Dođu, tako, vremena kada pamet zašuti, neznalica prepiše a Andrić nema veze sa tim

Postoji jedna sjajna, stara igra koju smo svojevremeno koristili u novinarskoj školi Dače Kocjana:
Petoro iz grupe bude zamoljeno da napuste prostoriju. Preostalim slušaocima bude ispričana kratka priča, namerno obogaćena detaljima.
Zašto? Zato što ljudi pri prepričavanju priča vole da dodaju detalje, želeći da je učine autentičnijom.

Primer priče: „Za drvenim, masivnim stolom u dnevnoj sobi sedi muškarac od oko 40 godina, zagledan u prazan papir uvučen u staru Olympia mašinu za kucanje. Na stolu je i jedna boca likera, kraj nje dopola puna čaša, poslužavnik sa kolačima i kafa. Na zidovima sobe su posteri Ekatarine Velike, plakat za film „Sabirni centar“, portret Lava Tolstoja i reprodukcija jedne Miroove slike. Na podu sobe, ispod otvorenog prozora leži veliki bernandinac. Muškarac pali cigaretu. Sa radija se čuje Betovenova „Peta simfonija“. 

Nakon što smo je ispričali grupi - uvodimo u prostoriju prvog od onih koji su bili zamoljeni da napuste prostoriju pre prepričavanja. Jedan od onih koji su priču upravo čuli će je prepričati.

Zatim će taj koji je upravo čuo priču od „prenosioca“ to prepričati sledećem iz grupe izdvojenih.

Šta će se dogoditi?

U petom prepričavanju muškarac će postati starac koji upravo završava oproštajno pismo na mašini za kucanje, liker postaje rakija iz sela njegovog dede koji je radio u sabirnom centru za izbeglice, kolači su nestali iz kadra, kao i kafa, na zidovima su Električni Orgazam, Dostojevski i još neka slika nekog pušača, a pas po imenu Lav veselo skakuće oko stola čekajući vreme šetnje, sve u ritmu „Radecke simfonije“.

Za svega nekoliko minuta, a zahvaljujući dobronamernim prenosiocima sadržaja, scena se u potpunosti promenila.

*

Pre nekoliko dana se na Facebook stranicama mnogih pojavilo ovo:

“Ivo Andrić ima 14.000 fanova na FB-u. Ekrem Jevrić 42.000, Kristijan Golubović 68.000, Jelena Karleuša 182.000... Ovaj nobelovac je jednom prilikom napisao: "Dodju tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati. (ovo dođe kao neka vrsta pobune...širi dalje :)))” 

Ideja širenja te poruke dalje je na mestu, ali 
Ivo Andrić nije autor ove rečenice.

Projekat na kojem radimo, i u kojem smo želeli da iskoristimo isti taj citat doveo nas je do Andrićeve zadužbine.
Poslali smo upit u vezi sa autentičnošću tog citata, ovo je odgovor:

“Nama je već izvesno vreme poznato da se cela rečenica, u nekoliko varijanata pojavljuje u tekstovima na Internetu pod Andrićevim imenom, ali bez bibliografskog podatka. Mi takvu rečenicu, i pored temeljnih pretraživanja tekstova Andrićevih dela, do sada nismo našli. U korpusu Andrićevih dela, pronašli smo, međutim, nekoliko sličnih formulacija: (... među kojima je – prim. N.) “Zli zavladaju a dobri im se pokore, nevaljali i maloumni progovore a čestiti i mudri umuknu, pravoverni izgube nadu i pravac u životu.” 

Ukoliko zaronite u Andrićevu zaostavštinu, postoji jedna rečenica koja je nalik toj citiranoj i nalazi se u "Travničkoj hronici": "S vremena na vreme dešava se ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog korita, da poruše sve, zasene razum i ućutkaju sve bolje nagone u čoveku."

(Kraj poruke iz Andrićeve zadužbine.)

Sve to je normalno: rečenice se tokom godina upotrebe menjaju u skladu sa aktuelnim slengom. Zagorče se, zaslade, prilagode kontekstu ili političkoj (zlo)upotrebi.
Problem je što se i tako izmenjene i dalje pripisuju autoru o kojem sudimo na osnovu rečenice/stava koji on, zapravo, nije izrekao, barem ne tim rečima. No - mi i dalje citiramo te reči, zavedeni, oduševljeni ili zgroženi i značenjem i izborom reči, čiji novi raspored ili zamene priči daju - drugi ton.

Slično preinačenje dešava se i sa nekim nedavnim, a važnim izjavama.

Pavlovo “Budimo ljudi, iako smo Srbi” lagano (p)ostaje “Budimo ljudi” (pod tim imenom je objavljena i knjiga njegovih beseda), što jednoj od ključnih rečenica novije srpske istorije daje - drugačiji smisao.

Slog po slog, promena po promena – zaboravi se i sam autor, odnosno originalni izvor - misao „pređe“ u vlasništvo druge osobe. Josipu Brozu i SKJ pripisujemo „Tuđe nećemo, svoje ne damo“, iako je autor te rečenice Vladko Maček (napisao je u vreme boravka u zatvoru 1933. godine). 

“Nije važno pobediti, važno je učestvovati" decenijama se pogrešno pripisuje Pjeru De Kubertenu, „osnivaču modernih olimpijskih igara“ - iako je ova rečenica deo govora anglikanskog sveštenika Etelberta Talbota. U jednoj verziji, ta rečenica je upućena puku Britanske vojske koji se spremao za odbranu jedne od kolonija, a u drugoj je izgovorena pred Olimpijcima koji su kretali na OI 1908. Kada rečenicu posmatrate u kontekstu rata i osvajanja, ona svakako dobija drugi smisao i izaziva nelagodu. Jer, kako se uopšte jedan ratni govor našao među najvažnijim krilaticama jedne manifestacije mira? 

Korak dalje počinju ozbiljni falsifikati - poput „oproštajnog pisma“ Gabrijela Garsije Markesa – teksta koji već godinama kruži Mrežom, izaziva uzdahe i dalje slanje a koji sa Markesom veze nema. Čuveni govor koji je poslužio i za pesmu Baza Larmana „Everybody's free to wear Sunscreen“ pripisuje se Kurtu Vonegatu, a on ga napisao nije; a kada se prebacimo na naše tlo valja se setiti i „Kremanskog proročanstva“ - koje je ko zna koliko puta dopisivano i menjano u skladu sa trenutkom, a poslednji put pred izbore 2000. godine.

Zašto je sve ovo važno?

Preinačenja nas odvode sve dalje od obale i istine. Vazali postaju narodni junaci; hrabri ljudi dobijaju etiketu izdajnika; lošim muzičarima pripisuje se autorstvo najznačajnijih albuma epohe; hoax mailovi na temu kontraobaveštajnih delatnosti muzičara u SFRJ prihvataju se kao istina; Forest Gamp se rukovao se sa Niksonom a upoznao je i Džona Lenona!

Evo, postoji i fotografija!

Sve ovo dovodi do jednostavnog zaključka: sve što znamo a što nije rezultat našeg ličnog iskustva odnosno svedočenja - moramo dovesti u pitanje – pre no što ga iskoristimo za donošenje zaključka ili kao dokaz da smo u pravu.

Priča ima i zabavnu stranu. 
Pogledajte ovaj video u nastavku.
Šta ćemo misliti da znamo o najvećem bendu XX veka za 1000 godina?
Ovo je dobar primer kako se stvari lako mogu pomešati i kako dobijaju drugačiji smisao, ako ne pamtimo i ne zapisujemo na vreme. 

Da citiram sinovca jednog mog prijatelja: "Što te ne ubije čini te jačim - lepo kaže 50 cent!"