad sam registrovao da imam svest.

    šta znam, kontradiktoran sam sam sa sobom po ovom pitanju. i dalje stojim na stanovištu da je jugonostalgija krajnje štetna pojava u okolnostima sadašnjice, sa istorijske tačke gledišta da ne pričamo. to mi govori razum. srce ponekad šalje drugačije, intimne impulse. u svakom slučaju odbijam da budem talac jednog vremena koje se više nikad neće ponoviti (niti bi trebalo), iako je za dete od 11 godina (koliko sam u sfrj proživeo) zauvek superiorno u nekim duboko ličnim aspektima. imam teoriju da dokle god veliki deo stanovništva u ovoj tzv. državi budu činili ljudi koji su veći deo svojih poslušničkih života proveli u sfrj, ne možemo se, kao društvo, maknuti iz ovog limba. živim već 22 van nje, efektivno nekih petnaestak sam "raščinjen" od te "magije".

    na izložbu, naravno, neću ići. 250 dindži je tek bezobrazluk. vreme je 200 dinara?!? hahaha, stvarno svašta.

    ReplyDelete
    Replies
    1. imam teoriju da dokle god veliki deo stanovništva u ovoj tzv. državi budu činili ljudi koji su veći deo svojih poslušničkih života proveli u sfrj, ne možemo se, kao društvo, maknuti iz ovog limba.

      ti znaš da ja ovo odavno tvrdim :)

      a što se tiče cene vremena, da stvarno su preterali. pazi, tog dana sam u beopolisu kupio knjigu u izdanju istog tog vremena i koštala je nešto preko 800 kinti, i mislim se, knjiga je nešto ipak trajno, ostaje ti, čitaš neke i po više puta i samo četiri puta više košta od nedeljnika koji pročitaš, često i ne ceo i posle uglavnom završi kao stara hartija. pa bem mu miša!
      ovim naravno neću da kažem da knjige treba da budu skuplje već da časopis vreme treba da bude jeftiniji.
      al dobro, valjda čika žare zna šta radi kada kalkuliše odnos prodaja/cena.

      p.s.
      heh, sad se setih izreke jednog mog ortaka kada mu se žale na cenu njegovih usluga:
      "Aaaa, pa čekajte malo gospodo, red je da se i moja deca školuju u inostranstvu" :))

      Delete
  5. Ja cu samo kratko o "strašnosti"...

    Strašno je što se ti proizvodi, kao roba široke potrošnje stavljaju u muzejske prostore i postaju ono što ni za vreme korišćenja nisu bili, simbolicki nosioci necega - a u stvari ničega...

    Što ne izlažu Janeza Bernika, slovenačkog slikara - pa da bar svi "vide" i nauče nešto o Jugoslovenskom slikarstvu?, nego paštete i marmelade na umetnički presto.

    ReplyDelete
  6. I još mi nije jedno jasno...zagorelo mleko??!?!? Šta, više niko ne kuva mleko? Nikom isto ne pokipi? Ako je tako, onda smo kao kultura za odstrel.

    ReplyDelete
  7. Ma to je samo jedna etnografska postavka koja je sticajem okolnosti zalutala sa studentskog trga do ruskog cara, nije ni izgubljeni raj, ni seme zla, sta se przite?

    ReplyDelete
  8. Zanimljiva rasprava se ovde razvila, ne brini Đorđe, neću još obrtati stolice i zatvarati kafanu :)

    Što se tiče zagorelog mleka i tih proizvoda koji su sada postavljeni na pijedestal simbola/dela, a u pitanju su obični tetrapaci i tegle, taj aspekt je meni najzanimljiviji, lično - jer mi govore u koliko su lošim odnosima moje želje i razumevanje dobrog života i ono što su sada tetrapaci i tegle, koje se prodaju kao simbol dobrog života.
    Inače, dugo nisam osetio miris iskipelog mleka u zgradi, a nekad se znalo na ulazu da li je to propalo komšinici na trećem ili bakici na prvom, mogao si da razlikuješ na hodniku finese.

    Svi smo dovoljno matori i previše znamo da bismo to posmatrali samo kao izložbu objekata iz te epohe.
    I nesrećan sam što kada se zagledam u obični, glupi tetrapak, kakvih je onomad producirano na milione za razvodnjeni jogurt - ja ne više ne umem da razmišljam o jogurtu, kiflama, klikerima, đidanju, roši i ostalim stvarima, već mi glavom odjekuju delovi jednog valjano napisanog doktorata našeg čoveka sa Berklija koji je sakupio dovoljno podataka za tvrdnju da je sve već bilo izvesno/završeno/urušeno negde 1970. godine, tj. da je ono u čemu smo živeli bio žestok privid dobrog života, koji se sad slavi.

    E, to mi gorko.
    Ni o detinjstvu ne mogu da razmišljam bistre glave i čistog srca.

    ReplyDelete
  9. "na izložbu, naravno, neću ići. 250 dindži je tek bezobrazluk"

    Koliko bi trebalo da bude - pa da ne bude bezobrazluk za vas?

    ReplyDelete
    Replies
    1. da me zanima, a ovo me fakat ne interesuje - jedna novčanica max.

      Delete
    2. da je nešto što me zanima dao bih i soma,da me baš mnogo zanima možda i dva, ovako, možemo samo da pregovaramo o kinti koju bi mi dali da se tamo pojavim.

      Delete
  10. Meni je ta cena više nego ok, ako se uzme u obzir i činjenica da možeš da visiš u onom bioskopu ceo dan.
    Za "Vreme" odavno ne dajem novce.

    ReplyDelete