Veliki crveni krug na belom. U njemu, ljudi.

Beograd, Trg Republike, 19. mart 2011 [foto: Tanjug]

Zanimljivo: slučaj keruše Mile, katastrofa u Kraljevu i zemljtroes i cunami u Japanu su po intezitetu i broju reakcija događaji gotovo identične važnosti za Srbiju u proteklih 12 meseci. Štaviše - ovaj poslednji je izazvao možda i najsnažniju reakciju, iako je od nas, geografski – najudaljeniji.

Priručno znanje psihologije onemogućava me da imenujem taj fenomen. Ipak, iskustvo neminovno upućuje na činjenicu da kao društvo generalno najglasnije reagujemo na drame koje su iznenadne; koje nas zateknu usred svakodnevice koja je takođe dramatična, mada to više i ne primećujemo. I možda je to jedan od razloga: već dvadeset i više godina svakodnevica nam je tako gadna da nam je potrebna dupla doza drame da bi se prenuli i doživeli - katarzu. Više od dve decenije razvlačenja po mukama, gnjavljenih poput kora za pitu (u kojoj smo mi valjda mleveno meso?) očigledno nas je učinilo imunim na drame koje se iz dana u dan razvijaju kroz nove epizode, sve nam je postalo normalno.

I ako smo dosegli stepen otupelosti u kojem katarzu možemo doživeti još samo ukoliko je udarac nenajavljen a doza čemera veća od propisane, ostaje pitanje: otkud – Japan kao katalizator?

Živimo u društvo u kojem je vraćeni novčanik vest dana.

Vest nedelje je nedavno bila priča o vozaču i jednoj ženi koji su jedini, u punom autobusu, skočili da spreče otmicu devojčice od 13 godina.

(Postavljanje ovog pitanja nije pokušaj ni merenja snage ni ispravnosti reakcije: svaki čin pomaganja drugom biću na ovom blogu dobija aplauz.)

Valja se podsetiti a istovremeno i naučiti važnu lekciju: ne tako davno Japan je ipak percepiran kao saradnik nacista, nacija koja se u II svetskom ratu našla na suprotnoj strani; zatim kao kolevka ljudi kojima je čast sve i u kojoj Ministar saobraćaja daje ostavku ako je zbirno godišnje kašnjenje svih vozova Japana veće od nekoliko minuta; te, u proteklih nekoliko decenija – nacija čija (prvenstveno) tehnološka dostignuća pomeraju čovečanstvo ka blagostanju koja se ponekad graniče i sa mitovima, tj. preterivanjem.

Očigledno je da je Japan uspeo da se rebrendira, odnosno u praksi sprovede naizgled pretežak zadatak da od države (na fizičkoj ravni) čija su dva grada sravnjena do temelja zablista ponovo punim sjajem, odnosno da od nacije (na perceptivnom nivou) kamikaza koji su se borili protiv saveznika postanu poštovani kao nacija vrednih ljudi.

Tu pokaznu vežbu promene Srbija još uvek nije sprovela u delo, ali je možda reakcija Srbije na zemljotres u Japanu prvi, mali korak ka toj suštinskoj promeni.

Građani Srbije su definitivno proživeli katarzu – posmatrajući iz daljine prirodnu katastrofu koja je pogodila Japan (i pokrenula lančanu reakciju ostalih katastrofa). Prepoznavši Japanski narod kao prijatelje kroz vidljive simbole pomoći (vidi pod: autobusi u Beogradu) ili kroz informacije kolika je ta pomoć bila – Srbi su se, kroz do sada nezamisliv broj ideja, akcija i kanala, posvetili – pomaganju drugima, kategoriji u kojoj nismo briljirali, naročito kada su drugi blizu nas, na korak ili dodir, odnosno kada smo u pitanju mi, sami.

U komentarima na vesti čak se mogu naći i konkretne ponude – Srbi nude građanima Japana svoja imanja, zapuštena ili čak i ona na kojima žive, da se presele ovamo i počnu novi život, tolika nam je zemlja, toliko neiskorišćenog prostora a nigde ruke da zemlju obrađuje i nešto stvara, ostavljaju ljudi poruke na engleskom, brojeve telefona; pojavljuju se i oni koji žele da usvoje decu koja su ostala bez roditelja u katastrofi, koja, zapravo, još uvek nije gotova. 

U danima nakon nesreće je objavljeno da će Japan i u 2011. nastaviti da pruža pomoć Srbiji (i to iznosom koji nadmašuje pomoć koju je naša Vlada poslala Japanu u danima nakon nesreće). Naravno - ni Srbija kao država ni njeni građani ne mogu poslati ne znam kakvu novčanu pomoć, ali su gestovi, odnosno niz akcija poput one juče izvedene na Trgu Republike možda i značajniji od novca: ne mali broj ljudi je svojim delanjem pokazao da nam je stalo do drugih, čime smo napravili mali, ali važan korak u promeni pogleda na Srbiju sa strane. Jer, barem spolja gledano – ovo sada liči na domaćinstvo koja više brine i o dalekim rođacima više nego o prvim komšijama ili samima sebi - a to, ma koliko iracionalno bilo, šalje signal ne samo narodu Japana već i nama samima; da nisu sve ljudske vrednosti istrebljene u Srbiji za proteklih dvadeset godina, iako tako često samooplakujemo sopstveni pad; te dokazuje da Vlada jedne države ili sistem može biti ovakav ili onakav, ali da su ljudi ipak u Srbiji uspeli da prežive, ponovo počinju da se samoorganizuju, želeći da budu ljudi, ujedinjeni idejom pomoći, što nikako nije malo – jer se pokazalo da nekakva energija ipak postoji.

Ta i takva energija valja biti iskorišćenom: jer, kao što smo u proteklim danima čitali vesti koje se dramatično razlikuju od našeg životnog iskustva (putevi koji se grade za 4 dana; kako Japanci i nakon katastrofe čekaju u redu za vodu i hranu; kako nije zabeležen porast kriminala; ...) – tako bi sada od Japana nakon lekcije o rebrendiranju nacije, sada valjalo naučiti i ove druge.

Nama će biti bolje.

Nećemo više samo bolje misliti o samima sebi, već ćemo bolje i živeti.

I valja požuriti sa učenjem.

Uskoro ćemo se ponovo izdeliti i posvađati oko nove teme, da li je Pukovnik poslednji branilac slobodnog sveta ili ne, do sledeće nedelje ćemo pronaći još barem tri priče nad kojima možemo filozofirati i nadglasavati se – i prilika ostaje propuštena.

[Zagreb]

Dok gledam ka vrhu Sljemena kroz šoferku razmišljam da li pokušati sa uvođenjem sistematizacije, poput sledeće:

„Možeš da kažeš da si bio u gradu tom-i-tom ukoliko si:

• proveo u njemu više sati no što si do njega putovao;

• minimum jednom si obedovao,

• sa nekoliko ljudi si i prozborio.

Sve manje od toga se ne priznaje kao poseta.“

Po pravilima jednoglasno usvojene sistematizacije, danas sam bio u Zagrebu zapravo prvi put, posle 23 godine. 
(Prethodni put smo bili prekratko da bi se brojalo, predaleko od centra.)

Gotovo sve što sam onda o Zagrebu znao, dolazi iz Džonijevih pesama, Tribusonovih knjiga, Pavličića, „Smogovaca“, serije „Lažeš, Melita“, demo snimaka Psihomodo Popa, Rundeka, „Nedeljnog prepodneva“ i tekstova o staroj akciji „BG-ZG: Dobrodošli - bolje Vas našli“.

Sada, na žalost, ne znam mnogo više. Poneki film i serija, vesti o prosvjedima.

Ladislav mi je pričao da je za vreme njegovog nedavnog boravka ugledao „Marš na Drinu“ u izlogu kioska na Trgu Bana Jelačića.

Prolazim istom ulicom u kojoj sam pre 23 godine kupovao zvanična izdanja u Jugotonovoj radnji a bootleg izdanja The Sisters of Mercy na samoj cesti.

U istoj toj ulici sada po knjižarama tražim „Pjesme uz koje ne plešem“ – izvorno beogradskog pisca a sada kanađanina Dragana Todorovića, knjigu koju je izgleda objavila meni nepoznata naklada iz Rijeke, do Beograda nije stigao nijedan primerak.

No, nema.

 .

Alek otkriva zahvaljujući pristupu wirelessu dobro mesto za ručak, konobarici ne smeta naš srpskohrvatski u kojem se sudaraju kafa, juha, mleko, mlijeko, hleb i kruh.

No, to je valjda normalno. 
Mi i dalje govorimo „kuća“ i „domar“, a oni „dom“ i „kućepazitelj“. 

I onda dođe vreme da krenemo - kući.

Bre.

Lefkada #3 [Rozoli i čamdžija]

Otvaram bocu, odlivam do polovine čaše i shvatam da nam je ostalo manje od polovine predivnog Rozoli likera, kupljenog na Lefkadi pre dva leta.

„Sir, You have to try it... It's called Rosoli and has taste like Christmas” izgovorila je vlasnica male radnje u centru Lefkasa, simpatična žena kratke sede kose i osmeha osunčanog koliko je to pristojno za jednu britanku i tom rečenicom uz takav osmeh preselila jednu od boca sa polica pravu u našu torbu.

Da je nastavila, u torbi bi verovatno završile i dve boce.

Da smo bili pažljiviji dok smo ga probali u samoj radnji – bilo bi ih i više.

Prvi gutljaj te slatke mešavine cimeta, pomorandže, limuna i „drugih začina” vraća pred oči tu plažu, tihu uvalu sačuvanu od gužve činjenicom da se do nje može doći na dva načina, od kojih jedan košta a drugi nije lak.

Lakši put podrazumeva korišćenje čamca koji polazi na svakih pola sata iz Ag. Nikitosa, obližnjeg seoceta koji krase mnoge sjajne taverne. Drugi, teži put, podrazumeva dvadesetak minuta hoda uskom stazom kroz rastinje a sa malo hlada, preko brda sve do spusta niz kozju stazu koja vodi do jedne od najlepših plaža Mediterana – Milos, tih i pitom, bez ijednog dokaza da je civilizacija iza brega i očigledno nezainteresovan za protok vremena, dovoljno prostran da gužve nema, koliko god čamdžija bio vredan.

Drugi gutljaj likera vraća u misli baš tog čamdžiju i matematiku nastalu tokom poslednjeg popodneva na Milosu, provedenog u stanju potpune fjake, pogled na zalazak sunca, zvuk talasa, srebrne bube što zriču „ostani”, udaljeni zvuk motora čamca koji vredno zuji tamo-amo.

Matematika, dakle:

(Broj prolazaka x prosečan broj ljudi u čamcu x 2EUR u jednom pravcu po osobi x tri meseca sezone) – (gorivo + amortizacija + i neka državi daje i 50% od zarade što je svakako nemoguće) = ...

Jednako?

Uh.

Mnogo.

Para.

I slobodnih dana.

Jednako: 

šta li ti radiš Nebojša u životu i gde li si samo pogrešio?

Treći gutljaj.

Kao na snimku - ništa se ne dešava.

Samo na tren prođe muzika iz „Mediterranea” kroz kadar.

Četvrti gutljaj.

Peti.

Šesti,

i tamo ste.
.

Dođu, tako, vremena kada pamet zašuti, neznalica prepiše a Andrić nema veze sa tim

Postoji jedna sjajna, stara igra koju smo svojevremeno koristili u novinarskoj školi Dače Kocjana:
Petoro iz grupe bude zamoljeno da napuste prostoriju. Preostalim slušaocima bude ispričana kratka priča, namerno obogaćena detaljima.
Zašto? Zato što ljudi pri prepričavanju priča vole da dodaju detalje, želeći da je učine autentičnijom.

Primer priče: „Za drvenim, masivnim stolom u dnevnoj sobi sedi muškarac od oko 40 godina, zagledan u prazan papir uvučen u staru Olympia mašinu za kucanje. Na stolu je i jedna boca likera, kraj nje dopola puna čaša, poslužavnik sa kolačima i kafa. Na zidovima sobe su posteri Ekatarine Velike, plakat za film „Sabirni centar“, portret Lava Tolstoja i reprodukcija jedne Miroove slike. Na podu sobe, ispod otvorenog prozora leži veliki bernandinac. Muškarac pali cigaretu. Sa radija se čuje Betovenova „Peta simfonija“. 

Nakon što smo je ispričali grupi - uvodimo u prostoriju prvog od onih koji su bili zamoljeni da napuste prostoriju pre prepričavanja. Jedan od onih koji su priču upravo čuli će je prepričati.

Zatim će taj koji je upravo čuo priču od „prenosioca“ to prepričati sledećem iz grupe izdvojenih.

Šta će se dogoditi?

U petom prepričavanju muškarac će postati starac koji upravo završava oproštajno pismo na mašini za kucanje, liker postaje rakija iz sela njegovog dede koji je radio u sabirnom centru za izbeglice, kolači su nestali iz kadra, kao i kafa, na zidovima su Električni Orgazam, Dostojevski i još neka slika nekog pušača, a pas po imenu Lav veselo skakuće oko stola čekajući vreme šetnje, sve u ritmu „Radecke simfonije“.

Za svega nekoliko minuta, a zahvaljujući dobronamernim prenosiocima sadržaja, scena se u potpunosti promenila.

*

Pre nekoliko dana se na Facebook stranicama mnogih pojavilo ovo:

“Ivo Andrić ima 14.000 fanova na FB-u. Ekrem Jevrić 42.000, Kristijan Golubović 68.000, Jelena Karleuša 182.000... Ovaj nobelovac je jednom prilikom napisao: "Dodju tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati. (ovo dođe kao neka vrsta pobune...širi dalje :)))” 

Ideja širenja te poruke dalje je na mestu, ali 
Ivo Andrić nije autor ove rečenice.

Projekat na kojem radimo, i u kojem smo želeli da iskoristimo isti taj citat doveo nas je do Andrićeve zadužbine.
Poslali smo upit u vezi sa autentičnošću tog citata, ovo je odgovor:

“Nama je već izvesno vreme poznato da se cela rečenica, u nekoliko varijanata pojavljuje u tekstovima na Internetu pod Andrićevim imenom, ali bez bibliografskog podatka. Mi takvu rečenicu, i pored temeljnih pretraživanja tekstova Andrićevih dela, do sada nismo našli. U korpusu Andrićevih dela, pronašli smo, međutim, nekoliko sličnih formulacija: (... među kojima je – prim. N.) “Zli zavladaju a dobri im se pokore, nevaljali i maloumni progovore a čestiti i mudri umuknu, pravoverni izgube nadu i pravac u životu.” 

Ukoliko zaronite u Andrićevu zaostavštinu, postoji jedna rečenica koja je nalik toj citiranoj i nalazi se u "Travničkoj hronici": "S vremena na vreme dešava se ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog korita, da poruše sve, zasene razum i ućutkaju sve bolje nagone u čoveku."

(Kraj poruke iz Andrićeve zadužbine.)

Sve to je normalno: rečenice se tokom godina upotrebe menjaju u skladu sa aktuelnim slengom. Zagorče se, zaslade, prilagode kontekstu ili političkoj (zlo)upotrebi.
Problem je što se i tako izmenjene i dalje pripisuju autoru o kojem sudimo na osnovu rečenice/stava koji on, zapravo, nije izrekao, barem ne tim rečima. No - mi i dalje citiramo te reči, zavedeni, oduševljeni ili zgroženi i značenjem i izborom reči, čiji novi raspored ili zamene priči daju - drugi ton.

Slično preinačenje dešava se i sa nekim nedavnim, a važnim izjavama.

Pavlovo “Budimo ljudi, iako smo Srbi” lagano (p)ostaje “Budimo ljudi” (pod tim imenom je objavljena i knjiga njegovih beseda), što jednoj od ključnih rečenica novije srpske istorije daje - drugačiji smisao.

Slog po slog, promena po promena – zaboravi se i sam autor, odnosno originalni izvor - misao „pređe“ u vlasništvo druge osobe. Josipu Brozu i SKJ pripisujemo „Tuđe nećemo, svoje ne damo“, iako je autor te rečenice Vladko Maček (napisao je u vreme boravka u zatvoru 1933. godine). 

“Nije važno pobediti, važno je učestvovati" decenijama se pogrešno pripisuje Pjeru De Kubertenu, „osnivaču modernih olimpijskih igara“ - iako je ova rečenica deo govora anglikanskog sveštenika Etelberta Talbota. U jednoj verziji, ta rečenica je upućena puku Britanske vojske koji se spremao za odbranu jedne od kolonija, a u drugoj je izgovorena pred Olimpijcima koji su kretali na OI 1908. Kada rečenicu posmatrate u kontekstu rata i osvajanja, ona svakako dobija drugi smisao i izaziva nelagodu. Jer, kako se uopšte jedan ratni govor našao među najvažnijim krilaticama jedne manifestacije mira? 

Korak dalje počinju ozbiljni falsifikati - poput „oproštajnog pisma“ Gabrijela Garsije Markesa – teksta koji već godinama kruži Mrežom, izaziva uzdahe i dalje slanje a koji sa Markesom veze nema. Čuveni govor koji je poslužio i za pesmu Baza Larmana „Everybody's free to wear Sunscreen“ pripisuje se Kurtu Vonegatu, a on ga napisao nije; a kada se prebacimo na naše tlo valja se setiti i „Kremanskog proročanstva“ - koje je ko zna koliko puta dopisivano i menjano u skladu sa trenutkom, a poslednji put pred izbore 2000. godine.

Zašto je sve ovo važno?

Preinačenja nas odvode sve dalje od obale i istine. Vazali postaju narodni junaci; hrabri ljudi dobijaju etiketu izdajnika; lošim muzičarima pripisuje se autorstvo najznačajnijih albuma epohe; hoax mailovi na temu kontraobaveštajnih delatnosti muzičara u SFRJ prihvataju se kao istina; Forest Gamp se rukovao se sa Niksonom a upoznao je i Džona Lenona!

Evo, postoji i fotografija!

Sve ovo dovodi do jednostavnog zaključka: sve što znamo a što nije rezultat našeg ličnog iskustva odnosno svedočenja - moramo dovesti u pitanje – pre no što ga iskoristimo za donošenje zaključka ili kao dokaz da smo u pravu.

Priča ima i zabavnu stranu. 
Pogledajte ovaj video u nastavku.
Šta ćemo misliti da znamo o najvećem bendu XX veka za 1000 godina?
Ovo je dobar primer kako se stvari lako mogu pomešati i kako dobijaju drugačiji smisao, ako ne pamtimo i ne zapisujemo na vreme. 

Da citiram sinovca jednog mog prijatelja: "Što te ne ubije čini te jačim - lepo kaže 50 cent!"
 

Zimske čarolije Kalvina i Hobsa

Tokom ovakvih hladnih, bljuzgavih, lapavih, žitkih, klizavih dana dobro je setiti se barem delića zimskih čarolija Kalvina i njegovog krpenog i samo Kalvinu "vidljivog" prijatelja Hobsa.

I vremena kada nismo znali šta je "konvencionalno ponašanje".

"Ovo je čaroban svet" jedan je od 7 naslova izdanja Kalvina i Hobsa koje je u Srbiji objavio Systemcomics, sve krase odlični prevodi. Ukoliko pronađete neki preostali primerak u knjižarama Beograda, ne oklevajte.

"Childhood is short and maturity is forever."

“Dođi da slušamo ploče! (biće nas petoro: Bright Eyes, ti i ja!)“

idigs.blogspot.com

Svojevremeno (ne tako davno, početkom devedesetih godina XX veka :) je na talasima radija B92 postojala emisija čiji naziv ovde namerno parafraziram. „Dođi da slušamo ploče – biće nas šestoro: Bitlsi, ti i ja“, emitovala se nedeljom uveče (ako se dobro sećam), a njen naziv je brzo postao deo slenga, odnosno delić mnogih (ne)uspešno započetih konverzacija sa (ne)poznatim devojkama.

Svega ovoga se ne bih setio da Bright Eyes najnoviji (i poslednji) album ne predstavljaju na YouTube kanalu na do sada neviđen, a tako „retro“ način: kompletan album možete preslušati na YT, u okviru klipa koji traje pedesetak minuta i koji je, zapravo, „snimljeno slušanje ploče“.

(Da bi sve bilo u duhu vremena: album mi je prethodno FB porukom preporučio Matt-ori Strale, sa kojim se poznajem iz vremena kada su radijski studiji imali i gramofone i kada su se diskovi razmenjivali, a koji sada hrabro plovi Mrežom kao kapetan BIR - internet radija)

Dakle:

ozvučenje, soba, grickalice, fotelje,

čak je i projektor sa kojeg se mogu pratiti tekstovi tu, ljudi ulaze i izlaze,

muzika teče, gotovo kao nekad.

Poslednje, a nikako najmanje važno: „The People's Key“ je sasvim dobar album.
"Može neko da mi presnimi ovo?"

“Božja stolica je prazna”

(Džordž Širing: 13. avgust 1919 –  14. februar 2011.)

“Narod je dobacivao “Vozi!”; Din se preznojavao, okovratnik mu je već bio načisto vlažan.

“Evo ga! To je to! Stari Bog! Stari Bog! Širing! Da! Da! Da!”

A Širing je bio svestan ludaka iza svojih leđa, mogao je da čuje Dinovo dahtanje i brektanje, moga je da oseti iako nije bio u stanju da ga vidi.

“Tako je!”, derao se Din.

“Da!” Širing se smeškao.

Potom se digao od klavira, sav okupan znojem; bili su to njegovi zvezdani časovi godine 1949. – pre nego što je postao hladan i komercijalan.

Kada je otišao, Din je pokazao na praznu klavirsku stolicu.

„Božja stolica je prazna“, rekao je.

Na klaviru se nalazila truba; njen zlatni odsjaj čudno se odražvao na pustinjskom karavanu, naslikanom na zidu iza bubnjara. 
Bog je otišao; carovala je tišina njegovog odsustva.

Napolju je kišilo."

Džek Keruak, „Na putu“ (*)

Zbog ovog furioznog, znojavog pasaža sam prvi put potražio Širingove snimke, i to one najstarije, iz vremena kada su oni slušali, na putu od Istočne do Zapadne obale, i natrag.
 

Sada, konačno, opet može da svira njima.

* - prevod: Vojislav Despotov, izdanje Književne zajednice Novi Sad, 1988.

"All we ever wanted was everything" [39 pesama, #13]

Dva akorda. 

Jednostavna, osnovna.

I još jedan u refrenu.
Deset redova teksta.

Jedva četiri minuta trajanja.

Stotine preslušavanja.

Sa četrnaest godina, pri prvom slušanju – osećaš da se iza teksta krije pank filozifija, koja se iz tebi tada nepoznatog razloga našla u akustičnom okruženju.

Sa sedamnaest veruješ da je ova pesma zapravo čist romantizam, u primerenom akustičnom aranžmanu.

Sa trideset i nešto znaš da je ova oda sjajna i strašna zato što je – jednostavna:

gitara,

bas,

vokal, 

poneki udarac četkice preko doboša.

Ne sećam se gde sam je prvi put čuo.

Sećam se da sam imao 14 godina kada su ta dva akorda prvi put krenula u krug sa zvučnika Sanyo kasetofona i da, zbog navedenog broja godina - nisam mogao da naslutim da će prolaskom vremena reči pesme sve više dobijati na značenju i sve više značenja: da će se njena prvobitno odbojna jednostavnost (kada si tinejdžer i otkrivaš Bauhaus – u fazi si traganja za komplikovanim stvarima) – tokom godina pokazati veoma važnom –> jednostavnost je ta koja te i danas obara na leđa, pravo u blato; na početku nisi znao da će svako novo preslušavanje zapravo biti sve komplikovanije, sada naslućuješ da će sve češći biti trenuci kada bi bilo najbolje ne slušati ovaj snimak.

Verovatno je već sada neprihvatljivo i nezrelo preslušavati pesmu o rasparčavanju tinejdžerskih snova, imaš već 37 –> šta je svrha ponovog preslušavanja pesme koja ti je zapravo od prvog trenutka govorila da nisi ti taj, jedini koji će uspeti da uradi sve što je sanjario, ali to tada nisi razumeo, a sada to znaš. Kao što znaš i da nikada nećeš prestati da je slušaš. Da bi se podsetio, ka kojem kraju duge si jurio.

(i kakav je to prelaz u svega dva reda:
"The Sound of the Drum is calling,
The Sound of the Drum has called", 
toliko vremena u udahu vazduha, između dva stiha.)

Možda je sada, nakon svih godina, jedina svrha pesme da se prisetiš šta si želeo, šta si uspeo da ostvariš, od čega bi već mogao lagano da odustaneš,

a za šta još uvek,

zapravo,

imaš vremena,

ako nastaviš da želiš i tražiš,

ako potrčiš,

sada.

Možda i stigneš tu pticu, koja ti je bežala preko Hvarskog Trga,

pre trideset godina.

Sada si veći i brži.

(snimljeno na Hvaru 1980. Usporavano na računaru 2011. 

Kroz kadar jurim - ja. Snimio: tata Brana. Na 3"16' kroz kadar prolazi i mama Nada. Napomena: prva verzija video klipa je "zabranjena" 2011, te sam postavio novu 2012.)

.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]

.

“Pobunite se!”

Šta pokreće časnu starinu (93 godine) da se iz udobne anonimnosti penzijskog života oglasi ovakvim tekstom, ne dužim od 15 strana, ovakvog naslova – i to nakon što je za naciju učinio više no što su hiljade ili milione mogli da maštaju (rođeni Nemac -> De Golov saborac -> jedan od heroja francuskog pokreta otpora -> logoraš -> jedan od koautora “Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima”...)

Odakle snaga i žestina, u tim godinama?

Drugo pitanje je teže: šta je sa društvom (Francuska) koje tako snažno pokreće pamflet Stefana Hesela (Stephane Hessel) koji počinje rečima:
"Sa 93 godine u izvesnom smislu sam na kraju puta. Kraj nije daleko. Koja je to sreća biti u mogućnosti još jednom se podsetiti onoga što je bila osnova mog političkog angažmana: godina Pokreta otpora i programa Saveta Narodnog Otpora, izrađenog pre šesdeset šest godina!“, dakle - zašto se ovaj i ovakav tekst kupuje u gotovo milion primeraka? (Do sada je prodato oko 600.000 primeraka, nedavno je doštampano još 350.000.)  

I da li će se sve završiti na čitanju ili će tih milion čitalaca nešto i učiniti nakon čitanja? 

Istovremeno, broj prevoda na razne jezike raste. Zahvaljujući Mirku Krtolici – odnedavno je dostupan i prevod na srpski jezik.

(iz odlomka: “Srdžba je povod za otpor”)

„Želim vam svima, svakome od vas, da imate sopstveni razlog da se pobunite. To je dragoceno. Kad nešto u vama izaziva srdžbu, kao što je to u meni izazvao nacizam, to od vas stvara borca, snažnog i opredeljenog. Time se pristupa istorijskom toku i ta snažna matica istorije treba da se održi zahvaljujući svakom od nas. I taj tok vodi prema više pravde, više slobode ali ne one nekontrolisane slobode koju ima lisica u kokošarniku.“    

Poslednje pitanje je lokalnog karaktera: zar je ova časna starina toliko opasna ili toliko nezanimljiva - da se u srpskim medijima može pronaći tek pokoja rečenica o tekstu? 

"Onima koji će graditi 21. vek, poručujemo s ljubavlju:

STVARATI ZNAČI ODUPIRATI SE.
ODUPIRATI SE ZNAČI STVARATI." 

Kompletan prevod “Indignez-vous!” Stefana Hasela dostupan je – ovde.

Blago je svuda [#20: povratnici!]

... i kako se konačno i sunce vratilo u punom sjaju, tako su neki dugo očekivani snimci konačno ugrejali ruke, dušu, stopala i nos, jer sunce još uvek nije doteralo temperaturu iznad nule, a okruženje nudi malo toga što bi ogrejalo dušu. 

Peter, Bjorn and John uskoro objavljuju novi album “Gimme Some” – 40 minuta punokrvnog prašenja među kojima je i “Breaker, Breaker”, za sada jedan od kandidata za najzabavniji tekst godine (“Before you break my heart/I’m gonna break your nose and sing about it...”)

Edie Brickell ima novi, sjajan album: ne krije uticaje osobe sa kojom živi (Paul Simon) i sa lakoćom plovi odlično produciranim i odsviranim materijalom – kojim konačno uspeva i sebi i drugima da odgovori na 20 godina staro pitanje “What I am?”.

Michael Stipe je napunio 50 godina i vraća se korenima.

R.E.M. snimaju novi album “Collapse into now!”, istovremeno dopuštajući publici da prati napredak kroz materijal objavljen na njihovom YT kanalu, koji otkriva da je period krize benda - valjda prošao, da se više nikada ne vrati.

Čitajući vesti o Bajfordu, jednom sajtu i kandidatu za Nobela...

 ... setim se ovoga:

 

„Moja zemlja nije velika zemlja.

To je jedna od najneuređenijih narodnih zajednica na svetu. 
Jedno od najpokvarenijih, najbezosećajnijih, naj idi-mi-dođi-mi mesta pod suncem. 
Jedna od najskupljnih zemalja u kojoj za svoj novac najmanje dobijate. 
Moja zemlja je 
prljava, 
cinična, 
grlata, 
naduta, 
nepoštena 
i prostačka zemlja.

(Zašto, ipak, u njoj živim?)

Odgovor je prost:

U svojoj beskonačnoj mudrosti, Bog je odlučio da me posadi baš ovde.

Ja, znači, nemam prava da tražim neki prijatniji kutak u svetu, koji je doveden u red tuđim radom i tuđom pameću.“

Činua Ačebe,

„Nigerija“

. . . 

Po istraživanju "Gallup International" na temu očekivanja u 2011, Nigerijci su među najvećim optimistima na svetu. Građani Srbije su na 4. mestu liste najvećih pesimista.

Napomena: priča je objavljena u zbirci "Najkraće priče na svetu", 1991.