Kada se mrak ne povlači pred svetlom, muzika može da pomogne.
Neke pesme u ovom miksu imaju funkciju provodnika. Druge su tu kao prigušivači. Ima i pesama koje sve rasvetljavaju, neke su tu zbog atmosfere, ali i stihova koje volim (“You say the spark's gone, well, get an electrician”). Međusobno povezane, možda ti pomognu da vidiš bolje oko sebe.
Svetle (i tamne): Massive Attack & Tracey Thorn, DJ Shadow, Ryuichi Sakamoto & Iggy Pop, novi James Blake, Leonard Cohen, Teho Teardo & Blixa, Taxiwars, Cecile McLorin Salvant, Chet Baker, Miles Davis, Annette Peacock, Brandee Younger & Shabaka, Eliana Glass, Dunja Đoković, Peter Gabriel, Sivert Hoyem, Tindersticks, Susanne Sundfor, Angel Olsen, Chrissie Hynde & k.d. lang, Cat Power, Melanie De Biasio, The Style Council & Tracey Thorn, Frente!, Suzanne Vega, The Cardigans i Jonathan Wilson.
Toliko
je pisano o počecima romana, prvim rečima i rečenicama – a premalo o pesmama
čiji su počeci podjednako veličanstveni; koji u svega nekoliko sekundi izbacuju
iz ravnoteže i najavljuju da do poslednjeg refrena nećeš ostati na nogama ukoliko nemaš koga da zagrliš.
„Sleepwalking Man“ Siverta Hojema je od takve vrste.
Ne znam mnogo pesama koje tako direktno, bez okolišanja napadaju glavu i srce.
Četiri prigušena udarca, razlomljeni zvuk gitare, a zatim „I love the ocean, too...“ – reči otpevane glasom kojem bi verovao i
kada bi pevao telefonski imenik ili deklaraciju sa sredstva za čišćenje.
Sve to se dogodi u manje od četiri sekunde, nemaš vremena da se skloniš, ali
zašto bi se i sklanjao?
(Ako premotamo neke druge pesme koje takođe ne okolišaju - Aleks Kapranos čini nešto slično u prvim sekundama „Take me out“, ali u
drugačijem štimungu. „Add It Up“ Violent Femmes od prve sekunde idu ka frenetičnosti a „A Hard
Day’s Night“ jednim akordom pravo do euforije. Razgolititi srce u četiri sekunde
je izuzetno težak zahvat.)
Verovatno svestan da je napisao čarobnu pesmu – Sivert ne čeka četiri, osam,
šesnaest krugova da bi počeo. Ne čeka jer zna da je bolje reći svoje namere što
pre:
- Da, sanjam sklonište od ljudi koji me plaše, i ti si u tom snu. Ukoliko se
pokaže da je taj moj san ipak nemoguć – biću budan i hodaću sa tobom kroz metež
i tuču; ja sam tvoj čovek, ja sam „najčarobiji
čovek kojeg ćeš ikada sresti“.
(Sivert, naravno, sve ovo saopštava poetičnije. On je pesnik, ja nisam.)
Sve strofe ove pesme nežno, ali neuplašeno hodaju po žici razapetoj
između dva sveta (među javom i međ’ snom?) spoljašnje buke i unutrašnje
iscrpljenosti. On ne želi moć, ne da bude vojskovođa – i mesečariće što je
moguće duže. Polovina srca bi najradije pobegla i sakrila se; ali - ako smo u
ovome zajedno, nema straha. Zato na kraju kaže – „Let's
walk into the fray again”.
Na papiru / ekranu ovaj stih ne deluje kao centralno mesto ispovesti.
Tek kada se čuje način na koji Sivert peva tu rečenicu na kraju strofa –
pomirljivom rešenošću čoveka koji se ničega ne boji zato što zna za koga se
bori – i kada se na nju nadovežu predivno aranžirani gudači, taj stih postaje
srce ove pesme. Od njenog pulsa zavisi sve – da li će se hod kroz metež
završiti porazom, ili pronalaskom sanjanog skloništa, da li ćemo tokom hoda do
tog mesta izgubiti jedno drugo.
(Reč „fray“ možemo prevoditi kao metež, ali i - bitku, okršaj, borbu, frku. Možemo
je posmatrati i kao tačku od koje je tkanina počela da se rašiva.)
Nespretno
pišem samo o stihovima, a ovaj snimak takođe pripada onoj još ređoj sorti u
kojoj se melodija, zvuk i reči besprekorno nadopunjuju.
I kada sam je tog januarskog ranog jutra prvi put čuo, nisam, priznajem, bio
zaveden samo rečima. Bio sam pometen glasom, tempom, gudačima i ushićenjem.
Kako znam da je bilo rano jutro?
Neki prvi susreti koji se zauvek pamte.
Od ovog je prošlo tek deset godina.
„Sleepwalking Man“ objavljena je na današnji dan, 2016.
Let’s walk into the fray again.
*
Dodatak: Koncertna verzija, još razigraniji gudači:
Od uvodnog zvuka voza koji se približava u naslovnoj pesmi, do fejd-auta
poslednjeg snimka - „Station to Station“ jedno je od najlepših čuda u
Bouvijevoj inače neverovatnoj diskografiji. A možemo ga slušati i kao Dejvidovo putovanje do izbavljenja iz pakla koji je stvorio oko sebe.
Mnogo godina kasnije, sedeći na barskoj stolici pred publikom u studiju obučen u ‘kežual’ duks
i sa osmehom čoveka kojem je sve jasno, Dejvid je pričao: „Тo su bile najmračnije godine mog
života. Bavio sam se pitanjima da li mrtve zanima šta rade živi? Mogu li da
promenim kanal na televizoru snagom uma, bez korišćenja daljinskog? Znao sam da
sam u Los Anđelesu samo zato što sam čitao o tome u novinama". Po pričama svedoka - danima je ostajao budan. Jedan od njih je čak primetio „Čak bi i Kit Ričards posustao".
Bouvi je bio iscrpljen životom u „gradu koji bi trebalo zbrisati sa lica zemlje" (Los Anđeles), „dijetom” koju su činili kokain, biber i mleko; sluđen paranoičnim strahom da „veštice žele da ukradu njegovo seme“ zbog čega je ispod kreveta
držao hladno oružje i čitanjem knjiga Alistera Kroulija, kao i onih o nacistima i numerologiji.
Paradoksalno - ono što ga je izvuklo iz tog vrtloga bilo je snimanje
filma „Čovek koji je pao na Zemlju“ Nikolasa Rega. Bouvi je prihvatio ulogu u tom filmu verujući da će biti
zadužen i za muziku u filmu. Taj projekat je u
njemu razbuktao želju za pisanjem novih pesama.
Ušao je u novi studio, praćen novom ekipom muzičara i spreman da predstavi svetu najkratkotrajniji alter-ego u karijeri: Tananog bledog Vojvodu, hladnu figuru zalizane kose, elegantno obučene u belo-sivo-crna odela i košulje. Sve suprotno od Zigija. Iako je kasnije tvrdio da
se uopšte ne seća perioda nastanka tog albuma (i deo ekipe uopšte nije siguran
da li je sve što su snimili uopšte objavljeno) – napravili su remek delo. Pesmu „Golden Years“ je prethodno ponudio Elvisu Prisliju. Pošto mu se ovaj zahvalio na
ponudi (uz „Sve najbolje, uživaj u narednoj turneji“) - rešio je da je snimi
sam. Na kraju prve strane albuma se u „Word on A Wing“ prvi put obratio bogu za
pomoć u jednoj pesmi, tražeći izlaz iz samouspostavljenog pakla. Taj pakao se oseća i u „TVC 15” - nastaloj tokom dana kokainskog ludila sa Igijem Popom
a u kojoj „holografski televizor guta njegovu devojku“. Narednu stvar na
albumu, „Stay“ neki kritičari opisuju kao ’urbani fank za jebanje uza zid’.
Na poslednjoj stanici putovanja skinuo je, kao i na kraju prve strane, masku
‘belog vojvode’, ponovo je čovek od krvi i mesa.
Metaforički ili odistinski – minuti u kojima je na ovom albumu pevao bez
distance i autoironije redefinisali su mu karijeru, a možda i spasili život.
Tokom snimanja “Wild is the Wind” u studiju u kojem je Bouvi radio pojavio se i
Frenk Sinatra, čiji je Bouvi bio veliki obožavalac. Razgovori i druženje doveli
su do toga da mu Dejvid pusti snimak „Wild is The Wind“, koji je oduševio
Frenka. To je Bouvija uverilo da bi „album ljubavnih pesama koje se piše bez
istinske ljubavi u sopstvenom životu“ (cit: Mark Špic) zatvori ’šlagerskom’
baladom otpevanom bez imalo (samo)ironije i hladne distance.
(Ta obrada inače je jedan od retkih snimaka na kojima je Bouvi bio potpuno
zadovoljan svojim pevanjem, a “Wild is the Wind” je i pretposlednja pesma koju
će ikada otpevati publici mnogo godina kasnije, 2006. godine.)
Pesma je otišla u fejd-aut, a Dejvid je krenuo na turneju čiji su koncerti
počinjali projekcijama Bunjuelovog i Dalijevog „Un Chien Andalou“ (da, scena sa
’sečenjem oka’) i muzikom Kraftwerka, koja je ’donosila jezu hladnog rata’. Mark
Špic kaže:
„Zatim mrak, zapara, oštar snop bele svetlosti i Bouvi se, ponovo unazad
zalizane kose, spušta niz stepenice u crnom prsluku, beloj košulji i crnim
pantalonama, pevajući još bezizražanijim tonom nego na ploči, kao da želi da
upropasti neko venčanje s mnoštvom gostiju, objavljujući da je punč otrovan.“
Bouvi je tu kratkotrajnu ulogu igrao do kraja.
Godinu dana kasnije - ponovo će biti
stanovnik Evrope. Kroz prvi deo ‘berlinske trilogije’ koja
je usledila dokazaće da je izlečen od kokaina; da ga slava trenutno uopšte ne zanima, da
je očijukanje sa nacizmom gotovo i da je spreman da istražuje dalje. „Station to
Station” objavljen je pre pedeset godina,
na današnji dan 1976. godine. Putovanje ka najplodonosnijem periodu karijere je upravo počinjalo.
Veoma retko - ali na moju radost - "Noćurak" ponekad sam procveta, i neočekivano.
Ovaj je izrastao neplanirano. Dušan mi je poslao divan Dunjin snimak ("Dok spava") koji me podsetio i na Sakamotov klavirski uvod za drugu verziju "Forbidden colors", ali i "Snowflake" Kejt Buš. To je, nekako, dozvalo Lakiko. Iz magle su im se zatim pridružili i Everything But The Girl, Michael Stipe & Big Red Machine, The National, Floating Points/ Pharoah Sanders/The London Symphony Orchestra, Koshun Nakao, Julia Holter, Kelly Moran, Brian Eno, David Bowie, Asma Maroof, Melanie De Biasio, Roger Eno, Hania Rani, Sergio Díaz De Rojas , Patrick Watson/Solann, Koki Nakano, Talk Talk, Depeche Mode, Nick Storring, Rain Tree Crow i KOIKOI - i svi zajedno poređali u dva sata muzike za gledanje u maglu, ili u sebe, ili iznutra, ko se čega manje plaši.
„Bouvi ima ulogu hiperteksta. Obožavaoci iščitavaju intervjue, slušaju muziku, gledaju slike i traže novu informaciju i inspiraciju... Bouvija vide kao zastupnika promene i prolaznosti života.” (Nik Stivenson)
Izučavanje Bouvijeve karijere je i dalje poput putovanja kroz ogromni, dobro ozvučeni kaleidoskop. Zvuk tog kaleidoskopa je šarenolik - od opskurne “Please, Mr. Gravedigger” iz 1967. u kojoj peva pesmu grobara na kiši i zašećerene "In the Heat of the Morning" iz perioda traženja sebe, preko najboljih rifova u istoriji rokenrola ("Rebel Rebel") i najlepših soul-pop oda Svevišnjem (“Word on A Wing”) i mega-hitova, do kriptičnog zvuka koji je ostavio za kraj (“Black Star”).
I dalje deluje neverovatno da je sve to jedan čovek, i višedecenijski niz auto-refleksija osobe koja duboko promišlja trenutak u kojem živi, onaj koji dolazi, a u kojem će biti drugač-č-č-čiji.
Zato su i slike tog kaleidoskopa raznolike i omamljujuće. Bouvi nas podseća da svako od nas može i mora da se menja, neprekidno.
U koji god deo tog kaleidoskopa da se zagledamo - scenski pokret, pantomimu, kostime, ideološka lutanja, biznis ideje (Bouvi je pominjan i kao jedan od izazivača ekonomske krize 2008.), izbore ljudi sa kojima je sarađivao ili znakove koje nam je ostavljao u intervjuima, tekstove pesama i kriptične zapise (vidi “Bowie 42 criptic words >>”) – svaki delić je intrigantan po sebi, ali su susedni delići ono što ih definiše, objašnjava, i poziva na dalje istraživanje.
Ukoliko podignete pogled od tog kaleidoskopa i zagledate se u zvezdano nebo nad nama, otkrićete ga i tamo. Patuljasta planeta, zavedena pod brojem 342843 iz asteroidnog pojasa između Jupitera i Marsa dobila je ime po njemu.
Bouvi nikada nije bio samo muzika, već i traganje.
Iako u toj muzici možete neopterećeno uživati i bez bilo kakvih dodatnih znanja. Ali ona pomažu da se razume više. Neki odgovori kriju se i u izboru knjiga koje je preporučivao za čitanje (vidi: "Bowie book club" >>)
Zahvaljujući njima će se pri svakom uronu u njegovo delo ukazati nova tumačenja: kako je njegova ruka na ramenu Mika Ronsona dugotrajno promenila čitavu Britaniju, zašto je bilo neophodno ubiti Zigija, šta se dešava kada počneš da ispunjavaš očekivanja publike, odakle inspiracija da se eksperimentiše do bukvalno poslednjeg daha; postoji li prečica za besmrtnost, da li je moguće učiniti da smrt čoveka bude sastavni deo umetničkog dela.
*
Bouvi je rođen na današnji dan. U subotu ćemo obeležiti i dan od kako ga, formalno, više nema.
Ali, Zemljani Bouvija i dalje otkrivaju. Najbolji primer je star svega nekoliko dana. Od kako se u završnoj epizodi "Stranger Things" >> pojavila njegova "Heroes" - na streaming servisima je preslušavanje ove pesme poraslo za, doslovce, 500%.
*
Sve ovo je počelo “Bouvijem kao hipertekstom”, tako ćemo i završiti.
U nastavku sledi kratki spisak knjiga, tekstova, audio-zapisa ili putokaza koje vredi pogledati, pročitati ili preslušati - prvi put, ili ponovo - zato što će sada imati drugačije značenje, boju ili ton. Vredi podeliti ih i sa mlađima, ili onima koji Bouvija još uvek nisu otkrili, a koji će u njemu možda pronaći inspiraciju i okuražiti se da probaju da pronađu svoj glas, ili kreiraju svoj lik.
Novi miks Bouvijevih misli i pesama koje će ti možda pomoći da shvatiš kojeg Bouvija trenutno najviše voliš?
Pantomimičara, onoga koji igra Čoveka-slona,
recituje Brehta, ili Zigija, Aladina Sejna, Belog Vojvodu, Onoga koji je pao
na zemlju, Soul Mena, onoga koji manipuliše vremenom, muzikom, stilom,
Džereta Goblin-Kralja... ili sve Bouvije koje je Dejvid Džouns
izmislio tokom svog boravka na Zemlji?
Svako ima svog Bouvija, omiljenog. U tome je i trik. Nemamo osećaj da nije tu, zato što je Dejvid Bouvi takođe kreacija, ideja, priča. A priče i ideje ne mogu nestati.
Rebel, rebel (live) Strangers when we meet The Man Who Sold The World DJ Hello Spaceboy Little Wonder Jump Slow Burn Absolute Beginners (live) Andy Warhol Velvet Goldmine Modern Love (Moonage Daydream mix) Never Get Old (live) Stay (live) Sons of Silent Age Time Ashes to Ashes Love is Lost (DFA remix) I can’t give everything away
Prošla
godina je bila puna muzičkih čuda, ali 2025. obeležila je pesma koja nije nova - “Cveta trešnja u planini”, horski otpevana 1. novembra u Novom Sadu.
Druga najsnažnija zvučna impresija 2025. je tišina u kojoj smo dočekali ponoć 1.
januara na Studentskom trgu. Iz magle su dopirali zvuci vatrometa iz pravca
onog užasa kraj Save i odjeci sa Trga gde se slavilo, uprkos svemu, a mi se nismo grlili, ljubili i radovali, već stajali u tišini i znali da nema nazad.
Sve ostalo što se čulo u 2025. je manje važno. (Zvučni top nije na listi zato što to nije ‘zvučna impresija’, već zločin.)
*
U četiri sata premotavam pesme koje su mi tokom 2025.
spasavale glavu i srce, oduševljavale, terale da počnem da učim novi jezik i vozile
od Beograda preko Bejruta do Bahije i natrag.
I ovo nije lista, već razbarušeni miks ;)
Najdraže od najdražih sam ostavio za poslednji sat – pa ko izdrži biće nagrađen
nizom čudnovatih pesama na kraju.
U miksu te čekaju:
Saint Etienne, Mark Ronson & RAYE, Joshua Idehen, St. Paul & The Broken
Bones, Dove Ellis, Curtis Harding, Pulp, FONTAINES D.C, Cold Court, Skinner,
Benefits, Depeche Mode, Oxajo, KOIKOI, Grizete, Ekatarina Velika, Porto Morto,
Hamilton Leithauser, David Byrne, Ca7riel X Paco Amoroso, Lonnie Holley, Niia,
Wolf Alice, Suzanne Vega, Sara Renar, Ane Paška, JeboTon Ansambl, Животни,
Škofja Loka, Maja Rivić, Ana & The Changes, Elena Vasova, Plesač Sporog
Stepa, Haustor, Yasmine Hamdan, Darkside, Lucrecia Dalt & David Sylvian,
Luedji Luna, Tom Ribeira, João Selva, Sessa, BaianaSystem, Rachel Reis, Marina
Sena, Hermanos Gutiérrez & Leon Bridges, The Chills, The The, Chrissie
Hynde & Brandon Flowers, David Bowie, Brian Eno, Geese i Alan Sparhawk. I onda najdraža pesma 2025.
Uz želju da sledeći godišnji miks neki slušaju u zatvoru a emisija ide na FM
talasima:
Živeli, i srećno svima osim njima.
