(Naslov fragmenta: Ludilo je detinjstvo, harmonija je zverska, mladićka, glad)
Davno jednom, u dobro staro vreme, neka je krava išla drumom i ta krava koja je išla drumom srete jednog zgodnog mališana (...) Tu priču mu je ispričao njegov otac; otac ga je gledao kroz staklo...
(Dž. Džojs, Portret umetnika u mladosti)
Ove jeseni umro je Danilo Kiš. Kao ruski knez, kao Andrej Bolkonski:
Knez Andreja je ne samo znao da će umreti, nego je osećao da umire. Ono strašno, večito, neznano i udaljeno, čije je prisustvo opažao celog svog života, bilo mu je sad blisko i zbog one neobične lakote koju je osećao, gotovo razumljivo i opipljivo.
U priči ,,Zamak osvetljen suncem" (Rani jadi) izgubila se Narandža, najlepša među kravama u selu. Sluga Andi pas i Dingo traže Narandžu i sanjaju, u strahu, san o smrti. Smrt je zamak osvetljen suncem. U zamku je vila sva u belom kao u svili. Kad su našli Narandžu, Andiju kao da beše žao. Radije bi ostao u snu, u zamku. Možda bi ostao cele tri godine. (Ova igra sa snom bila je samo priprema za veliku borbu sa smrću.)
Ni tri cele godine bolovao je Danilo Kiš. Vile su veoma brze u svojim poslovima. Vila u belom prevarila je Andija kao majka u beloj carskoj haljini mladog grofa Esterhazija: U svetlosti jutarnjeg sunca ugleda bleštavobelu mrlju na balkonu (...) Naglo se uspravi (...) željan da dovikne toj pretećoj svetini da jedan Esterhazi ne može umreti tek tako, da ne može biti pogubljen kao kakav drumski razbojnik. Tako je i stao pod vešala. Kada je dželat pomerio
klupicu pod njegovim nogama, još je očekivao čudo.
Smrt kao tema uvek proizvodi autoportret. Kiš je negovao krvnu vezu sa smrću još od detinjstva: Hteo sam, velim, da svesno prisustvujem dolasku sna, iz straha i radoznalosti, kao što sam bio rešio da ću jednog dana svesno prisustovati dolasku smrti i time je pobediti.
*
Prekucano iz knjige "Vježbanka Danilo Kiš" >>, Božo Koprivica, izdavač "Karioke", Beograd, 2019.)
No comments:
Post a Comment