Saturday, 5 August 2017

Jovan Hristić: "Terasa na dva mora"


Možda je to odraz lenjosti, ja pak verujem da je u pitanju ljubav: već godinama, bez obzira na to na koji deo obale Mediterana se putuje, bez brojanja dana namenjenih za odmor i očekivanja od putovanja, tri knjige su uvek u torbi: Hristićeva "Terasa na dva mora", njegove pesme i Sandrarova "Iz celog sveta u srce sveta". Ostale knjige biraju se prema želji, raspoloženju ili gabaritima koje zauzimaju u koferu.

"Terasa na dva mora" je štampana u tužno malom tiražu od sedam stotina primeraka 2002. godine, po svemu sudeći nakon njegove smrti. U antikvarnicama je ima "više nego malo" odnosno nikada, na portalima posvećenim menjaži ili kupovini knjiga je uvek statusu "prodata", a ovaj moj hrabri primerak mekih korica i lošeg poveza je proputovao toliko kilometara samnom i nakupio se soli na stranicama da čitanje ove knjige zahteva posebnu pažnju i otvaranje samo u danima kada na plaži nema vetra.

(Zato je prekucavam, ubrzano, bojim se da će vetar sledeći put odneti neku stranicu.)

Ono što se nalazi između korica "Terase na dva mora" je poput šake pune najfinijeg šljunka izmešanog malim školjkama i peskom. Priče o otocima Jadrana, Grčkoj, Homeru a na kraju - jedan od najlepših eseja koje sam do sada pročitao o Mediteranu, a pročitao sam ih već prilično mnogo, u kojem Vava raščlanjuje metafiziku Podneva na moru plivajući od Kamija do Valerija a zatim se udubljuje u jednu njegovu pesmu, 'vrhovnu pesmu našeg stoleća", kako je nazvao Vinaver i 'goneta' je , sve dok ne prizna da možda pogrešno misli, ali da mu niko ne može oduzeti pravo da zamišlja i izmišlja.

Esej nije kratak i nije za nestrpljive.
Ali je gust poput mora u podne i lepi se za prste poput smole borovine. 
Slanoljupci će uživati.
Čitati u tišini, ili uz neki album Paola Fresa koji miriše na so.


*

TERASA NA DVA MORA


Leto, prostranije od Carstva.
(Sen-Džon Pers)

Svetlost je unela u taj predeo istinu.
(Rastko Petrović)

Kuća sa terasom nalaz ise na jednom rtu gurnutom u more. Može se učiniti da "gurnut" nije baš najspretnije izabrana reč, ali ako ste jednom izašla iz kuće na terasu biće vam jasno da se jedino njome može opisati ono što se sa vama dogovodilo kada ste se našli sa tri strane okruženi morem, a kopno iza vaših leđa kao da je odjednom nestalo i ostavilo vas da lebdite nad beskrajnim prostranstvom mora. Može se takođe učiniti da ni "prostranstvo" nije mnogo srećna reč, pogotovu što je još i "beskrajno", ali i ona savršeno odgovara istini, pošto je na toj terasi sve što bi drugde bilo literarno prenemaganje, bila istina.

Terasu smo nazvali "terasa na dva ora". Ono što je bilo na jednoj strani bilo je jedno more, ono što je bilo na drugoj, drugo. Iz jednog Sunce - "ružoprsta zora" Homerova - izlazi, u drugo zalazi. Ali o zalascima Sunca na moru Homer, na žalost, ne govori ništa. Moramo se snaći kako znamo i umemo da bismo našli sliku koja će nam zalazak sunca opisati isto onako upečatljivo kao što "ružoprsta zora" opisuje izlazak. Moramo strpljivo posmatrati šta se sve zbiva na nebu kada svetao krug Sunca, koje nas više ne zaslepljuje svojim sjajem, počne polako da se spušta ka ravnoj crti horizonta i da tone za nju, i gonetati šta nam njegove boje govore o danu koji nas sutra čeka.

Zalazak sunca na moru prizor je daleko bogatiji, raznovrsniji i zanimljiviji od izlaska, Jutarnje Sunce izađe iz mora, bez mnogo okolišavanja skida sa sebe naslage noći i upućuje se ka zanitu, ostavljajući nekoliko jednostavnih poruka za sobom; večernje Sunce puno je znakova i predskazanja. Sa "terase na dva mora" bezbrdoj puta sam gledao Sunce kako zalazi - video sam ga ogromnog, usijanog i crvenog, jasno ocrtani krug na čistom i ozarenom nebu što obećava lepo vreme; video sam mutne i nečiste zalaske u kojima se Sunce vuče prljavim i bolesnim nebom, i koji ne obećavaju ništa dobro ni nama na kopnu, ni onima na moru; video sam zalaske u kojima je Sunce bilo bledunjav, slab, beskrvni svetao kurig iza navučene skrame oblaka; video sam nezdravo užarena Sunca presečena zlosutnim crnim oblacima, tankim i pravim kao oštrica noža; video sam zalaske u kojima je Sunce bilo mala svetla rupa u nebu gustom i neprozračnom kao gnoj...

Od poslednjih časova jutra do prvih časova večeri, vrata koja vode na "terasu na dva mora" preko leta su bila obično zatvorena, a teške zavese zaostale iz nekog davnog prošlog vremena koje su odisale ništa manje davno prošlim mirisima navučene, kako bismo bili zaštićeni od vreline i zaslepljujućeg bleska podnevnih sati. I dok su napolju sile svetlosti osvajale dan, i Sunce se upinjalo ka zenitu, u kući su vladali polumrak i tišina. Literatura bi zahtevala i tihe otkucaje nekog drevnog časovnika, ali ja se ne sećam da ih je bilo - kao što literatura ima svoje zahteve, i stvarnost ima svoje pravo da ne haje za te zahteve.

Znao sam da sedim u toj sobi iz koje se izlazilo na terasu, čekam da Sunce stigne do najviše tačke Podneva, i zaustavi se u njoj kao pobednik, osvajač pred kime se najzad rasprostrlo ogromno prostranstvo nad kojim on sada ima apsolutnu vlast. Ono se nije moralo videti u tom času; ono se osećalo sa druge strane zatvorenih vrata, kroz navučene zavese, pa čak i kroz debele kamene zidove starinski građene kuće. Ono se osećalo kao prisustvo, kao dodir, kao moć, kao neki tajanstveni događaj koji će u jednom mahu preobraziti čitav svet.


Tada bih, po cenu da dobijem sunčanicu, razmakao zavese, otvorio vrata i kao opčinjen izlazio na "terasu na dva mora". Sunce je bilo visoko, u njegovoj svetlosti more je bilo gusto i neprozirno plavo; tu i tamo, na njemu bi se videlo poneko belo jedro, ili brod koji plovi ko zna kuda. Taj čas se nije smeo propustit; bilo bi sramno sedeti u zatvorenoj i zamračenoj sobi dok Sunce likuje u bleštavom sjaju svoje pobede.

Izlazio bih, razume se, bos. Bilo bi svetogrđe ne dopustiti našem telu da se bez prepreka sretne sa kamenom "terase na dva mora". Leto je doba nagote i dodira, a dodir toplog kamena pod stopalima jedan je od najlepših iz bogate riznice u kojoj leto drži svoje dodire spremne za nas. Taj dodir sa kamenom je saobraćanje, Kamijev "dijalog kamena i ljudskog tela po meri sunca" u kome se razmenjuju bezglasne poruke i koje nas uvode u preobražaje što se zbivaju u času Podneva.

Dodir. Ali, šta je dodir? Filozofi najčešće i najviše pišu o vidu; Bodler je bio obuzet mirisima; sladokusci su obuzeti ukusom; poneko napiše i nešto o sluhu. O dodiru gotovo da niko ne govori. Kao da se u njemu ništa ne događa: stavite ruku na topao kamen, zakoračite na tople kamene ploče, malo se ugrejete, i to je uglavnom sve. Ali čak i da jeste sve, to nije malo: ne smemo zaboraviti da Kami, koji je jedan od vrhunaca moderne mediteranofilije, da na kežamo mediteranomanije, i kome se uvek moramo obraćati kada govorimo o letu i o Sredozemlju, ne govori uzalud o "životu sa ukusom toplog kamena" - topao kamen znači nešto mnogo više od ugrejanog komada stene, i što on nosi sa sobom zna da se rasprostre čitavim našim životom.


Ali da bi se otkrila misao koja prebiva u dodiru treba upotrebiti ruku, a to je nešto što filozofi retko čine. Da čine, shvatili bi da je istina dodira sa kamenom u tome što ljudsko telo, ili ljudsko meso, ako hoćete, biva na tajanstven način preobraženo: ono postaje element. "Meso (chair) nije materija, nije duh, nije supstanca", kaže Merlo-Ponti u Vidljivom i nevidljivom. "Da bi se odredilo šta je ono, potreban je starinski izraz "element" u smislu u kome se on upotrebljava kada se govori o vodi, o vazduhu, o zemlji i o vatri..."

I to se zbiva u Podne.
Podne je veliki, tajanstveni i mistični čas na Sredozemlju. Verovatno i na drugim morima, na svakom na svoj način. Ono ima nešto što ni izlazak, ni zalazak sunca nemaju - ono nije samo prizor, već i sila koja upravlja veličanstvenim preobražajem što prodire do u najdublje dubine onoga što nazivamo bićem, jednom od onih reči koja više obećava nego što ispunjava obećanja. Podne nije samo jedan događaj na nebu, u času Podneva mi prekoračujemo granice jednog sveta i ulazimo u jedan drugi koji uzalud pokušavamo da opišemo rečima, pošto se u preobražaju koji se zbiva u Podne istine ne otkrivaju rečima, već dodirom. "Istine koja ruka može da dodirne", kaže Kami.

Podne je čas najkraćih senki, u kome zamire sve. I izlazak, i zalazak sunca govore nam ponešto; Podne ćuti. Podne je čas u kome sve staje, kao i ljudsko srce što zna da za trenutak stane, preskoči jedan otkucaj, i onda nastavi da radi.  U Podne, u zaslepljujućoj svetlosti sunca, sve postaje Jedno, i mi se nađemo u "blistavo belom biću" Parmenidovom, nepokretnom, celom, okruglom, u kome nema ni pukotina, ni praznog prostora, u kome smo "svuda od središta podjednako daleko". Četiri veka posle Parmenida, Lukrecije će reći da je svemir bez granica i bez mere i da, na bilo koje mesto da se u njemu postaviš "sa svakog isti beskraj ostavljaš". U užarenoj tačci Podneva, taj se beskraj otvorio za nas i uvukao nas u sebe.

Pesnici su napisali sijaset pesama što o izlasku, što o zalasku Sunca, ali o Podnevu više nego malo. Izgleda da Podne i Dan ne spadaju u njihovu omiljena carstva. Da li je to zbog toga što je Podne čas nemilosrdne i nepoštedne svetlosti u kojoj nestaju dvosmislenosti koje stvarima daju magle i tame, i tako ih čine privlačnim, u tajanstvenom, u onome što je samo nagovešteno?

Možda. Ipak, postoji jedna velika pesma koja govori o Podnevu i o zbivanjima u tom raskošnom času. 

To je Le Cimetiére marin, Groblje kraj mora.

Na našem jeziku, Valerijeva pesma postoji u četiri prevoda: jedan je Vinaverov, objavljen u časopisu Književnost 1955. godine; drugi i treći su dve verzije prevoda Kolje Milićevića, koje su objavljene 1965. i 1969. u časopisu Savremenik; četvrti je prevod Ivana V. Lalića, objavljen u njegovoj Antologiji novije Francuske lirike 1966. godine. Osim Homera, Dantea, Šekspira i nekoliko Bodlerovih pesama, nema pesnika koji je kod nas zaslužio da bude toliko puta preveden, i ovi prevodi, pogotovu što se među njima našao Vinaverov, pozivaju makar i na najblaža poređenja. Vinaverovim prevodima često je prebacivano da znaju da odlutaju od  originala dalje no što je dozvoljeno, a njegovim komentarima da su više ushit nego misao i objašnjenje. Drugim rečima, njegov prevod Valerija bio bi više Vinaver nego Valeri.

To je dosta olako rečeno. Jer - šta je Valeri?

Vinaver kaže da je Groblje kraj mora "vrhovna pesma našeg stoleća". Nije li Vinaver možda bio previše darežljiv prema pesmi koju tek što je bio preveo, još uvek zadihan od probijanja kroz njene gustiše? Jer o tome je li Groblje kraj mora vrhovna pesma stoleća ili nije, možemo do mile volje raspravljati i ne doći ni do čega, jednostavno zato što pravo pitanje nije da li je Valerijeva pesma vrhovna pesma našeg stoleća, već: zašto ne bi bila vrhovna pesma našeg stoleća? Ona govori o božanstvima koje Valeri naziva "neprikosnovenim" (déités incontestables). Moru, Nebu i Suncu, i šta bismo mogli još da tražimo od jedne pesme? "Ne znam mnogo o bogovima", kaže T.S. Eliot u jednom od svoja četiri kvarteta koji bi se takođe mogli pojaviti kao kandidati za vrhovnu pesmu našeg stoleća, "no mislim da je reka / Snažan smeđ bog..." A More, Nebo i Sunce su božanstva, i te kako moćna božanstva, i susret sa njima otkriva neke tajne u skrivenim kutovima naših duša za koje nismo ni znali da postoje, obnavlja naše energije i isceljuje nas.

Ostavimo, dakle, na miru Vinaverovo darežljivo tvrđenje da je "Groblje kraj mora vrhovna pesma našeg stoleća". Slažem se da jeste. Ako ništa drugo, ona nam pruža uživanja kakva nam samo velike, "vrhovne" pesme pružaju - čas savršenu i prozračnu jasnost, čas složenost u kojoj se moguća značenja rasprskavaju kao vatrometi. Mislim da sam tako nešto i rekao Vinaveru, jednog četvrtka popodne kada je redakcija Književnosti primala saradnike, i Vinaver dolazio, pomalo zadihan, sa torbom naduvenom od knjiga i časopisa, a mi tada mladi, stajali u uglovima tamnim drvetom optočene sobe na međuspratu Terazija 16, i teško se usuđivali da kažemo nešto pred strogim pogledima tadašnjih književnih velična koje je Eli Finci okupljao oko časopisa čiji je tada bio urednik. Ali njemu moja saglasnost bez sumnje nije bila potrebna, jer je on jurio za nekom svojom mišlju negde na drugom kraju intelektualnog obzorja.

Jeste Valerijevo Groblje kraj mora vrhovna pesma, ali je ta vrhovna pesma i vrhovno nejasna.
Da li je nejasna?

Pitanje može izgledati neumesno kada se nađemo pred Valerijevim stihovima koji idu među najsloženije, da ne kažemo najzapetljanije u francuskoj poeziji, stihovima kroz koje je ponekad više nego teško probiti se, i pred komentarima koji su se nagomilali oko Groblja kraj mora, koje u njima mora da se guši, i koji, kako kaže Vinaver u belešci uz svoj prevod, "pronalaze u Groblju kraj mora tako visprene zalete i zaplete da nas njihova mašta u tom pogledu zgražava."

Ipak, jednog Podneva, na "terasi na dva mora" učinilo mi se da sam razumeo Groblje kraj mora. Kao što se događa samo onima koji su ili zasićeni ili presićeni erudicijom pa je jednim pokretom zbacuju sa sebe, ili neznalicama koji u bezazlenoj nagoti svoga neznanja ne haju za erudiciju, izmeđe mene i Valerijeve pesme odjednom nije bilo ničega i nikoga. Ne znam je li iko od onih koji su tumačili Groblje kraj mora pisao o onome o čemu govori Valerijeva pesma, tačnije rečeno o onome što se u njoj zbiva. Za simboliste i njihove naslednike to je nepristojno pitanje, omražena "jeres parafraze". Ali sve što je rečeno jezikom mora biti da je o nečemu, i ja sam u tom času video Groblje kraj mora kao veliku pesmu o Podnevu, o čudesnim i uzbudljivim preobražajima koja se u tom času zbivaju, i čiji najbolji komentar nisu ni učene rasprave, ni dalekosežna tumačenja, već samo to sredozemno Podne koje zaslepljuje svojom vatrom, "quand sur l'abîime un soleil se repose" i kada 

Midi sans mouvement
En soi se pense et convient à soi-même.

Sunce je osvetlilo najzamršenije lavirinte Valerijeve pesme, složilo je u jednu celinu, u jednu priču i sve je postalo razumljivo i jasno. Shvatio sam zašto je Podne "le juste", shvatio sam šta je "admirable justice / De la lumiere auy armes sans pitié", shvatio sam kako je more "toujours recomencée", shvatio sam šta je to "la calme des dieux", shvatio sam kako je "Songe" postaju "savoir", shvatio sam kako Hram Vremena "un seul soupir résume", shvatio sam šta će Zenon, "cruel Zenon", odjednom u pesmi, shvatio sam šta "ombre de tortue" predstavlja "pour l'âme"...

Bilo je to naliz na iznenadna shvatanja o kojima najviše govore mistici i matematičari. "Ah! le Soleil". U času letnjeg Podneva, dok su odnekud dopirali "les cris aigus des filles chatouillées", u jednom dahu sam bio proveden kroz čitavo Groblje kraj mora, kroz sva zbivanja u Valerijevoj pesmi, od "le sein charmant qui joue avec le feu", do Zenonove strele koja u najčistije apstraktnom prostoru sažetom u trenutak kada se Sunce našlo u svom zenitu, "vibre, vole et ne vole pas." Sve zagonetke te "vrhovne pesme" namah su se otvorile, i kap što u njoj San postaje saznanje, metafore su postale istine, pošto je na podnevnom suncu sve istina.

Tačnije rečeno, stvarnost. U tom blesku i sjaju Podneva, pesničke slike i metafore, Malarmeove simbolističke "subtiles analogies" prestale su da budu ono što se priča, manje ili više vispreno poigravanje sa rečima, i postale su ono što se zbiva.

A što se tiče nejasnosti. Ima nejasnosti i nejasnosti. Valerijeva pesma izgleda nejasna zato što je njena dužina ograničena. I to vrlo strogo. Ali ona nije ograničena zato što se pokoravala zahtevima neke određene, postojeće jezičke forme; ona je ograničena zato što su zbivanja u njoj ograničena. Čas Podneva ne traje dugo. Dvadeset i četiri strofe, sto četrdeset i četiri stiha granica su koja se ne može prekoračiti a da Sunce već nije počelo da kreće ka svome zalasku, i čarolija Podneva počela da se razblažuje u časovima dana. Valeri je morao da juri, da sažima, jer Sunce ne čeka, i sve mora da bude rečeno dok je svet još spreman, zastao između dva otkucaja časovnika, ili srca, kako hoćete.

Možete mi se smejati, možete me smatrati zanesenjakom, možete reći kako je sve to bilo literarno prenemaganje i izvodijada, možete raći kako je nevolja sa mnom što - kako mi je jednom rekao moj prijatelj, pravi mediteranac, za razliku od mene kontinentalca i u najboljem slučaju priučenog mediteranca - suviše volim Sredozemlje, i da su to samo moja snevanja koja su odlutala daleko, daleko od Valerijeve pesme. Složiću se. Priznajem, po koji put već, da sam neznalica, da uglavnom nisam čitao učene komentare Groblja kraj mora koji bi me vodili pravim putem i ne bi mi dozvoljavali da se upuštam u takve izlete - ali mi to daje slobodu da izmišljam. Onaj ko ne zna, kaže Haksli u jednom eseju, ima slobodu da izmišlja. Možda sam ja izmislio sve ovo što se dogodilo jednog letnjeg Podneva na "terasi na dva mora", kada sam se našao u središtu dejstva moćnih sila koje su progovorile stihovima jednog pesnika.

Jeste, sve je to verovatno izmišljotvina, i neki pravi poznavalac Valerija bi mahnuo rukom na moje tvrđenje da je Groblje kraj mora pesma o onome što se zbiva u jednom trenutku, u trenutku Podneva. Ali jedno, sasvim izvesno, nije izmišljotina: Sunce je uvek stvarno. Kao i brzina svetlosti koja je jedino što je apsolutno u prirodi.

(Prekucano sa stranica 115-124, Jovan Hristić, "Terasa na dva mora", izdavač Filip Višnjić, Beograd, 2002.)


p.s. Dragi profesor u tekstu nije, naravno, naveo kompletnu pesmu a na Mreži je pominjane prevode Kolje Milićevića, Ivana V. Lalića i Vinavera nemoguće pronaći. Ovaj prevod sa francuskog uradio je Mario Kopić >>)

p.p.s. Sam Pol Valeri u tekstu "Povodom Morskog groblja" (prevod Kolje Milićevića, u knjizi "Mediteranska nadahnuća") potvrđuje da je Hristić bio u pravu: "... što se tiče interpretacije teksta, već sam se iskazao u vezi sa tim; ali nikad nije suvišno ponoviti: ne postoji stvarni smisao teksta. Nema autorovog uticaja. Ma šta da je želeo reći, on je napisao ono što je napisao. Jednom objavljen, tekst je sprava kojom se svako može poslužiti po svojoj volji i prema svojim potrebama: nije pouzdano da će se konstruktor bolje poslužiti njom bolje od nekog " (strana 533., izdanje Službeni glasnik, 2010)



No comments:

Post a Comment