ELEGIJA O ANTIKVARNICI
„Imaju knjige svoju
sudbinu" kaže pesnik. Koje knjige? Homer, Biblija, Božanstvena
komedija, Šekspir ili Rasprava o metodi uvek su tu; sudbinu imamo mi,
što dolazimo i odlazimo. Sudbinu nemaju one knjige što samo dođu i prođu kroz
antikvarnicu, knjige koje su uvek nekom potrebne, koje su ispratile svog prvog
vlasnika, i ispratiće sve ostale. Ali ima knjiga koje dođu u antikvarnicu, i tu
ostanu. Došle su, jer nisu bile potrebne; ostale su, jer isto tako više
nisu potrebne. Ima ih svakakvih: od onih koje su bile potrebne samo onima što
su ih napisali i nikom više, do onih, koje su nekad bile potrebne svima, da
vrlo brzo ne budu potrebne nikome.
To su tužne knjige. Čovek
ih gleda - nema potrebe da ih uzme u ruke - i nehotice misli na one koj i su ih
napisali: šta je sada sa njima? Šta rade? Jesu li napisali još nešto?
Najstrašnija pitanja koja se mogu postaviti knjizi. Možda su prestalu da pišu,
posle prvog uspeha (ako ga je uopšte bilo) za koji su znali da ne znači ništa;
ili su (još gore) nastavili da pišu, a o tome ni antikvarnica ne zna ništa. Ali
najgore je u sredini, sa knjigama koje nisu ni sasvim nepotrebne, ni sasvim
potrebne, koje bismo mogli i proč itai, ili isto tako i ne
pročitati. Uzimamo ih u ruke, prelistamo, a onda gotovo krišom vraćamo na
mesto. Krišom i od sebe, i od drugih: jer ipak bi je možda trebalo pročitati,
jer nam neki mogući čitalac stoji za leđima, i ne treba ga obeshrabrivati.
Nema boljeg učitelja
književnosti od antikvarnice. Kao na groblju, tu spadne sve: i sjaj, i bogatstvo,
i slava, i pokaže se go kostur književnosti, ono bez čega se ne
može, i ono bez čega se može. Prošle kroz mnoge ruke,
knjige kao da započinju novi život u antikvarnici,
neki pravi i stvarniji život, život u „drugoj instanci“ o kojoj
je govorio, koju je čekao, ali nije sasvim dočekao Žid. Nije sasvim, jer već nedeljama
vidim jednu njegovu knjigu kako stoji na polici antikvarnice, i čeka.
Rasečena je od korica do korica, što znači da prošla prvu instancu;
ali nemam utisak da je mnogo čitana, što znači da drugu nije dočekala. Nije
dočekala ni treću, jer je došla i ostala u antikvarnici. Zaželeo sam da je
kupim, iz poštovanja prema piscu koji nam je nekad toliko mnogo značio, ali koga je
vreme, kao i tolike druge, gotovo sasvim ispraznilo.
Da sam bogat, kupovao bih
po antikvarnicama samo takve knjige, one koje više nikome nisu potrebne. Šta
bih sa njima? Ne znam. Stavio bih ih u neku sobu u koju niko ne ulazi
(kao i hleb, knjigu je grehota baciti), i tako ih poštedeo dugog i
ponižavajućeg čekanja mogućeg kupca. Kakva bi to biblioteka bila! Da sam
američki milioner, od nje bih stvorio institut za proučavanje književnosti -
tačnije rečeno, školu za sve one koji osete da ih obuzima (kako je govorio
Dositej) „črezvičajni svrabež knjigopisanija". U običnim školama,
učimo kako se uspeva one koji nikada neće uspeti; ovde bi se oni što bi u mogli
uspeti učili tome kako izgleda neuspeh, što je daleko korisniji nauk. Ne znam
da li se stvaranje može naučiti (trebalo bi prvo raspraviti je li ono što
nazivamo stvaranjem uopšte bilo kakvo stvaranje), ali ako se može, onda nas
njemu neuspeh uči koliko i uspeh, ako ne više. U ovoj školi, profesori - koji,
za razliku od profesora drugih visokih škola, ne bi smeli da pišu ništa -
govorili bi svojim učenicima otprilike ovo:
„Vidite, mladi čoveče, sve ove knjige napisane su sa čvrstim uverenjem da
govore nešto veliko i značajno. Vremenom, našle su se na policama raznih antikvarnica
u svetu, i tu ostale, jer više nikome nisu govorile ništa. Danas samo znamo ono
o čemu one ćute. Svaki čovek koji drži do sebe mora da pročita desetak
takozvanih velikih knjiga; ali bi svaki pisac morao da pročita i bar desetak
ovakvih knjiga, knjiga koje su zaćutale i pre nego što su počele da govore. Ako
ni zbog čega drugoga, ono zbog toga da bi naučio najveću mudrost pisanja,
mudrost koja nije u tome kako se pišu dobre knjige, jer to, pravo govoreći, i
nije mudrost - Valeri je govorio kako nam je to dato, ili nije dato, i mi tu
nemamo nikakvog udela - već kako da ima obzira prema svojim knjigama, kako da
ik nikada ne izloži beskrajnom poniženju da mesecima, pa i godinama stoje na
policama antikvarnica, a da ih niko ne pogleda. Nemojte biti surovi prema
knjigama koje pišete, i onima koje mislite da napišete. Nemojte misliti na
biblioteku Britanskog muzeja, mislite na antikvarnice.
Izdali ste knjigu ili dve, ali to još ne znači da ste pisac. Svako može da izda
knjigu ili dve, na svetu ima sasvim dovoljno izdavača, nekom se može učiniti da
je mu potrebno baš ono šta vu pišete. Ali postali ste pisac onog dana
kada na polici antikvarnice više ne ugledate svoju knjigu, koja je juče ili prekjuče
dospela tamo. I nemojte nikada zaboraviti: nema boljeg učitelja književnosti od
antikvarnice.
Nema pouzdanijeg i nepodmitljivijeg učitelja".
PUTOVANJA PO SREDOZEMLJU
„Samotni putnik je đavo“,
kaže arapska izreka. A koga sam đavola ja tražio po Sredozemlju, malom
zatvorenom svetu, do koga čak i vetrovi sa velikih ravnica i velikih mora jedva
dopiru?
Pravo govoreći, na
Sredozemlju nema ničega. Ima malo vina, malo ulja, malo mudrosti i malo umetnosti.
Ali čovek suviše brzo shvati da ni umetnost, ni mudrost nisu dovoljne da ispune
jedan život. Ima sunca i ima uživanja o kojima sanjaju ljudi sa Severa, do nosa
uvijeni u svoje šalove i kabanice. Ali da bi se ona pronašla, treba zaći u
sumnjive kvartove i ulice koje vodiči ne spominju.
I tada počinjemo da
shvatamo šta je u stvari Sredozemlje. To je oblast gde se ništa ne proizvodi, a
kroz koju prolaze svi proizvodi, carstvo trgovaca i novca. Na Sredozemlju se
sve može kupiti, i sve se prodaje, bez stida i licemerja koji na drugim
stranama sveta obično prate takve razmene. Ništa se ne prikriva i sve se naziva
pravim imenom zato što je - kao i kod svih primitivnih ljudi - novac tu, pod
rukom, i ne krije se iza čekova dalekih banaka.
Govorimo o Sredozemnom
humanizmu (kao, na primer, Kami) i o filozofiji čoveka. Ništa površnije od
Sredozemne filozofije čoveka. Tačnije rečeno, nema filozofije koja manje govori
o stvarnom životu od mediteranskog humanizma. Čovek je mera svih stvari, govore
razmetljivi sofisti, ali u duši znaju da je to zapravo samo jedna odbrana
jednog malog estetiziranor narodića (kako ga je zvao Tomas Man) pred navalom
života koji govori nešto sasvim drugo. Jer na Sredozemlju filozofija nije
ni trenutno pena što se skupi na vinu dok se ono uliva u čaše.
Čovek ne postoji na
Sredozemlju. Dok su drugi odlazili u muzeje, u kojima pokušavamo da sačuvamo
malo pene sa našeg života koja bi inače nestala sasvim, ja sam u carigradskom
pristaništu posmatrao amale kako iznose sanduke pune voća i riba sa brodova. U
prvi mah, učinili su mi se kao neke neobične četvoronožne životinje: povijeni
toliko da su rukama gotovo doticali zemlju, sa glomaznim samarima neobična
oblika na leđima, oni jesu bili mera svih stvari na Sredozemlju, ali nisu bili
mnoro od čoveka. Bili su jeftiniji od mazgi i magaraca koji traže i više i
bolje hrane, prelazili su put od broda do kola na obali ne gledaj ući ni desno,
ni levo, ne dižući glavu čak, kao da se upravljaju po tragu koji su ostavili na
pločniku. Od pamtiveka, amalin je sveta životinja u carpgradu, i kad on prelazi
ulicu, sva se kola zaustavljaju da ga propuste.
Ne mislim na idiotsku socijalnu patetiku kojom se često razmeću novinari i
literati zato što nemaju ni pravih osećanja, ni pravih misli. Mislim
jednostavno na to, da na svetu ne postoji nijedna druga oblast gde je čovek
tako nepovratno beznačajan, kao što je to Sredozemlje. I više od toga. Na
Sredozemlju, ljudskog dostojanstva imaju samo razbojnici, brkati hajduci sa
kritskih brda, i moćnici novca i vlasti, koji su takođe jedna vrsta razbojnika.
Svi ostali su tek nešto više od životinje.
Siromaštvo je deseta muza,
kaže negde Lorens Darel. To je zato što je na Sredozemlju sve slikovito, sve
obasjano suncem što se sve — kao što znamo i iz neorealističkih filmova — odigrava
na ulici, pred svima. Možda je siromaštvo ui muza, ali zato što su muze
frigidne device koje nas ostavljaju na pola puta. Ne verujem ni u literarne
pohvale siromašta koje je pisala Isidora Sekulić. Siromaštvo razjeda, rastače i
ponižava. U Indiji (bar kako kažu putopisci) čovek se gubi u anonimnoj masi
siromaha, u kojoj i ime i ličnost nestaju.
Na Sredozemlju, čoveku
ostane ime, ostanu mu i neke krpice ličnosti, i kroz njih možemo da vidimo nago
ništavilo siromaštva i beskrajni mrak poniženja.
Zato i volim da putujem po Sredozemlju. Volim da čitam grčke filozofe, i da
pritom mislim na amale u Carigradu, dečake i devojčice u sumnjivim ulicama
Aleksandrije (Aleksandrije koje više nema, koja je danas samo zabita arapska
palanka), na sav onaj svet što se skuplja u lučkim i prilučkim
jazbinama gde se najsmelije zamisli „božanskog markiza" mogu ostvariti za
malo novca lako ovlaženog od znoja i pljuvačke.
Jer na Sredozemlju je sve
jasno i nedvosmisleno, i tu vidimo kako su lepe misli u stvari maštanja kojima
se predajemo, uplašeni od ogromnog jada stvarnog života.
ČEMU PUTOVATI?
„Za mlade, putovanje je
obrazovanje; za starije iskustvo“, kaže Bejkon. Ali obrazovanje i putovanje
odavno su razdvojeni, univerziteti i biblioteke ne nalaze se više u središtima
života i civilizacije, već u udaljenim zaseocima u koje inače nijedan putnik ne
bi došao. Obiđite sve američke univerzitete, i nećete videti gotovo ništa od
Amerike; ako želite da vidite Ameriku, videćete usput tek jedan ili dva
univerziteta. Što se tiče iskustva, ni tu stvari više nisu onako jasne kao što
su bile Bejkonu pre tri stotine godina. Šta je „iskustvo“? Da li samo ono što
se uklapa i potpomaže neki zadati razuman cilj, ili je ono nešto daleko
bezobličnije, daleko manje svrhovito, iracionalno, bez pravog cilja i bez prave
svrhe, nešto što se javlja kada nam uopšte nije potrebno, a ostaje nemo kada
nam se čini da ne možemo bez njega? Čini li nas iskustvo mudrim ili samo
blaziranim? Možda je ono što zovemo mudrošću na kraju krajeva samo neka vrsta
beskrajne dosade u kojoj nam se čini da znamo sve, samo zato što nas mrzi da
doznamo još nešto.
Pa zašto onda ipak
putujemo, zašto je „putovanje“ jedna od magičnih reči pri čijem nas pomenu još
uvek obuzima laka i prijatna jeza iščekivanja? Putujemo pre svega zato, što nam
se na putovanju čini da nešto radimo dok, u stvari, ne radimo ništa. Sve radi
za nas. Sedimo u vozu, u autobusu, u kolima ili na brodu, svet promiče pored
nas, a mi postajemo čvrsta tačka oko koje se sve okreće. Kada dođemo negde, u
stanju smo da danima hodamo, ali hodanje nije nikakav rad, ono se odvija bez
našeg vidljivijeg učešća, i mi smo usredsređeni na ono pored čega hodamo: svet
opet promiče pored nas, a mi kao da se ne krećemo – ulice, kuće, ruševine,
crkve, idu nam u susret, prolaze pored nas, i zaboravljamo da smo mi ti koji se
krećemo, dok sve ostalo stoji na svome mestu. To je zato što hodanje – treba
još jednom ponoviti – nije nikakav rad; Aristotel je predavao hodajući, Niče
nije verovao u misao koja nije rođena u hodu, ali to samo znači kako hodanje
služi nečem drugom, i nema svoju svrhu u sebi samome, pa ga – dakle – jedva
primećujemo kao neku naročitu delatnost. Na kraju, vraćamo se u hotel umorni,
ali to nije telesni umor od obavljenog posla, to je umor od viđenog, umor od
poplave slika koje su se nagomilale u nama i koje treba po svaku cenu zadržati
u pamćenju, pamćenju na koje mi isto tako teško možemo da utičemo. I tako, kad
se sve sabere, nismo radili ništa, a čini nam se da smo uradili mnogo.
Zatim, svet se na putovanju pretvara u gomilu slika, on gubi svoju supstancijalnost da bi postao slikovit, i sve postaje lako, bez težine, kao da lebdi u praznom prostoru. Jer, videti nešto ne znači i preživeti nešto, ali kako stvari gledamo sa istom usredsređenošću sa kojom ih i proživljavamo, mi jedno zamenjujemo drugim, i gledanje postaje naš život, koji nas pritom ne košta ništa i ni na šta ne obavezuje. „Šta treba videti u Beogradu?“ upitao me je jedan putnik. Nisam znao šta da mu kažem, zato što nikada nisam gledao Beograd; živeo sam u njemu, radio sam u njemu, on je za mene bio gomila uspomena i događaja, prijatnih ili neprijatnih, vedrih ili bolnih, uspomena koje sam voleo ili kojih sam se stideo, ali nikada ono što treba „videti“. Svaka ulica, svaka kuća bila je vezana za neki komad moga života i ima takvih sati kada volim da prođem nekom ulicom, zastanem na nekom uglu, zato što su oni male Madlene kraj kojih kuljaju uspomene, a u svakom životu dođe čas kada uspomene postaju važne… Ali na putovanju nema uspomena, sve što vidimo gledamo kao dekor, i svet se pretvara u gomilu senzacija: boje, zvuke, mirise i ukuse – kada prvi put vidimo nešto, to je kao trenutak najčistijeg nastajanja, jer nema uspomena da nam ozare ili zagorčaju sve te čulne slike, da im daju neku težinu, učine ih neprozirnim, kao i naš život što je.
„Gledaj, gledaj pažljivo
ovo“, čitamo u Africi Rastka Petrovića, „jer ćeš, ne zna se zašto,
docnije u životu govoriti: To je nešto zbog čega je vredelo živeti!” Ali šta
znači živeti? Ne putujemo li zato što nam jedan život nije dovoljan, i nije li
svako putovanje po jedan mogući život, koji se otvara pred nama? Uvek mi se
činilo da bih sad, u Rimu ili Carigradu, Atini ili Aleksandriji, mogao da
započnem neki drugi život, kao da se ništa nije dogodilo, kao da mi neki
svemoćni duh kaže: evo, počni iz početka, ovde, odmah. I taj drugi život tek
što nije započeo, dovoljno je malo zaboraviti se u nekoj ulici, na nekom trgu,
na terasi neke kafane: stvari nemaju nikakvu težinu, zašto bi je naš život
imao? Kao u san, tonemo polako u taj svoj drugi život, život koji smo ovoga
puta sami izabrali, i dovoljno nam je osećanje da bi on mogao početi, ako bismo
zaista hteli – samo ko „zaista hoće“ nešto? U svemu što želimo, uvek postoji i
nečija druga namera, nečija druga misao; mi znamo da drugih života nema i da
nismo izabrali svoj, pa ipak nam je dovoljno da za nekoliko trenutaka počnemo
da sanjamo neki tuđi život, da znamo da bi tih mogućih života moglo biti.
Pogodbeni način postaje stvarnost zato što na putovanju stvarnosti pravo
govoreći nema: više nismo tamo odakle smo otišli, ni sasvim tamo gde smo došli;
stalno smo na nekoj ničijoj zemlji gde je sve moguće, zato što ništa nema
prilike da se ostvari. Putovanje je kao san, a san je – to znamo svi – laža; ko
mu jednom poveruje, ostaće zauvek opčinjen, zatvoren među slikama.
I zato ne putuju samo oni
koji žele da se obrazuju, ili koji žele da steknu neko iskustvo, kao što je
mislio Bejkon; putuju i mnogo zgađeni, i mnogo očajni – zbog njih i ima toliko
putnika po svetu. Ko pristaje na ono što jeste, sedi mirno kod kuće.
Samo – kome nije muka od onog što jeste?
*
(Prekucano iz knjige "Profesor matematike i drugi drugi eseji" Jovana Hristića, objavio "Filip Višnjić", Beograd, 1997)
+ Preporuka: Jovan Hristić: "Terasa na dva mora" >>
No comments:
Post a Comment